Есеј: „КОНЦЕПТ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА У ПОЕЗИЈИ МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА“ (2)

Ко је Матија Бећковић?

Матија Бећковић је синоним за народно обраћање знамените личности, и овај аспект његове каријере је био кључан у развоју култног статуса овог аутора. Говор уметника пред публиком за циљ увек има узајамну размену енергије и идеја између публике и уметника, те оба субјекта умешана у овој размени зависе један од другог након чега изговорена реч може да покрене људе на деловање.

У јавним наступима овог аутора се јасно разазнају две врсте експозиције, извођење његовог поетског рада и беседе; обе су подједнако важне за разумевање његовог комплексног рада. Пример овог првог начина је извођење песме „Кад дођеш у било који град”(3) у коме аутор успева да једним наизглед монотоним извођењем пренесе идеју и емоцију дела публици. Репетиција одређених стихова („Кад дођеш врло касно у било који град”) служи као врста рефрена овог дела, те су баш ови стихови они који се најлакше и најбрже урезују у памћење слушалаца (или читалаца). Сврха ових стихова у поетском смислу би се могла протумачити као константни мотив чије се значење мења променом околности и контекста у којима се он понавља.
Други начин путем којег Бећковић постиже размену енергије и идеја са народом је путем јавног говора, тј беседа. Овај формат омогућује аутору да изрази своје лично мишљење о различитим личностима; аутор често помиње такозвано „свето тројство српства” у које убраја Петра Петровића Његоша, Вука Караџића и Светога Саву; овакве беседе се одржавају углавном у оквиру различитих церемонија, јубилеја или других културних дешавања тако да нису никада чисто реторички догађаји, већ мислим и друштвенополитички јер појачавају идеје и вредности тих дешавања.

(3 Матија Бећковић, “Кад дођеш у било који град Матија Бећковић”. YouTube. www.youtube.com, https://www.youtube.com/watch?v=HnHJMwm3PUQ, pristupljeno 20.09.2020.)

И баш су ти стихови узрок интересовања широке публике за лична мишљења овог аутора, човека.

Стара дилема, о томе да ли живот опонаша уметност или обратно, која је сада већ постала више врста клишеа, у простору усмене народне поезије и песничких извођења као што су она М. Бећковића у суштини не постоји. Песнику је јасно, дакле, и одувек је било, да живот у ствари јесте уметност. Званична историја је без народне митологије друштвено непотпуна, а предање је, заузврат, један живи створ који се рађа, живи и умире са својим народом. Мартија Бећковић ово разуме(4), те се у складу са тим и опходи у свом ауторском раду. Баш тај „ход” овог аутора по танкој граници традиционалних и модерних схватања би могао бити један од разлога зашто његови стихови говоре целом једном народу, без обзира на политичка или друштвена опредељења.

Анализа песама

Песма „Пас”(5) представља типичан пример споја савременог и старог, традиционалног, стила и мотива; наиме, лирски субјект се сукобљава са неком другом, у песми не конкретно именованом страном. Субјект се обраћа људима који су му начинили зло и којима је он узвраћао исто толико. У првим стиховима дела, аутор истиче мотиве прага и куће, „Праг сте ми палили / И није ми жао”. Улаз у породични дом односно кућни праг је битан мотив у српској и традицији других Словена. У прошлости су се мртви сахрањивали испод куће, односно испод прага, те су се из те праксе родила многа веровања и традиције, као што је пренос младе преко истог од стране младожење при њеном првом уласку у домаћинство, јер она чином удаје постаје део младожењиног домаћинства и породице чији преци испод тог прага почивају.

(4 Матија Бећкович, “Беседе”.
5 Матија Бећковић, „Пас“. www.prelepapoezija.com, https://www.prelepapoezija.com/pas/, pristupljeno 16.01.2020.)

Избор аутора да користи мотив као што је спаљивање прага, што у народној традицији носи значајну тежину, и узима се као синоним затирања порекла и корена једног домаћинства и породице, да би одмах потом, у пратећем стиху, уследила крајње равнодушна реакција лирског субјекта, описује ментално стање и став истог према сукобу који је, ако је судећи према стиховима аутора, трајао већ предуго.
Сво зло које је учињено према лирском субјекту он је био способан да преброди; ово је најочигледније приказано у шестој строфи, где се мотивима модрица и мозгова описује физичка, али и ментална, унутрашња природа овог сукоба, али и у седмој строфи где аутор директно помиње мотив љутње и помирења „Колико год сам се био опизмио / Са толиком би се крвљу помирио”. Битно је истаћи коришћење помало архаичног израза „опизмити” које је пример споја традиционалних и модерних мотива и језика који су толико специфични за радове Матије Бећковића.
Аутор у песми такође истиче мотив породице; трећи и четврти стихови се баве оним што је учињено његовим родитељима, протагониста се чак и захваљује за убиство сопственог оца, јер како каже, да га нису они убили, морао би сам. Овај мотив може описивати сукоб унутар породице, што би се уклопило у симболику спаљивања куће и прага. Још једна директна алузија на сукоб овакве природе је присутна у примеру из друге строфе: „Да није браће/Не би било међаша”. Уколико без заједништва (породице, браће), не би могло бити ни свађа и деоба можемо помислити на то да је субјект у сукобу са сопственим братом, потенцијално око поделе имовине или слично, што је на просторима балканских народа честа пракса, те није ни толики проблем или чудо, иако је и даље то један врло реалан и жесток догађај. Употреба израза „обездетио” и „обезбратио” у почетним стиховима друге строфе подржавају овај аргумент, указујући на намерни губитак, односно лишавање друге стране детета, односно брата.

Лирски субјект је, дакле, праштао све док је сукоб био равноправан и док је подразумевао страдање оних делова његовог живота које је и сам био спреман да изгуби, али онда је страдао његов пас. Када на ратишту гину војници, то је поштен рат, када гину невини, то је злочин. Псеће очи не разумеју шта се дешава и не осуђују. Аутор у овој песми користи мотив животиње која је у српском народу традиционално приказивана у негативном светлу, као демонско биће; ово је евидентно из примера у самом језику овог народа, где глагол „псовати” води своје порекло од речи „пас”, на пример у контексту народног казивања “не лај”. Битно је истаћи избор аутора да један овакав мотив укључи у наслов дела, на први поглед у свом изворном значењу, да би у последњим строфама дошао до тога да исти користи у свом модерном схватању, као кућног љубимца. Овај контраст и дуалност мотива су стилске фигуре које за циљ могу имати приказ људске дволичности, и конкретно, у овом примеру, се могу разумети као опис опонента (у традиционалном значењу речи), и као лични став и осећања протагонисте (кроз модерну интерпретацију појма).

С друге стране, ако у песми „Пас“ Бећковић није директно апострофирао врсту и потенцијално националну природу сукобу, онда је у песми „Косово Поље” (6) веома експлицитно и песнички не баш суптилно, уз употребу градације, хиперболе и гротеске представио сукоб појединачних народа са собом и са светом око њих. Косово је кључно Србији и српском народу као географски и историјски појам, али исто толико, ако не и више, кроз народну традицију и епску песму. Легенда о боју на Косову је била један од основних наратива у борби против отоманске власти, а нарочито у 19. веку са првим покушајима успостављање модерне и независне Србије. У визуелном и културолошком смислу, прича о Косову укључује стално референцирање на многобројне српске средњовековне цркве и битни историјски споменици леже баш на овом пољу које је од њеног самог почетка, било у оквиру граница средњовековне државе овог јужнословенског народа.

(6 Матија Бећковић, „Косово поље“. Прелепа поезија. www.prelepapoezija.com, https://www.prelepapoezija.com/kosovo-polje/, pristupljeno 17.01.2020.)

Та фасцинација, скоро опсесија српског становништва и припадника српских елита према Косову је данас изразито јака у неким круговима који често и даље интерпретирају протесте на Косову и Метохији са краја осамдесетих година двадесетог века као почетни чин југословенске трагедије и распада Титовог сна. Сукоб који се завршио 1999. имао је на крају за резултат проглашење независне косовске државе две хиљаде и осме године, што и даље остаје отворено питање у међународним круговима, а на ту тему Матија Бећковић пружа један противуречан одговор који често замагљује његове ставове (7): „Ако Косово није наше, зашто од нас траже да га дамо. Ако је њихово, зашто нам га отимају, а ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?”. Ово мишљење је у складу са патриотском идеологијом песника и помаже при схватању стихова песме „Косово поље”.

Парадоксални квалитет овог цитата потиче од чињенице да обе стране, и српска и албанска, себе виде као наследнике територије Косова: првима је ова регија представљала духовни и територијални центар средњовековне државе, док другима представља место насељења након отоманске окупације балканског полуострва; током овог периода, српско становништво се масовно исељавало, док је албанска мањина историјски повећавала своје присуство, а тиме и легитимитет и права. Чини се стога да и у песми аутор покушава да заузме вишедимензионалан став: иако се на први поглед може учинити да аутор овим делом директно напада другу страну у овом сукобу, битно је истаћи да се при детаљнијој анализи јасно види да Бећковић врши свестан труд да пре свега критикује српску власт и политику, пре него што оптужи било кога другог. Овај комад поезије је због своје тематике, али и због политичке природе саме ситуације, развио привидно вечну актуелност, што најбоље подржава сама чињеница да је песник баратао мотивима косовских обећања и отимачине још хиљаду девет стотина осамдесет и седме године, када је песма написана, више од две деценије пре декларације о независности Косова и Метохије.

(7 Матија Бећковић, “РТРС – АСПЕКТ, Гост емисије: Матија Бећковић”. Радио Телевизија Република Српска. https://www.youtube.com/user/RTRSvijesti, https://www.youtube.com/watch?time_continue=5&v=zgLvdyl1p1w&feature=emb_logo, pristupljeno 28.09.2020.)

Ово су фактори који ово дело такође чине и незаобилазним текстом када су у питању већ поменута јавна казивања овог академика и песника (8).

У наведеном примеру обраћања, Бећковић изговара стихове песме на некој врсти патриотског скупа, над букетом цвећа у бојама српске тробојке док се застава ове земље вијори иза песника. Извођење је испраћено громогласним аплаузом, што је доказ ефективне размене енергије између уметника и публике; поново, мешавина традиционалних и модерних мотива и специфични стил певања народним језиком овог аутора успева да допре до уха слушалаца и да изазове емотивну реакцију.
Што се саме песме тиче, њена проста језичка структура и контраст, са комплексним значењем које се иза стихова крије, су фактори који заслужују посебну пажњу. Од самог почетка, аутор експлицитно истиче мотиве крађе и отмице. Стих у коме се помиње како неименоване силе „Џамијају цркве” се може интерпретирати као последица раста утицаја муслиманске националне и верске мањине на пределу Косова, али и као нека врста паралеле ове актуелне ситуације са отоманском, исламском окупацијом српских земаља током средњег века, и са самим косовским бојем у коме су припадници различитих држава и различитих вероисповести.
Друга строфа се састоји од само два стиха, што је контраст првој, која се има осам. Још једна разлика између ове две строфе је та што се прва састоји у потпуности од констатација, које се износе као чињенице, док се друга састоји из два питања; куда и где ће ићи светиње ако је света земља изгубљена? Тешко је не уочити индиректно упоређивање ове православне верске престонице са оном у Јерусалиму, око које се воде ратови вековима, и која је вечно освајана и изнова губљена, али чији значај у светској култури и друштву не јењава. На тај начин аутор као да настоји да својој националној заједници припише статус посебно изабраног народа, и на тај начин косовско питање учини ексклузивно српским.

(8 Матија Бећковић, “Матија Бећковић – Косово поље”. YouTube. www.youtube.com, https://www.youtube.com/watch?time_continue=88&v=YKIY70SnEHw&feature=emb_logo, pristupljeno 17.01.2020.)

Трећа строфа означава повратак на оригинални формат, те као и у првој, аутор набраја све оно што му се одузима у осам кратких, брзих стихова. Интересантно је како све време своје лирско ја идентификује и представља као део већег колектива. Упркос сличностима, битно је нагласити и промену у излагању аутора, који почиње да даје осетљиво личнији приказ овог дешавања из перспективе лирског субјекта, „Не знам шта је моје / Ни где ми је граница”. Овакав стил певања истиче и одређене мотиве који су помињани и у песми „Пас”, те субјект говори: „Пале ми тапије / И затиру постојанство”. Архаични израз „тапија”, који у модерном језику носи значење документа о власништву над некретнином је још један пример споја старог језика и коришћење истог у модерном контексту; ово може деловати као још једна спона између српског средњовековног и савременог губитка Косова, и као да на тај начин аутор покушава да савремени национални идентитет прикаже као нешто што је постојало у средњем веку, а то историјски није тачно.
Следећа, дакле четврта строфа понавља промену формата, те изнова поставља још два питања: зар морамо поново губити своје отачинство и светиње? Ово се може протумачити као алузија на скрнављење српских верских споменика у време отоманске окупације; наиме, Турци су црквеним иконама „копали” очи, вршили су притисак на локално становништво да би оно прихватило ислам, а напослетку су јавно спалили мошти најутицајнијег српског светитеља, Светог Саве.
Ако је до ове тачке у песми постојало нешто налик форми, она се у петој строфи губи, те лирски субјект кроз четрнаест, по дужини и форми неједнаких стихова и кроз једну проширену метафору, алегорију, казује све што му је на уму и све што је претрпео, те бојазни за оним што тек долази. У првих пар стихова: „Очни живац су ми одавно растурили / Сад ми и бели штап отимају”, лирски субјект упоређује стање свог народа са човеком кога су ослепели; ови људи се препознају по специфичном белом штапу помоћу којега се крећу и сналазе у простору. Без овог штапа, наравно, овим људима би кретање било отежано. Једно значење ове метафоре може бити све мања улога и присутност вере и традиције у српском друштву крајем двадесетог века, што је бар делом последица тадашњег социјалистичког, односно комунистичког режима који велики фокус није стављао на религиозним обичајима. Одузимање белог штапа би онда представљало „отимање” по њему српске свете земље, Косова. И као што слабовида особа и даље може да се креће и без овог помагала, али знатно теже, тако исто би и народ / лирски субјекат изгубио своју највећу тачку додира са небом.
У наставку ове строфе, мотиви крви и жртве се позивају на хероје из давнина који су умирали на овој земљи, те и на оне који ће тек гинути. Мотиви забране уласка у кућу се поклапају са својим идентичним паровима из песме „Пас”; кућа, као симбол порекла и породице, место је где се преци сахрањују и чији духови онда укућане штите од зла које вреба из спољног света. Лирском субјекту забрањују да у своје домаћинство уђе, те му тако и директно „Пале тапије и затиру постојанство”.

Док су у претходним строфама питања и констатације били одвојени, у овој, последњој, аутор не прекида мисао да би поставио питање: „Неко им је обећао […] Што им не обећа / Оно што је његово?”, овим питањем аутор директно идентификује оне којима се овом песмом обраћа: домаћим издајницима што је чест мотив у националистичким схватањима друштвених промене – за одређене „грешке“ или „историјске неправде“ мора постојати кривац, споља или изнутра.
На самом крају песме, аутор износи закључак да није све ово претходно изречено кривица оних који су се на Косову пољу населили, већ оних који су им то допустили, те им га онда предали без икаквог срама и из неког потенцијално личног интереса. Тон ових стихова је песимистички, али победнички, јер субјект није дозволио да га лажу, него је видео иза маски те исте праве кривце:
„Зато јуришају на мене удружени / Кивни што сам их познао”. На овај начин чини се да постоји идеја о могућем очувању националног идентитета, што интересантно, наредна песма коју ћу анализирати негира у извесној, аутоироничној мери.

(наставиће се)