Esej: „KONCEPT NACIONALNOG IDENTITETA U POEZIJI MATIJE BEĆKOVIĆA“ (2)

Ko je Matija Bećković?

Matija Bećković je sinonim za narodno obraćanje znamenite ličnosti, i ovaj aspekt njegove karijere je bio ključan u razvoju kultnog statusa ovog autora. Govor umetnika pred publikom za cilj uvek ima uzajamnu razmenu energije i ideja između publike i umetnika, te oba subjekta umešana u ovoj razmeni zavise jedan od drugog nakon čega izgovorena reč može da pokrene ljude na delovanje.

U javnim nastupima ovog autora se jasno razaznaju dve vrste ekspozicije, izvođenje njegovog poetskog rada i besede; obe su podjednako važne za razumevanje njegovog kompleksnog rada. Primer ovog prvog načina je izvođenje pesme „Kad dođeš u bilo koji grad”(3) u kome autor uspeva da jednim naizgled monotonim izvođenjem prenese ideju i emociju dela publici. Repeticija određenih stihova („Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad”) služi kao vrsta refrena ovog dela, te su baš ovi stihovi oni koji se najlakše i najbrže urezuju u pamćenje slušalaca (ili čitalaca). Svrha ovih stihova u poetskom smislu bi se mogla protumačiti kao konstantni motiv čije se značenje menja promenom okolnosti i konteksta u kojima se on ponavlja.
Drugi način putem kojeg Bećković postiže razmenu energije i ideja sa narodom je putem javnog govora, tj beseda. Ovaj format omogućuje autoru da izrazi svoje lično mišljenje o različitim ličnostima; autor često pominje takozvano „sveto trojstvo srpstva” u koje ubraja Petra Petrovića Njegoša, Vuka Karadžića i Svetoga Savu; ovakve besede se održavaju uglavnom u okviru različitih ceremonija, jubileja ili drugih kulturnih dešavanja tako da nisu nikada čisto retorički događaji, već mislim i društvenopolitički jer pojačavaju ideje i vrednosti tih dešavanja.

(3 Matija Bećković, “Kad dođeš u bilo koji grad Matija Bećković”. YouTube. www.youtube.com,https://www.youtube.com/watch?v=HnHJMwm3PUQ, pristupljeno 20.09.2020.)


I baš su ti stihovi uzrok interesovanja široke publike za lična mišljenja ovog autora, čoveka.

Stara dilema, o tome da li život oponaša umetnost ili obratno, koja je sada već postala više vrsta klišea, u prostoru usmene narodne poezije i pesničkih izvođenja kao što su ona M. Bećkovića u suštini ne postoji. Pesniku je jasno, dakle, i oduvek je bilo, da život u stvari jeste umetnost. Zvanična istorija je bez narodne mitologije društveno nepotpuna, a predanje je, zauzvrat, jedan živi stvor koji se rađa, živi i umire sa svojim narodom. Martija Bećković ovo razume(4), te se u skladu sa tim i ophodi u svom autorskom radu. Baš taj „hod” ovog autora po tankoj granici tradicionalnih i modernih shvatanja bi mogao biti jedan od razloga zašto njegovi stihovi govore celom jednom narodu, bez obzira na politička ili društvena opredeljenja.

Analiza pesama

Pesma „Pas”(5) predstavlja tipičan primer spoja savremenog i starog, tradicionalnog, stila i motiva; naime, lirski subjekt se sukobljava sa nekom drugom, u pesmi ne konkretno imenovanom stranom. Subjekt se obraća ljudima koji su mu načinili zlo i kojima je on uzvraćao isto toliko. U prvim stihovima dela, autor ističe motive praga i kuće, „Prag ste mi palili / I nije mi žao”. Ulaz u porodični dom odnosno kućni prag je bitan motiv u srpskoj i tradiciji drugih Slovena. U prošlosti su se mrtvi sahranjivali ispod kuće, odnosno ispod praga, te su se iz te prakse rodila mnoga verovanja i tradicije, kao što je prenos mlade preko istog od strane mladoženje pri njenom prvom ulasku u domaćinstvo, jer ona činom udaje postaje deo mladoženjinog domaćinstva i porodice čiji preci ispod tog praga počivaju.

(4 Matija Bećkovič, “Besede”.
5 Matija Bećković, „Pas“. www.prelepapoezija.com, https://www.prelepapoezija.com/pas/, pristupljeno 16.01.2020.
)

Izbor autora da koristi motiv kao što je spaljivanje praga, što u narodnoj tradiciji nosi značajnu težinu, i uzima se kao sinonim zatiranja porekla i korena jednog domaćinstva i porodice, da bi odmah potom, u pratećem stihu, usledila krajnje ravnodušna reakcija lirskog subjekta, opisuje mentalno stanje i stav istog prema sukobu koji je, ako je sudeći prema stihovima autora, trajao već predugo.
Svo zlo koje je učinjeno prema lirskom subjektu on je bio sposoban da prebrodi; ovo je najočiglednije prikazano u šestoj strofi, gde se motivima modrica i mozgova opisuje fizička, ali i mentalna, unutrašnja priroda ovog sukoba, ali i u sedmoj strofi gde autor direktno pominje motiv ljutnje i pomirenja „Koliko god sam se bio opizmio / Sa tolikom bi se krvlju pomirio”. Bitno je istaći korišćenje pomalo arhaičnog izraza „opizmiti” koje je primer spoja tradicionalnih i modernih motiva i jezika koji su toliko specifični za radove Matije Bećkovića.
Autor u pesmi takođe ističe motiv porodice; treći i četvrti stihovi se bave onim što je učinjeno njegovim roditeljima, protagonista se čak i zahvaljuje za ubistvo sopstvenog oca, jer kako kaže, da ga nisu oni ubili, morao bi sam. Ovaj motiv može opisivati sukob unutar porodice, što bi se uklopilo u simboliku spaljivanja kuće i praga. Još jedna direktna aluzija na sukob ovakve prirode je prisutna u primeru iz druge strofe: „Da nije braće/Ne bi bilo međaša”. Ukoliko bez zajedništva (porodice, braće), ne bi moglo biti ni svađa i deoba možemo pomisliti na to da je subjekt u sukobu sa sopstvenim bratom, potencijalno oko podele imovine ili slično, što je na prostorima balkanskih naroda česta praksa, te nije ni toliki problem ili čudo, iako je i dalje to jedan vrlo realan i žestok događaj. Upotreba izraza „obezdetio” i „obezbratio” u početnim stihovima druge strofe podržavaju ovaj argument, ukazujući na namerni gubitak, odnosno lišavanje druge strane deteta, odnosno brata.

Lirski subjekt je, dakle, praštao sve dok je sukob bio ravnopravan i dok je podrazumevao stradanje onih delova njegovog života koje je i sam bio spreman da izgubi, ali onda je stradao njegov pas. Kada na ratištu ginu vojnici, to je pošten rat, kada ginu nevini, to je zločin. Pseće oči ne razumeju šta se dešava i ne osuđuju. Autor u ovoj pesmi koristi motiv životinje koja je u srpskom narodu tradicionalno prikazivana u negativnom svetlu, kao demonsko biće; ovo je evidentno iz primera u samom jeziku ovog naroda, gde glagol „psovati” vodi svoje poreklo od reči „pas”, na primer u kontekstu narodnog kazivanja “ne laj”. Bitno je istaći izbor autora da jedan ovakav motiv uključi u naslov dela, na prvi pogled u svom izvornom značenju, da bi u poslednjim strofama došao do toga da isti koristi u svom modernom shvatanju, kao kućnog ljubimca. Ovaj kontrast i dualnost motiva su stilske figure koje za cilj mogu imati prikaz ljudske dvoličnosti, i konkretno, u ovom primeru, se mogu razumeti kao opis oponenta (u tradicionalnom značenju reči), i kao lični stav i osećanja protagoniste (kroz modernu interpretaciju pojma).

S druge strane, ako u pesmi „Pas“ Bećković nije direktno apostrofirao vrstu i potencijalno nacionalnu prirodu sukobu, onda je u pesmi „Kosovo Polje” (6) veoma eksplicitno i pesnički ne baš suptilno, uz upotrebu gradacije, hiperbole i groteske predstavio sukob pojedinačnih naroda sa sobom i sa svetom oko njih. Kosovo je ključno Srbiji i srpskom narodu kao geografski i istorijski pojam, ali isto toliko, ako ne i više, kroz narodnu tradiciju i epsku pesmu. Legenda o boju na Kosovu je bila jedan od osnovnih narativa u borbi protiv otomanske vlasti, a naročito u 19. veku sa prvim pokušajima uspostavljanje moderne i nezavisne Srbije. U vizuelnom i kulturološkom smislu, priča o Kosovu uključuje stalno referenciranje na mnogobrojne srpske srednjovekovne crkve i bitni istorijski spomenici leže baš na ovom polju koje je od njenog samog početka, bilo u okviru granica srednjovekovne države ovog južnoslovenskog naroda.

(6 Matija Bećković, „Kosovo polje“. Prelepa poezija. www.prelepapoezija.com, https://www.prelepapoezija.com/kosovo-polje/, pristupljeno 17.01.2020.)

Ta fascinacija, skoro opsesija srpskog stanovništva i pripadnika srpskih elita prema Kosovu je danas izrazito jaka u nekim krugovima koji često i dalje interpretiraju proteste na Kosovu i Metohiji sa kraja osamdesetih godina dvadesetog veka kao početni čin jugoslovenske tragedije i raspada Titovog sna. Sukob koji se završio 1999. imao je na kraju za rezultat proglašenje nezavisne kosovske države dve hiljade i osme godine, što i dalje ostaje otvoreno pitanje u međunarodnim krugovima, a na tu temu Matija Bećković pruža jedan protivurečan odgovor koji često zamagljuje njegove stavove (7): „Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da ga damo. Ako je njihovo, zašto nam ga otimaju, a ako već mogu da ga otmu, zašto se toliko ustručavaju?”. Ovo mišljenje je u skladu sa patriotskom ideologijom pesnika i pomaže pri shvatanju stihova pesme „Kosovo polje”.

Paradoksalni kvalitet ovog citata potiče od činjenice da obe strane, i srpska i albanska, sebe vide kao naslednike teritorije Kosova: prvima je ova regija predstavljala duhovni i teritorijalni centar srednjovekovne države, dok drugima predstavlja mesto naseljenja nakon otomanske okupacije balkanskog poluostrva; tokom ovog perioda, srpsko stanovništvo se masovno iseljavalo, dok je albanska manjina istorijski povećavala svoje prisustvo, a time i legitimitet i prava. Čini se stoga da i u pesmi autor pokušava da zauzme višedimenzionalan stav: iako se na prvi pogled može učiniti da autor ovim delom direktno napada drugu stranu u ovom sukobu, bitno je istaći da se pri detaljnijoj analizi jasno vidi da Bećković vrši svestan trud da pre svega kritikuje srpsku vlast i politiku, pre nego što optuži bilo koga drugog. Ovaj komad poezije je zbog svoje tematike, ali i zbog političke prirode same situacije, razvio prividno večnu aktuelnost, što najbolje podržava sama činjenica da je pesnik baratao motivima kosovskih obećanja i otimačine još hiljadu devet stotina osamdeset i sedme godine, kada je pesma napisana, više od dve decenije pre deklaracije o nezavisnosti Kosova i Metohije.

(7 Matija Bećković, “RTRS – ASPEKT, Gost emisije: Matija Bećković”. Radio Televizija Republika Srpska. https://www.youtube.com/user/RTRSvijesti,https://www.youtube.com/watch?time_continue=5&v=zgLvdyl1p1w&feature=emb_logo, pristupljeno 28.09.2020.)

Ovo su faktori koji ovo delo takođe čine i nezaobilaznim tekstom kada su u pitanju već pomenuta javna kazivanja ovog akademika i pesnika (8).

U navedenom primeru obraćanja, Bećković izgovara stihove pesme na nekoj vrsti patriotskog skupa, nad buketom cveća u bojama srpske trobojke dok se zastava ove zemlje vijori iza pesnika. Izvođenje je ispraćeno gromoglasnim aplauzom, što je dokaz efektivne razmene energije između umetnika i publike; ponovo, mešavina tradicionalnih i modernih motiva i specifični stil pevanja narodnim jezikom ovog autora uspeva da dopre do uha slušalaca i da izazove emotivnu reakciju.
Što se same pesme tiče, njena prosta jezička struktura i kontrast, sa kompleksnim značenjem koje se iza stihova krije, su faktori koji zaslužuju posebnu pažnju. Od samog početka, autor eksplicitno ističe motive krađe i otmice. Stih u kome se pominje kako neimenovane sile „Džamijaju crkve” se može interpretirati kao posledica rasta uticaja muslimanske nacionalne i verske manjine na predelu Kosova, ali i kao neka vrsta paralele ove aktuelne situacije sa otomanskom, islamskom okupacijom srpskih zemalja tokom srednjeg veka, i sa samim kosovskim bojem u kome su pripadnici različitih država i različitih veroispovesti.
Druga strofa se sastoji od samo dva stiha, što je kontrast prvoj, koja se ima osam. Još jedna razlika između ove dve strofe je ta što se prva sastoji u potpunosti od konstatacija, koje se iznose kao činjenice, dok se druga sastoji iz dva pitanja; kuda i gde će ići svetinje ako je sveta zemlja izgubljena? Teško je ne uočiti indirektno upoređivanje ove pravoslavne verske prestonice sa onom u Jerusalimu, oko koje se vode ratovi vekovima, i koja je večno osvajana i iznova gubljena, ali čiji značaj u svetskoj kulturi i društvu ne jenjava. Na taj način autor kao da nastoji da svojoj nacionalnoj zajednici pripiše status posebno izabranog naroda, i na taj način kosovsko pitanje učini ekskluzivno srpskim.


(8 Matija Bećković, “Matija Bećković – Kosovo polje”. YouTube. www.youtube.com, https://www.youtube.com/watch?time_continue=88&v=YKIY70SnEHw&feature=emb_logo, pristupljeno 17.01.2020.)

Treća strofa označava povratak na originalni format, te kao i u prvoj, autor nabraja sve ono što mu se oduzima u osam kratkih, brzih stihova. Interesantno je kako sve vreme svoje lirsko ja identifikuje i predstavlja kao deo većeg kolektiva. Uprkos sličnostima, bitno je naglasiti i promenu u izlaganju autora, koji počinje da daje osetljivo ličniji prikaz ovog dešavanja iz perspektive lirskog subjekta, „Ne znam šta je moje / Ni gde mi je granica”. Ovakav stil pevanja ističe i određene motive koji su pominjani i u pesmi „Pas”, te subjekt govori: „Pale mi tapije / I zatiru postojanstvo”. Arhaični izraz „tapija”, koji u modernom jeziku nosi značenje dokumenta o vlasništvu nad nekretninom je još jedan primer spoja starog jezika i korišćenje istog u modernom kontekstu; ovo može delovati kao još jedna spona između srpskog srednjovekovnog i savremenog gubitka Kosova, i kao da na taj način autor pokušava da savremeni nacionalni identitet prikaže kao nešto što je postojalo u srednjem veku, a to istorijski nije tačno.
Sledeća, dakle četvrta strofa ponavlja promenu formata, te iznova postavlja još dva pitanja: zar moramo ponovo gubiti svoje otačinstvo i svetinje? Ovo se može protumačiti kao aluzija na skrnavljenje srpskih verskih spomenika u vreme otomanske okupacije; naime, Turci su crkvenim ikonama „kopali” oči, vršili su pritisak na lokalno stanovništvo da bi ono prihvatilo islam, a naposletku su javno spalili mošti najuticajnijeg srpskog svetitelja, Svetog Save.
Ako je do ove tačke u pesmi postojalo nešto nalik formi, ona se u petoj strofi gubi, te lirski subjekt kroz četrnaest, po dužini i formi nejednakih stihova i kroz jednu proširenu metaforu, alegoriju, kazuje sve što mu je na umu i sve što je pretrpeo, te bojazni za onim što tek dolazi. U prvih par stihova: „Očni živac su mi odavno rasturili / Sad mi i beli štap otimaju”, lirski subjekt upoređuje stanje svog naroda sa čovekom koga su oslepeli; ovi ljudi se prepoznaju po specifičnom belom štapu pomoću kojega se kreću i snalaze u prostoru. Bez ovog štapa, naravno, ovim ljudima bi kretanje bilo otežano. Jedno značenje ove metafore može biti sve manja uloga i prisutnost vere i tradicije u srpskom društvu krajem dvadesetog veka, što je bar delom posledica tadašnjeg socijalističkog, odnosno komunističkog režima koji veliki fokus nije stavljao na religioznim običajima. Oduzimanje belog štapa bi onda predstavljalo „otimanje” po njemu srpske svete zemlje, Kosova. I kao što slabovida osoba i dalje može da se kreće i bez ovog pomagala, ali znatno teže, tako isto bi i narod / lirski subjekat izgubio svoju najveću tačku dodira sa nebom.
U nastavku ove strofe, motivi krvi i žrtve se pozivaju na heroje iz davnina koji su umirali na ovoj zemlji, te i na one koji će tek ginuti. Motivi zabrane ulaska u kuću se poklapaju sa svojim identičnim parovima iz pesme „Pas”; kuća, kao simbol porekla i porodice, mesto je gde se preci sahranjuju i čiji duhovi onda ukućane štite od zla koje vreba iz spoljnog sveta. Lirskom subjektu zabranjuju da u svoje domaćinstvo uđe, te mu tako i direktno „Pale tapije i zatiru postojanstvo”.

Dok su u prethodnim strofama pitanja i konstatacije bili odvojeni, u ovoj, poslednjoj, autor ne prekida misao da bi postavio pitanje: „Neko im je obećao […] Što im ne obeća / Ono što je njegovo?”, ovim pitanjem autor direktno identifikuje one kojima se ovom pesmom obraća: domaćim izdajnicima što je čest motiv u nacionalističkim shvatanjima društvenih promene – za određene „greške“ ili „istorijske nepravde“ mora postojati krivac, spolja ili iznutra.
Na samom kraju pesme, autor iznosi zaključak da nije sve ovo prethodno izrečeno krivica onih koji su se na Kosovu polju naselili, već onih koji su im to dopustili, te im ga onda predali bez ikakvog srama i iz nekog potencijalno ličnog interesa. Ton ovih stihova je pesimistički, ali pobednički, jer subjekt nije dozvolio da ga lažu, nego je video iza maski te iste prave krivce:
„Zato jurišaju na mene udruženi / Kivni što sam ih poznao”. Na ovaj način čini se da postoji ideja o mogućem očuvanju nacionalnog identiteta, što interesantno, naredna pesma koju ću analizirati negira u izvesnoj, autoironičnoj meri.

(nastaviće se)

You may also like...

2 Responses

  1. Upotreba PARADOKSA u Bećkovićevom pisanju ovde je dobro primećena i odlično
    naglašena, sve pohvale i za ostale postavke u eseju.

  2. Ljiljana kaže:

    … život u stvari jeste umetnost… Čestitam za napisano! Hvala!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.