OŠ ”Olga Milošević” OTVORENO PISMO JEDNOG SASVIM (NE)OBIČNOG DIREKTORA
Draga deco, poštovani roditelji, drage i poštovane kolege,
koristim ove poslednje sate odlazeće godine da napišem nešto što nisam rekao, a možda je trebalo. Zastanimo na trenutak.
Iako svestan da se duži tekstovi, uglavnom, ne čitaju, posebno ako nema fotografija (tako su mi rekli!), spreman sam da taj rizik prihvatim.
Osećam kao da sam ostao dužan, a voleo bih da u novu godinu uđem potpuno rasterećen, bar što se takvih dugova tiče, jer verujem da će ih tek biti. Mnogo bih voleo. Počeo bih od ponosa. Jer, to je ono što prvo osetim kada se osvrnem na sve ove dane i godine za nama. Na sve zajedničke i lične trenutke. Ponosan sam na sve vas pojedinačno i kolektivno. I pritom, ne mislim samo na one velike uspehe tokom godina, a bilo ih je mnogo. Mislim na sve one male pobede u toku jednog dana koje vas čine velikim…na radost zbog drugoga, na unutrašnje borbe, na neodustajanje i kada ne ide kako ste zamislili, ili baš posebno tada…na puštenu suzu i iskren osmeh, na ostavljanje problema ispred vrata, na razumevanje, i toleranciju, kada njega nema. Voleo bih da vidite sebe onako kako vas ja vidim. Vidim borce… spremne da stanu u gard i uhvate se u koštac sa očekivanim i posebno neočekivanim. Vidim ljubav koja nas održava i kada se čini da je sve drugo leđa okrenulo. Vidim prijatelje koji žele dobro, čak i kada mi sami ne znamo šta je to što, ustvari, želimo ili ne vidimo šta je dobro. Vidim poštovanje, čak i kada ništa ne upućuje na to da bi trebalo da ga ima. I, posebno tada. Ponos zbog svega gore navedenog ispuni mi srce, iako umorno na kraju ovako iscrpnog perioda, ali zahvalno, pa onda shvatim da bih i o tome malo. Zapravo, zahvalnost je dobra i mogao sam i od nje početi. Jer, mnogo je toga na čemu sam zahvalan, i lično i profesionalno, i opet osećam da i to, možda delom, možda u potpunosti (neko bi rekao!), dugujem vama. Pa bih i tu da vratim makar deo. Jer, siguran sam da moje ponašanje ne pokazuje uvek da se tako, zaista, i osećam, ali ne želim da se pravdam, jer osećam da znate da, kao svaki drugi živ čovek, imam pravo i na to, pa ne zamerite. To, uglavnom, ja radim. Kada na kraju dana preispitam svoje reči i dela, mnogo je tu onoga što bih ispravio i promenio, pomislim. I nekada mi treba manje ili više vremena da to uradim, ali svejedno, greške sebi priznam. Ima ko će da prašta. Zahvalan sam zbog poverenja i vere u ono što radim i odluke koje, usput, donosim, iako je, možda, poneka i naišla na neodobravanje. Važno je da se na kraju razumemo. I znate da ne zameram ni kada se ne razumemo, uopšte. Ovo je jedna velika porodica i kao i svaka druga, imamo i dobrih i loših dana. Važno je da smo spremni da radimo…na sebi, svojim rečima i delima. Jer, šta nam na kraju i ostaje osim toga. Po čemu će nas, inače, pamtiti, nego po utisku koji smo o sebi stvorili. Po slici koju smo o sebi oslikali svojim izborima, odlukama donetim u ključnim momentima i ljubavi koju smo oko sebe širili. Tako, ovo bi mogao da bude jedan od takvih momenata. Zgodno bi bilo napraviti presek i nakon prethodno pomenutog preispitivanja, krenuti svež u jedan novi početak. Što je, svakako, godina pred nama. Jer, ko me poznaje, zna da tražim samo iskrenost i jedino nju mogu da dam. Samo je ona moja. Iako sam, možda ponekad, ostao i nedorečen, ono izgovoreno bila je istina. Sa verom u Boga. To mi niko ne može uzeti. Iako sve drugo može. Živim da sebi i svojim sinovima i svoj deci svojoj budem na ponos. Svojoj porodici…ličnoj i profesionalnoj. Iako nije svaki korak bio ispravan, osećam da sam na pravom putu i da ću uz sve vas, sa zdravljem od Boga, krčiti još mnoge puteve. Dok su slike u oku žive, srce ispunjeno i na mestu… znam da je vredelo. I, to je ono što, na kraju, sebi i vama mogu da priznam. Iako priznanje nemam da vam dam. Samo ovo srce na papiru. Doduše, prekucano na beli ekran. Ali, svejedno, verujem da je poruka primljena.
I, tako, dok se grad polako budi i dan se sprema… želim vam samo dobro zdravlje i dobru sreću i da ako nova 2023. ništa novo ne donese, da onda, makar, ništa i ne odnese.
Živeli vi meni!
Darko Dimitrijević, direktor škole
