Beleške jednog bicikliste: MOJ PRVI ULTRA-24 MARATON
Pa ovako, posle prospavane noći i sumiranja utisaka u glavi, a vala i u nogama, da napišem mali izveštaj sa prvog biciklističkog ULTRA-24 MARATONA u ovom delu Evrope, čiji sam bio učesnik.
Pre svega hvala Ivanu Puji na odličnoj organizaciji, uz par propusta, koji su bili viša sila jer ni njemu do poslednjeg dana nisu rekli da neće moći da zatvore saobraćaj.
13. maj, 8 sati: Krećem po druga i legendu Dragana Dragića. Kiša pljušti i deluje kao da će padati barem jedno tri dana. Šta ću, kišna kabanica, branike na biciklu i spremaj se za plivanje. Nema nazad.
10 sati: Stižemo, kiša stala, raspakujemo se, vozimo krug oko staze da je upoznamo. Prelep košutnjak i rekao bih pluća Beograda.
Sledi tehnički sastanak. Šta se sme, šta ne sme, „pravila da bi me udavila“. I tako to. Dobijamo paket sa hranom koji me je prijatno iznenadio. Bilo je svega, voćnih sokova, power barova, Myessli koji upravo moja Ana doručkuje, vitamin C u prahu, magnezijum, ma sve da čovek pretera tih 24 sata. POHVALE za to.
12 sati: Start trke. Krećemo lagano u borbu sa saobraćajem, brdom koje nas je čekalo na svakih 800 metara i naravno samim sobom, da izdržimo napore i odvezemo što više kilometara.
Posle osam sati vožnje sa kratkim pauzama imao sam pređenih 180 kilometara. Plan je bio da pređem 500+. Na žalost, konstantno penjanje uz brdo svaki krug iznova i iznova i kočenje na dve raskrsnice skoro svaki put, pa potom ubrzavanje da se izađe, mi je opteretilo levu nogu i krenuo je bol. Tek u ponoć sam imao 223 pređenih kilometara. Rekoh dobro, šta je tu je, 400 kilometara je bio sledeći, neki prihvatljiv cilj. Napravim pauzu, posedim sa Novosađanima. Ćaskanje , šala i bodrenje ostalih učesnika…
U 1:00 krenem dalje da vozim, posle 22 kilometra, pređenih za sat i 15 minuta mučenja i nesnosnog bola u nozi, odlučim da se predam tj. da odspavam, odmorim 2-3 sata, pa da vidim da li je moguće da nastavim. U tom momentu je bilo 2:30, a ja sa samo 245 kilometara pređenih. Razočaran u situaciju i u sebe, legnem u pikap kojim sam došao i ne mogu dva sata da zaspim od bola, jer kako god nogu namestio UBIJA… Nekako zaspim i odspavam do 7 sati. U 7:10 krenem dalje. Još manje od pet sati do cilja. Hajde Nikola, pokušaj makar 300 kilometara da pređeš da se ne brukaš, mislim se u sebi. Krenem pun gas, noga boli ali podnošljivo. Odvezem za sat i 15 minuta 33 kilometra. Odličan tempo. Stanem da odmorim, popijem kafu i rešim da poslednjih skoro tri sata odvezem bez pauze, ako je moguće. Na kraju, kada skoro niko više od kolega nije vozio, ja sam vrteo krugove da pređem tih 300 kilometara.
Pređoh 335 kilometara i imao sam utisak da sam imao još dva sata vremena da bih bio blizu 400 pređenih kilometara, jer sam se osećao dobro.
Sve u svemu, na kraju, nisam razočaran. Među 12 ljudi iz Srbije prešao sam najmanje kilometara, ali među 12 najjačih ultramaratonaca. Mislim da je uspeh samo biti sa tom elitom i jahati točak sa njima.
Na kraju nosim jako pozitivne utiske, koje ti propusti koji su se dogodili, ne mogu da pokvare.
Čestitke Veljku, Dragan Mladenoviću, Milošu Malom, Milovanu Fiky Bajčetiću, Goranu Savuljiću, Negomiru Gajinovu – šampionu, i svima koji su vozili ovo ludilo.
Ufff, za malo da zaboravim. Na tom mom putu za malo odustajanja i vraćanja u život je pomogla Dženi Vujković – Lavica, devojka neverovatno pozitivne energije i pravi drugar. Možda bih odustao da nije bilo nje da me bodri.
Pozdrav za ekipu sportista iz Hrvatske. Do sledećeg nekog druženja. Puno mi je srce što sam vas upoznao!!!
Inače, noga prolazi, nemam ni neku preteranu upalu iako sam se popeo na Mont Blanc.
Sportski pozdrav svim ultramaratoncima i onima koji će to tek postati.
Toliko od mene.
P.S. Što bi rekao Goran Savuljić legenda: Ja bih samo još dodao da je moja najveća pobeda ovde što sam upoznao sve te divne ljude i što ćemo se u budućnosti susretati, takmičiti i družiti fer i sportski!!!
Nikola Simić
Smederevska Palanka
