Белешке једног бициклисте: МОЈ ПРВИ УЛТРА-24 МАРАТОН
Па овако, после проспаване ноћи и сумирања утисака у глави, а вала и у ногама, да напишем мали извештај са првог бициклистичког УЛТРА-24 МАРАТОНА у овом делу Европе, чији сам био учесник.
Пре свега хвала Ивану Пуји на одличној организацији, уз пар пропуста, који су били виша сила јер ни њему до последњег дана нису рекли да неће моћи да затворе саобраћај.
13. мај, 8 сати: Крећем по друга и легенду Драгана Драгића. Киша пљушти и делује као да ће падати барем једно три дана. Шта ћу, кишна кабаница, бранике на бициклу и спремај се за пливање. Нема назад.
10 сати: Стижемо, киша стала, распакујемо се, возимо круг око стазе да је упознамо. Прелеп кошутњак и рекао бих плућа Београда.
Следи технички састанак. Шта се сме, шта не сме, „правила да би ме удавила“. И тако то. Добијамо пакет са храном који ме је пријатно изненадио. Било је свега, воћних сокова, power барова, Myessli који управо моја Ана доручкује, витамин Ц у праху, магнезијум, ма све да човек претера тих 24 сата. ПОХВАЛЕ за то.
12 сати: Старт трке. Крећемо лагано у борбу са саобраћајем, брдом које нас је чекало на сваких 800 метара и наравно самим собом, да издржимо напоре и одвеземо што више километара.
После осам сати вожње са кратким паузама имао сам пређених 180 километара. План је био да пређем 500+. На жалост, константно пењање уз брдо сваки круг изнова и изнова и кочење на две раскрснице скоро сваки пут, па потом убрзавање да се изађе, ми је оптеретило леву ногу и кренуо је бол. Тек у поноћ сам имао 223 пређених километара. Рекох добро, шта је ту је, 400 километара је био следећи, неки прихватљив циљ. Направим паузу, поседим са Новосађанима. Ћаскање , шала и бодрење осталих учесника…
У 1:00 кренем даље да возим, после 22 километра, пређених за сат и 15 минута мучења и несносног бола у нози, одлучим да се предам тј. да одспавам, одморим 2-3 сата, па да видим да ли је могуће да наставим. У том моменту је било 2:30, а ја са само 245 километара пређених. Разочаран у ситуацију и у себе, легнем у пикап којим сам дошао и не могу два сата да заспим од бола, јер како год ногу наместио УБИЈА… Некако заспим и одспавам до 7 сати. У 7:10 кренем даље. Још мање од пет сати до циља. Хајде Никола, покушај макар 300 километара да пређеш да се не брукаш, мислим се у себи. Кренем пун гас, нога боли али подношљиво. Одвезем за сат и 15 минута 33 километра. Одличан темпо. Станем да одморим, попијем кафу и решим да последњих скоро три сата одвезем без паузе, ако је могуће. На крају, када скоро нико више од колега није возио, ја сам вртео кругове да пређем тих 300 километара.
Пређох 335 километара и имао сам утисак да сам имао још два сата времена да бих био близу 400 пређених километара, јер сам се осећао добро.
Све у свему, на крају, нисам разочаран. Међу 12 људи из Србије прешао сам најмање километара, али међу 12 најјачих ултрамаратонаца. Мислим да је успех само бити са том елитом и јахати точак са њима.
На крају носим јако позитивне утиске, које ти пропусти који су се догодили, не могу да покваре.
Честитке Вељку, Драган Младеновићу, Милошу Малом, Миловану Фикy Бајчетићу, Горану Савуљићу, Негомиру Гајинову – шампиону, и свима који су возили ово лудило.
Уффф, за мало да заборавим. На том мом путу за мало одустајања и враћања у живот је помогла Џени Вујковић – Лавица, девојка невероватно позитивне енергије и прави другар. Можда бих одустао да није било ње да ме бодри.
Поздрав за екипу спортиста из Хрватске. До следећег неког дружења. Пуно ми је срце што сам вас упознао!!!
Иначе, нога пролази, немам ни неку претерану упалу иако сам се попео на Mont Blanc.
Спортски поздрав свим ултрамаратонцима и онима који ће то тек постати.
Толико од мене.
П.С. Што би рекао Горан Савуљић легенда: Ја бих само још додао да је моја највећа победа овде што сам упознао све те дивне људе и што ћемо се у будућности сусретати, такмичити и дружити фер и спортски!!!
Никола Симић
Смедеревска Паланка