AVE SERBIUS

Свануо је мирисни летњи дан окићен расцветаним ђинђувама. Са ониског и високог растиња, које се пружало до саме обале жутог песка, беласали се чудовишни одсјаји. Потмули хук зањиханог зелениша распиривао је сумануто догађало за савесна гареж времена, која би требало јаком да се доваљају памети. Данас се приповеда како је тада, на том месту, у околишу чаршије, цврчало шенуло живо блато, које гута читаве људе, зазинуто махнитлучи и тако то.

Ђаволи заиграли и, још, е, бркове гладе.

Алка, бисером окићена, на обогаћеној авлијској капији Мике Калејића, тек, треба да зазвечи унатраг.

Рашта?

Ћорава посла! – рекле био бабе.

Ноздрве зажељене истине се кад-тад рашире, а сећање зажари сврабеж. Људи смо. Излануће се рогата зла стварност. Шило ће да убоде закрвављени вид.

Све, све, али неразум се за свашта хвата.

Ипак, да се с стукнемо у забрављене деценије.

У старовно време кириџије су на осамареним мршавим мазгама прегонили трговачку робу, из места у место, да би зарадили шићар за живот слинаве дечурлије и матере им. Сунце припече за чупави враг, муве освајају зној на кожи човека и животиње, прашина се лепи и тако сваки дан. Увече се законачи под какво дрво ил’ неки бољи заклон, па изјутра пут под ноге за цео живот. Мука је то. Кад би мазга умела да прича? Свашта би се сазнало. И лепо и грдно. И оно што се не говори. Овако, живи се. ради се, мучи се, фала Богу, док си жив. После, нит’ те има, нит’ те ко видео, нит’ се ко сећа, нит’ се зна шта се десило, нит’ је кога брига, нит’ то, на послетку, има важност. Један мученик мање. Нит множи, нит’ дели. Нит’ значи.

-Неће, зар, бити тако?

-Клет онда, клет данас. Све је, бре, исто, само се друкчије закопчава.

Ave Serbius!

Кад би данас, из даља, загледнули ћоше улице Француске и Светог Саве, до почившег хотела Централ, ништа необично, зунули би. Фасаде висе шарено оронуле. Радња до радње, власници се мењају, по систему купујем- продајем. Изнутра, из дворишта, штрчи покоја иструлела греда као саломљена грана бившег трајања. По зидовима шумарак од зем бршљена. Уточиште гуштера и џивџана. Испод стреха једна заостала ласта смотала кућиште за наставак птичје врсте. И њих и врабаца има све мање. Птице су мудре, прве су осетиле промене, па беж из Сербие, док људи, опијањени или утрезно, тумарају по оскудно залудаченом варошком сећалишту. Поклецују заметнути свекојешта.

Да не би загуб-прича отишла у ситниш старинци, из вароши, памте то велелепно ћоше, од хотела Јоце Грнчаревића, све до лакта француске џаде. Било је сређено за пример. По јевропским зеленим правилима. На средини дворишга дрвени летњиковац, за одмор и уживанцију, около разнобој божурова, шебоја, перунике и осталих расцветалих лепојки. У позадини, их, зимзеленје.

Зграде, што бејаху на једној и другој улици окречене у чисто. Цео кварт је био власништво једног човека. Лично царство Мике Калејића.

Пит’о сам, како се то осеменило?

Изодавно је у нашу насеобину добаљуао, у гаћама, голуждрав момчић, са кириџијама, ил’ сам, ђаво би га знао? IIo вазда је тражио какав посао. Да би се, еде, прехранио, а ноћивао је самотно, далеко од људи, у каквом заклону, код незаситог жутог песка. Једног нажареног јутра, кад је засвануло, угледао је, на обали, напуштену мазгу како напаса глад. Газде нигде. Ни од корова. Викао је колико га грло носи, ал џаба. Нигде живе душе. Може бити да је отишао у коров. Да чучне, па га зазинуло живо жуто блато. Пришао је мазги. Опрезно. Она се није штрецала. Само је репом размајала досадне зајутрене инсекте. Лупио је, пријатељски, по сапима. Тад га је погледала. Допало јој се то. Терао је даље. До врата. Свиђалица је пустила њих. За познанство. Ухватио је за улар и привезао за ониско дрво, код склоништа. Преко леђа је висио надувен товар са бисагама. Отворио је једну и пао на зелену траву. На леђа. Свиђалица га је облизала. Освешћивање, бато! Изненађеност је била жута. Као воштаница. Бисаге су биле препуњене дукатима.

То је била његова прича, то јест, како се заимао, од гологузана до великопоседника, са буљуком слуганским.

Шта после бива?

Живео је на високој нози. Море, на обе! Био је страх и трепет, богаташки, за јадну варошку сиротињу. Многи су радили по цео дан, буд-зашто, да би прехранили голуждраво потомство. Он, велики газда, Мика Калејић, није имао наследника. Распад! Клет ли је, шта ли је?