БАБА ВИДУША
Док ледени ветар зија опустелом кам-чаршијом паланачком сећање нам, у промрзлотинама, урезује затегнуте ожиљке квргавих успомена. Леледувни ветропир слућено навалио, ни за шта, да суши кристалне усне, а са њих и водицу чаробних одоцнелих сећања на прве пољупце. И још које шта, а свашта смо претурили кроз ливаду памћења. Припрема нас на нови сажетак згаснућа. Ил’ освитак. Можда? Да ли се сећање може одбацити као сувишно? Тешко је то објаснити живом бићу. Ипак, свако, од варошана, мора да испије и своје горко пиће покоре. Ил кајања. Нема фајронта без плаћеног рачуна.
Свако дело на видело.
Софра је увек испред пламосјајног огњишта над којим виси бакрач, са мирисом јаније, около, на земљаном поду, троноге седаљке за чељад. Са унутрашње стране прозора осећа се оставштина јесењег мирја градине. Насред софре место за бакрач. Деда изломио погачу, снаја поделила земљане ћасе и дрвене кашике, баба Видуша припоставила бакарно грне, мушки сукнули запаљиву водицу у ожедњало грло и вечера може да започне. Уз ‘рану иду и скрушене тмуле причине, које су надживеле своје дотрајало време. Из укрћене кошчате прошлости.
Лампа, са поцепаног дувара, цупка гасне титраје. Накратко севне, па утихне. Сенке се дунђерски заиграле уз отперјали присет. Трче, ене, и по плафону, а ћуте, рођо, најважнију причу, коja je привезана за дирек.
Елем, баба Видуша је живела у такво старовинско време. Њене казиваче се и данас допричавају. Манџукала је, ене, како су на чаршијском ободу ‘Асан-пашине Паланке, на имању, уз ђерам живела три брата и отац. Осморо руку кад ради кућа мора да напредује. Али, боже мој, дође време за женидбу. Ожени се један, па други и на крају трећи брат. Сви им завидели. Цела варош. Кад удруже и женске руке где ће им бити крај? Прошло време, а жене, ко жене, удариле у неке зачкољице и врцаљке, па држ’ тамо, држ’ овамо, не излазе једна другој на очи. И што је још горе посвађаше оца и рођену браћу. Одједаред онемели. Ни реч да зуну. Ич! На крају су, зарад мира, морали да се поделе. Оно, док су били у заједници, један пар волова је радио све. Сад свакоме требају волови. Некад били газде, одједном постали сироти. Кад оголели, заметну се свађа. На смрт! Најмлађи брат, у хватању за гушу, потегне кратеж и убије најстаријег. Причало се, после, како ће његову душу да поједу вампири. Једне године, после жетве, дао он жени брашно са покојникове првине да умеси ‘леба. Касније, жена му казује чудо невиђено. Месила је, каже, тесто, месила и опет месила, али тесто неће никако да се умеси. Ни да чује. Све је пробала, ал’ џаба. Први род са братске њиве није хтео да се умеси.
Тако нам је то заденуто.
На овоме белосветском свету има места за све. И добри, и милни, и злице и злајавци, сви могу да се џилитају у памети, до пупка, и у смраду одназатке, али наш Бог је милостив. Ех, колико се напраштао. То само он зна. Да се сви на овом свету воле и поштују љубав не би била потребна. Па, јел није? Оно и злице су људи, само што они, за разлику од оних других, говоре са пеном на устима, али, без реметке, о свим душама свевишњи води рачуна и то, бре, није могла ни Вождова Мала скупштина, у Паланци, да промени, а камоли ови данас, али, рођо, све има свој крај, па и баба Видушине приче
И њој долетела бела пчела.
На крај вароши, даље су њиве, у нахереној блатари седела је на постељи од суве сламе, заваљена на високо узглавље, кукуљава старица. Мучи је сипња. Поред ње су пословали снајка и син.
-Како ти је сад мамо? – упита снајка.
Видуша ћути. Укочила вид. Не одговара. Нит збори, нит ромори. Сам’ кашљуца. У ратама.
-Иди у першун! – добацује син. Подај јој, нек сркне малко те наше вруће ракије. Мож’ да се поврати.
Младица пружи ћасицу, старица гуну гутаљ, два и, гле чуда, живну. Са збрчканог лица одлете жутило. Вид доби нови глед, а душа јој се запекла у џгољавост, па никако да се одвоје. Као кроз сневак причала је загрцнуто како су Турци, ту поред Јасенице, закопали живог ‘ајдука у земљу. Само му глава гледа из травуљака. Кад су је намазали медом одлетеше, у трку, на бедевијама. Онда се пчеле залетеле ко у вршку. Човек цвили, шкргуће зубима, режи, ал’ слаба вајда. После је, случајно, наишао други ‘ајдук и о’секо полумртву главу од затрпаног тела. Скратио му муку. Ко баштован главици купуса. Гледала је, каже, и набијање на колац. Вратиће се, рекла је, њено време, само, без Турака и закопчала душу.
Кад, оно, гле, вратили нам се и Турци. У серијама. И то са Сулејманом.