BABA VIDUŠA

Dok ledeni vetar zija opustelom kam-čaršijom palanačkom sećanje nam, u promrzlotinama, urezuje zategnute ožiljke kvrgavih uspomena. Leleduvni vetropir slućeno navalio, ni za šta, da suši kristalne usne, a sa njih i vodicu čarobnih odocnelih sećanja na prve poljupce. I još koje šta, a svašta smo preturili kroz livadu pamćenja. Priprema nas na novi sažetak zgasnuća. Il’ osvitak. Možda? Da li se sećanje može odbaciti kao suvišno? Teško je to objasniti živom biću. Ipak, svako, od varošana, mora da ispije i svoje gorko piće pokore. Il kajanja. Nema fajronta bez plaćenog računa.

Svako delo na videlo.

Sofra je uvek ispred plamosjajnog ognjišta nad kojim visi bakrač, sa mirisom janije, okolo, na zemljanom podu, tronoge sedaljke za čeljad. Sa unutrašnje strane prozora oseća se ostavština jesenjeg mirja gradine. Nasred sofre mesto za bakrač. Deda izlomio pogaču, snaja podelila zemljane ćase i drvene kašike, baba Viduša pripostavila bakarno grne, muški suknuli zapaljivu vodicu u ožednjalo grlo i večera može da započne. Uz ‘ranu idu i skrušene tmule pričine, koje su nadživele svoje dotrajalo vreme. Iz ukrćene koščate prošlosti.

Lampa, sa pocepanog duvara, cupka gasne titraje. Nakratko sevne, pa utihne. Senke se dunđerski zaigrale uz otperjali priset. Trče, ene, i po plafonu, a ćute, rođo, najvažniju priču, koja je privezana za direk.

Elem, baba Viduša je živela u takvo starovinsko vreme. Njene kazivače se i danas dopričavaju. Mandžukala je, ene, kako su na čaršijskom obodu ‘Asan-pašine Palanke, na imanju, uz đeram živela tri brata i otac. Osmoro ruku kad radi kuća mora da napreduje. Ali, bože moj, dođe vreme za ženidbu. Oženi se jedan, pa drugi i na kraju treći brat. Svi im zavideli. Cela varoš. Kad udruže i ženske ruke gde će im biti kraj? Prošlo vreme, a žene, ko žene, udarile u neke začkoljice i vrcaljke, pa drž’ tamo, drž’ ovamo, ne izlaze jedna drugoj na oči. I što je još gore posvađaše oca i rođenu braću. Odjedared onemeli. Ni reč da zunu. Ič! Na kraju su, zarad mira, morali da se podele. Ono, dok su bili u zajednici, jedan par volova je radio sve. Sad svakome trebaju volovi. Nekad bili gazde, odjednom postali siroti. Kad ogoleli, zametnu se svađa. Na smrt! Najmlađi brat, u hvatanju za gušu, potegne kratež i ubije najstarijeg. Pričalo se, posle, kako će njegovu dušu da pojedu vampiri. Jedne godine, posle žetve, dao on ženi brašno sa pokojnikove prvine da umesi ‘leba. Kasnije, žena mu kazuje čudo neviđeno. Mesila je, kaže, testo, mesila i opet mesila, ali testo neće nikako da se umesi. Ni da čuje. Sve je probala, al’ džaba. Prvi rod sa bratske njive nije hteo da se umesi.

Tako nam je to zadenuto.

Na ovome belosvetskom svetu ima mesta za sve. I dobri, i milni, i zlice i zlajavci, svi mogu da se džilitaju u pameti, do pupka, i u smradu odnazatke, ali naš Bog je milostiv. Eh, koliko se napraštao. To samo on zna. Da se svi na ovom svetu vole i poštuju ljubav ne bi bila potrebna. Pa, jel nije? Ono i zlice su ljudi, samo što oni, za razliku od onih drugih, govore sa penom na ustima, ali, bez remetke, o svim dušama svevišnji vodi računa i to, bre, nije mogla ni Voždova Mala skupština, u Palanci, da promeni, a kamoli ovi danas, ali, rođo, sve ima svoj kraj, pa i baba Vidušine priče

I njoj doletela bela pčela.

Na kraj varoši, dalje su njive, u naherenoj blatari sedela je na postelji od suve slame, zavaljena na visoko uzglavlje, kukuljava starica. Muči je sipnja. Pored nje su poslovali snajka i sin.

-Kako ti je sad mamo? – upita snajka.

Viduša ćuti. Ukočila vid. Ne odgovara. Nit zbori, nit romori. Sam’ kašljuca. U ratama.

-Idi u peršun! – dobacuje sin. Podaj joj, nek srkne malko te naše vruće rakije. Mož’ da se povrati.

Mladica pruži ćasicu, starica gunu gutalj, dva i, gle čuda, živnu. Sa zbrčkanog lica odlete žutilo. Vid dobi novi gled, a duša joj se zapekla u džgoljavost, pa nikako da se odvoje. Kao kroz snevak pričala je zagrcnuto kako su Turci, tu pored Jasenice, zakopali živog ‘ajduka u zemlju. Samo mu glava gleda iz travuljaka. Kad su je namazali medom odleteše, u trku, na bedevijama. Onda se pčele zaletele ko u vršku. Čovek cvili, škrguće zubima, reži, al’ slaba vajda. Posle je, slučajno, naišao drugi ‘ajduk i o’seko polumrtvu glavu od zatrpanog tela. Skratio mu muku. Ko baštovan glavici kupusa. Gledala je, kaže, i nabijanje na kolac. Vratiće se, rekla je, njeno vreme, samo, bez Turaka i zakopčala dušu.

Kad, ono, gle, vratili nam se i Turci. U serijama. I to sa Sulejmanom.