ČREZVIČAJNA SKUPŠTINA

Sumorni početak oktobra 1859. godine je nebesa spustio do ogaravljenih odžaka srpskih blatnih i naherenih udžerica. U zbrzu se izručio i sneg. Ranik, kad mu vreme, još, nije. Prevršio meru. Al, eto, desilo se i, sad, nema unazadak. Krupne pahulje se urojeno lepile, k’o letnje mušice dosadnice, za gustiš- obrve i čup-šubare. Belosnežica, na ma, rasprostrla prtinski oguraveli ćilim. Tako isto bejaše, da ne poveruješ, pre tačno pedeset leća, iliti pola veka. Isto istacko. Palanku, Hasan-pašinu, zaogrnutu obelelim cvilihom, kao da je obojeno darje iznebesja požurivalo. U istoriju! Od pedeset godova je, ihahaj, lepuškasto deblo. Ko bi ga znao, zašto je to, krv ti jebem, da ti ‘bem, tako, ene, na okrugli datumarnik? Ej, mačor i kučka će da spavaju u iste ponjave. To nije svecki, al biva sam’ u Srbijadi. U ozimlje. Nešto tu ima, al’ šta? Svrbi! Ni kadioničari nisu pametni. Za ovaj rezil. Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači, pokazaće vreme. Ono i ćutećki svedoči, od kad je sveta i Srbina, za sve naše muke i grdobe, a odnekle je valjalo da se započnemo. More, naša krv ni u nenadanu omrazicu ne mož’ da se zaledi.

Kad istekne bogovska veresija ideš gop’.

To je tvoj bistrik.

Obožena računjalka.

Može biti da je to, taj klicavi početak bio od 2. do 8. oktobra 1809. godine.

Kad je nepogoda ‘lepče joj njeno, na jedvite jade, ispumpala vetrovitu naduvenost, Hasan-pašina Palanka je utonula u belu tihost. Samo se u domaćinluku starog Miloradoja zasevala brzožalna užurbanost. Lojanica plamičkom goliti njegovu krhkost zapamćivanja. Tri dana ‘leba ni zalogajem nije uturio, ni kap bunarske vode obliznuo, ni suvu reč izustio.

Sin, kukavi jedinac mu, Viobran, snaha Kadivka i unuka Grozdana umoreno posluju, iščekujući, e, krajnju zapovest zanebesja. Kad će, već jednom, svevišnji da ga prizove u njegovo skutno nadoblačje. Samo on ima taj znak i niko drugi. To ni testament ‘artija ne overava. Dušu Bogu na istinu je prinosio jedared, drugi put, ih, ne bi ništa, danas je treći pokušaj, a treći put i on pomaže.

Šapnuo je sinu, na uvce, da s mesta pošalje unuku Grozdanu za popa Bogumila. Želja mu je da se ispovedi vršnjaku. Red je pravoslavni. Za poslednji mrm.

Sred ognjišta jedan oplaveli plamičak kao da se presamitio. Trepuće grozničavo. Sitnoplameni zagrc.

Vruća rakija je iz pradedovskog bardaka ispustila mirisnu zavesu.

Bosiljak je osmudio ustajalost.

Tišina je zamukla.

Rapava izgrlica je zasecala mirje.

– Bogumile, brate po krštenom zabeležniku, ti i ja znamo da se Mala skupština u Hasan-pašinoj Palanci održala… pod mojim ćerpičem. Da sam… trudnu Pavliju otposlao kod majke, kako ne bi znala za događalo. Viobran će jakom da nam se rodi. Sećaš li se… kako smo se Voždu zakleli da o… ovim stvarima, za života… svoga, nećemo mandžukati. Ni slovce. Ispoštovali smo, e, zakletvu. Do danaske. Sade, kad se ja opraštam od sviju, pred sinom Viobranom, snajom mi Kadivkom i jedinom… unukom Grozdanom, ‘oću da reknem, nek znadu, šta se dešavalo pred ovim ognjištem. Njino je da l’ će da ćutu, ko zaliven ćup, il će da… opanjkavaju naš amanet. Ti nemoj da se ljutiš na moju slabost. Mop’o sam ovo d’ izreknem, u ovaj dan. Bog će, valjda, da… ima milosti?

-Miloradoje, Bog je blagostivan. Ume da prašta. Bio si vazda njegov sluga. O, da, i Voždov! I porodici darodavnoj. Čerzvičajna skupština je sprovela svoje, ti si održao srpsku reč, putuj bezgrešniče, a potomstvo nek te pamti po dobrom. Amin!

-Ček, ček Bogumile, ne brzaj. ‘Oću i teb’ nešto da zinem, o čem’ nisi… znao. Mis’im. Gle, i Vožd je imao špiona. Ej, prvi serpski… špion. Ivan Jugović je bio rođen u Somboru iz svešteničke kujne. Kod Ugara je… svršio pravni nauk. U Srbiju prelazi 1805. da bi se zalebio u Smederevu. Kad je Đorđe čuo za njegovu učenost, dao mu je mesto pisara. I tako je to… teralo. Do duvara! Špion Jugović je 1813. godine, ppe odlaska Đorđija u majčicu Rusiju, posumljao da će biti razgrnuta njegova prljava rabota. Požalio se tam’ di treba i gle čudesa. Na Đurđevdan, u osam sahata, u trskavo mračje, poslat je… čamac… da ga prebaci u Zemun. Ete, i to sam ćeo da ti reknem. Barem ti, da… znaš. Voždova Srbija r‘anila p’sceto… da je ujede. Pitam se, samo, Bogumile, di će… duša njegove svešteničke kuće? Ja ti… reče, a…

Bakrač je skliznuo s veriga u crvenilo.

Voda se opržila ružičasgo.

Zagoretina se umešala u opraštajeno pojanje.

Večna japamjat…

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.