ЧРЕЗВИЧАЈНА СКУПШТИНА

Суморни почетак октобра 1859. године је небеса спустио до огарављених оџака српских блатних и нахерених уџерица. У збрзу се изручио и снег. Раник, кад му време, још, није. Превршио меру. Ал, ето, десило се и, сад, нема уназадак. Крупне пахуље се уројено лепиле, к’о летње мушице досаднице, за густиш- обрве и чуп-шубаре. Белоснежица, на ма, распрострла пртински огуравели ћилим. Тако исто бејаше, да не поверујеш, пре тачно педесет лећа, илити пола века. Исто истацко. Паланку, Хасан-пашину, заогрнуту обелелим цвилихом, као да је обојено дарје изнебесја пожуривало. У историју! Од педесет годова је, ихахај, лепушкасто дебло. Ко би га знао, зашто је то, крв ти јебем, да ти ‘бем, тако, ене, на округли датумарник? Еј, мачор и кучка ће да спавају у исте поњаве. То није свецки, ал бива сам’ у Србијади. У озимље. Нешто ту има, ал’ шта? Сврби! Ни кадионичари нису паметни. За овај резил. Мож’ да бидне, ал’ не мора да значи, показаће време. Оно и ћутећки сведочи, од кад је света и Србина, за све наше муке и грдобе, а однекле је ваљало да се започнемо. Море, наша крв ни у ненадану омразицу не мож’ да се заледи.

Кад истекне боговска вересија идеш гop’.

То је твој бистрик.

Обожена рачуњалка.

Може бити да је то, тај клицави почетак био од 2. до 8. октобра 1809. године.

Кад је непогода ‘лепче јој њено, на једвите јаде, испумпала ветровиту надувеност, Хасан-пашина Паланка је утонула у белу тихост. Само се у домаћинлуку старог Милорадоја засевала брзожална ужурбаност. Лојаница пламичком голити његову крхкост запамћивања. Три дана ‘леба ни залогајем није утурио, ни кап бунарске воде облизнуо, ни суву реч изустио.

Син, кукави јединац му, Виобран, снаха Кадивка и унука Гроздана уморено послују, ишчекујући, е, крајњу заповест занебесја. Кад ће, већ једном, свевишњи да га призове у његово скутно надоблачје. Само он има тај знак и нико други. То ни тестамент ‘артија не оверава. Душу Богу на истину је приносио једаред, други пут, их, не би ништа, данас је трећи покушај, а трећи пут и он помаже.

Шапнуо је сину, на увце, да с места пошаље унуку Гроздану за попа Богумила. Жеља му је да се исповеди вршњаку. Ред је православни. За последњи мрм.

Сред огњишта један оплавели пламичак као да се пресамитио. Трепуће грозничаво. Ситнопламени загрц.

Врућа ракија је из прадедовског бардака испустила мирисну завесу.

Босиљак је осмудио устајалост.

Тишина је замукла.

Рапава изгрлица је засецала мирје.

– Богумиле, брате по крштеном забележнику, ти и ја знамо да се Мала скупштина у Хасан-пашиној Паланци одржала… под мојим ћерпичем. Да сам… трудну Павлију отпослао код мајке, како не би знала за догађало. Виобран ће јаком да нам се роди. Сећаш ли се… како смо се Вожду заклели да о… овим стварима, за живота… свога, нећемо манџукати. Ни словце. Испоштовали смо, е, заклетву. До данаске. Саде, кад се ја опраштам од свију, пред сином Виобраном, снајом ми Кадивком и једином… унуком Грозданом, ‘оћу да рекнем, нек знаду, шта се дешавало пред овим огњиштем. Њино је да л’ ће да ћуту, ко заливен ћуп, ил ће да… опањкавају наш аманет. Ти немој да се љутиш на моју слабост. Mop’o сам ово д’ изрекнем, у овај дан. Бог ће, ваљда, да… има милости?

-Милорадоје, Бог је благостиван. Уме да прашта. Био си вазда његов слуга. О, да, и Вождов! И породици дародавној. Черзвичајна скупштина је спровела своје, ти си одржао српску реч, путуј безгрешниче, а потомство нек те памти по добром. Амин!

-Чек, чек Богумиле, не брзај. ‘Оћу и теб’ нешто да зинем, о чем’ ниси… знао. Мис’им. Гле, и Вожд је имао шпиона. Еј, први серпски… шпион. Иван Југовић је био рођен у Сомбору из свештеничке кујне. Код Угара је… свршио правни наук. У Србију прелази 1805. да би се залебио у Смедереву. Кад је Ђорђе чуо за његову ученост, дао му је место писара. И тако је то… терало. До дувара! Шпион Југовић је 1813. године, пpe одласка Ђорђија у мајчицу Русију, посумљао да ће бити разгрнута његова прљава работа. Пожалио се там’ ди треба и гле чудеса. На Ђурђевдан, у осам сахата, у трскаво мрачје, послат је… чамац… да га пребаци у Земун. Ете, и то сам ћео да ти рекнем. Барем ти, да… знаш. Вождова Србија р‘анила п’сцето… да је уједе. Питам се, само, Богумиле, ди ће… душа његове свештеничке куће? Ја ти… рече, а…

Бакрач је склизнуо с верига у црвенило.

Вода се опржила ружичасго.

Загоретина се умешала у опраштајено појање.

Вечна јапамјат…