КЛЕТ

За столом, на средини собе, седела је његова жена. Верни пратилац заједничке судбине. Подбочила је главу вредном десницом и зурила кроз блесаво глупави прозор. На улицу. Као да њима ништа не може да се деси. Народ је пролазио у мимоходу. Ко тамо, ко овамо? У забројању. Пила је одавно охлађену кафу. Струјање устајалог базда није примећивала. Испустила је јалови уздах. Из зјапа ноздрва. Изгледа му искоса да се, напречац, малко, ене-де, подгојила. Уширококарличила. И подбрадак зановила. За један згужвани наставак. Каква је то лепоносиља била, кад је дошла у овај стан. Које тело, бедра, бутине, усне, груди. Ужитак за њушење на изволте. Заиграност, иха, до миле воље. За убрзано дисање. До обамрлости драшкања. И сад, у бројању пролазника, није за бацање. Замишљао је њену слаткоречиву вриску после шљапа језичка у међуножју.

Све су могли кад је она хтела. Једино његово семе није могло да засемени њену утробу.

Лежао је на кант, на џомбавом каучу, са закованим погледом у шар дуварских тапета. Чинило му се да враћа шкрофулозно троми животни филм уназад. До деда Жаде. Непознато шкрипави цијук је испуцало зујао из запечених ушију. Сврдла чуло слуха. Роји се гњецно. У сврабежни неиздрж. Скупљао је храброст да се, је ли, суочи са прецима. Очи у очи. Са штроком фамилијарном. Ред јe. После ће бити касно. Кад бели ђаво дође по своје. А има због чега. Сећање се тупо заколутавало. Као испушак димни. Из дедине дрвене луше. Од вишњаве гране.

Деда Жада, по мајчиној линији, је имао рођеног брата Градишу. До смрти оце им, лепо су живели. Братски. Прадеда је, на самрти, загрцнуто проманџукао усмени тестамент. Поделио је имање. И стање. Бунар остаде на међи. Да га користе обојица. Братски! После укопа оца, мој деда Жада, из збрза, удари тарабу, на међи, изоколо бунара, да вододарје остане на његовом наслеђу. Направи се ту, истог дана, држи-не дај, богорадај, псуј, куни порекло и пород, прети… Мој Жада не даје, еј, рођеном брату да захвата воду. Бунар је његов. Нема. И- квит! Ако се арчи, ће да пресуши. Посредовали многи. По азбучном реду: акчије, са весеља, братаница, власт, дођоши, зевзекари, јебиветраши, ладолежници, народни посланик, комшилук, плачипичкасте рођаке, радници, сељаци, трговци, ћифте, утваре злонамерне, фамилија, хећими, царе политичке, чаругџије, џулови и шарениш варошки. Као рестл. Сви до једног. Такорећи, од а до ш. Жада не попушта. Ни за јоту. Нема више. Ни кофа! Доста је било. Шта, ако одузме жицу? Нек иде три киломегра до најближег извора. Тако му и треба. Шта ћу му ја? Све по заслузи. Каква је заслуга била, нико није знао. Ни кућни светац. Није у реду, али ко то да докаже задртом Жади?

Дрч сикће.

Дан је, у сванућу, наличио на лепушкаст. Негде, око поднева, кад до сунца ни праћком не можеш да добациш камичак, упадне, код деде, у домазлук, двојац из жандарске чуварнице. Имају, еј, налог да приведу Жаду. Жена запева. кукулелече, задлањеним сузама брише цур слинце синовима. Њих двојица жале оца, каквог ли чуда?

На нос! Одатле је, отприлике, како се мени јавља, почела да се отаче наопакост нашег рода. И мог порода. У цурак из погрешне рупе. После, кад се одобровољен вратио, причао је, најповерљивије, уз лампу, да су га три дана и три ноћи држали у апсу. Оделење са необлатареним зидовима. Разголићено! Прозорче на врху. Уз плафон, са отембешеним трбувом, ил’ стомаком. Унутра, патосана цигла удављена у воду. До колена. Казну је у јазбини за русалке, пацове и водоземце, пробдео цвилећи стојећки. Четвртог дана, био је, каже, четвртак, пустили га без икаквог објашњења. Ни шта је скривио, ни зашто су га привели, ни због чега је самовао у води? Као крекац. Ништа да рекну. Ни хартију бедну му нису дали. Са дрк објашњењем. Чак ни у записник није ушао. Срамота до гуше. У повр’ћају, причала је, кроз шмрц, баба, изљубио је синове, у чет’ри образа и два кос’ата темена, ко бадњак, онда мене, онако, шљис, шљас, бљак, из навике, и о’ма је отрчао, без главе, овај, гологлав, у шупу, уз’о пијук и без речи разградио бунар. Скроз! Прошће и коље је повадио и сложио, на узицу, под конке. Није се забавило, кад се зачуо шкрипави цијук неподмазаног дрвеног вретена, мрмљао је мутави дроб себи у браду. На сантрач није хгео да погледне. Ни мигом. До краја живота. Од тог четвртка.

Наследник је чуо дозов вегровитих гласова.

На зјапу прозорја се појавила дрч сена, а затим и изродна јежурава зубац приказа, мртвоковачки пакосна. Лeпo га гледа, сева право у очи и маше му ручердом чупавом, позивајући га да крене за њим.

-Је л мора?

– Мора – искези се заповедно клет.

Ево и афоризма:

ЖИВИМО ЛЕПОТУ БУДУЋЕ ПРОШЛОСТИ!