Мат

Кад, некако с пролећа, продужени дан разрогачи видело, тешко је пробудити се у маху. Зајутрено паперјаста освеженост силејџијски се увлачи кроз размакнуте ролетне. Хтела би, е, кавгу. Донекле разбуђен лешкарим, на плећима, са рукама испод главе, зурећи у белило таванице. Размишљам крмељиво-црно о древној игри фигурама и увек ме сврби иста прича. Премештам је по ко зна који пут. Из ногавице у ногавицу. Хоће, то, кад се навади. Нарочито у окруњеним годинама.

Казаљке живахно куцкају нову сатницу.

На језику староперсијанаца реч ,,Shas“, преведено на нашки, значи Краљ. Из те основе би ваљало поставити потку о настанку древног назива за велеумну игру на шездесетчетири поља. Гледано, уф, јел еј, политикантски, са видиковца Министарства пољопривреде, колики би то, братац, ливадски посед био. Ихааа!

Легенда приповеда како је набуситом персијском Краљу живот, у једном бенавом трену, постао несносно слинаво досадан. До самоубиства из заседе. Чак! Следује запиталица. Како, ене, то може да се догоди једном, бре, Краљу? Наједен је, напијен, наратован, напаметован, наљубљен и, још, прељубљен… У мучаљивом неиздржу је обећао неограничену награду поданику који га поврати у живот, а тај пријан би требало посве да измисли штогод што би заинтересовало његово јадовано ништавило и краљевску досаду. И-шта? Вест се разазнела широм свег краљевства. На све четири сгране. И седам странпутица.

Одговор ниоткуда. Ни да запахне залетелим словесом. Одједном, као моћни послатак, у недоба се појавио религиозни Заратхустра са шаховском таблом, може бити, испод мишке. (Примедба аутора). Додуше, била је нешто друкчија од данашње. Због, е, раздаљине годова нисам сасвим сигуран да је, баш, мишицом придржавао. И, гле, кренуо је, по ђачки, да учи Краља правилима нове игре. Не лези враже, височанство се, ехм, прво размрдало, па разбудило, на једну, па на другу жмиравост, те тако поскочи на ноге лагане. Да га не препознаш. И дворјани се дали у живахност. До болне шатро радости.

По оријенту, шаховска плоча са наизменично бело-црним квадратима наговештавала је вечиту битку духа и материје. Даље, беле и црне фигуре се супростављају у жестини коју играчи воде. Црни Краљ је у одори зле наопакости, а бели је његова антитеза и он је оличење бића. Дакле, у борби за опамећивање, надмећу се биће и звер у нама.

Необећавајући свраб.

Љута битка између добрих и злих људскости је вечити сукоб, и дан данас, кад имамо и оно што немамо, хтели ми то да признамо нашем намћорастом егу, или не.

Обрни-осврни истота траје.

Данас нам је жаомица што више нисмо престоница памети на шездесетчетири црно-бела поља, а били смо.

Еееј, шта би нам усфалило? Ништа!

Сасвим случајно, 1945. године, родио се, у Белом граду, намерно, најпаметнији Паланчанин. Од седме године је почео да игра шах. Све до занебесане сеобе. Сад, пази овамо, остаје присет. За покој души.

Клуб мислећих ритера из наше вароши, у зениту, је

био шест пута вицешампион, охој, Југославије. Штета је што нам се није, ко бајаги омакло, бар једаред, да будемо шампиони, али, боже мој, памте се и ови резултати. У строју све ведете, од Милунке и Алисе до Дулета, Шоће, Драгутина Шаховића и Ивана Немета.

Велемајстор, наш Слободан Мартиновић је, још, за живота ушао у историју, јер је, можете мислити, одбио Карпову понуђен реми. Онда, на једном великом турниру око њега се окупиле, сред паузе, лепезно шарене, одевене у згодност, младе шахисткиње из белог света. Трепућу гледајући у њега као у српског Зевса, он, онако згодно шармерски, а умео је, јер је то била традиција његове породице, чаврља врц ситно са Бразилком, Шпањолком, их, Рускињом, их, их, Мађарицом…

Женствене опчињености се не даду објаснити.

Посматрала све то, из ћошка омраченог ресторана, времешна, већ, велемајстор Милунка Лазаревић, па ће запрепашћено да приупита председника клуба:

-Шефе, како, бре, овај Шоле комуницира са овим женскицама, а не зна језике?

-Е, Милунка, у његовим годинама, што каже, овај, уопште није потребно знање језика.

-Како, то, мислиш, шефе, није потребно?

-Па, хе, хе, тако, мислим…

-Хајде, дорекни се, баш ме занима.

-Знаш, мало ми је непријатно.

-Слободно, шефе, нећу ја никоме да причам. Знам да чувам тајну. То му дође као шаховско затварање.

-Он, видиш, не мора да зна језике, јер, овај, што каже, има доброг тумача.

Био је то најбржи мат у шаховској историји.