О(Т)КАЧЕНА ПРИЧА

Са надувених дувара зарамљене галерије ригидног идиоритмика, „Тодора вилајет“, надговарају се, у љутом о(т)каченом ћаскању: „Равница“, „Дунавац“ и „Дарје Приморско“. Распра се, гле, разлила виртуално. До, уф, заталасавања. Са некад белог акварелног папира. У ожалну причорезбу, их, њихових душа преселица. И боје се умешале. Од узбуђења.

-Оставите ме, већ, једном. Ако је штогођ за вајду? Доста смо, је ли, тумарали заједно кроз живот. Наситила сам се равничарске монотоније. И-ето! Ја сам овде, у овај храм уметности, зато што волем, прва дошла. По личној вољи. Са намером дуговечном. Да се, ију, ју, огроздим. Свиђалачки! Ниси више, прождрљива дунавска силесијо, мој празник за очни зев. Што гледи. И-квит! – одбрусила је, војвођански равно, она.

-Да ли је грех? Не би знао ка’сти. Нисам могао без тебе водене. И-клобук! Баздим од мушке устајалости. И џигитовине локванске цвасти. На тршћак данубијуски. Из овлаженог мехурног стида, дадох се, јадничак, на дуге неизвесне копнене путе. Иштудирао сам да те пронађем, ‘тицо иреселице равна. Опрости ми белај, опрости, мокра љубави  моја – изгрцао је, у обојеном очајању, он.

-Родитељи моји, слушам вас како се већма једите. У исприповедању о(т)каченом. Не ваља вам диван. Да ли ви размишљате о мени? О приморском даровном кмеку. Шта ја сиротко да радим? Куда да се девам, сам, без вас?

У које дунавско, еј, вирје? У који шлингерајски белај? Да ли ме ви то, мож’ бити, родитељски кажњавате, за срећно окупано, те, мраморно детињство? Док, још, нисам био зарамљен у стаклени одсјај. И крастава жаба, боже ме прости грешног, има чистије лице – зацмиздрило је, будзашто генски, њихово чедо, док се провидност, гле чудила, с оне цаклене стране, у мах замаглила. Од сузица чедоморних што капљу ромињушаво.

Рошави дан је, окачено, убијао време.

Колекционар, враголански кућни туђинац, лелуја шапатним зуком израњављену животну молитву. Изнад памети. Целу породицу ће задржати. Орадошћено, а тачно је да је она прва дошла испотиха и загонетна. Ни о чему нису разговарали. Ни зук. До данас. Само су се, што jec’, jec’, зачудно гледали дрхтавим гледом занесеним. Сад, из далековине, долелуја он, њен драги и чедо им. Ненадано. Море, наћи ће се заслужено место и за њих у колекцији. Kyћa није тесна, ако гости нису бесни. Мада…

Из кадионице је, из тиха, прхнуо дим тамјана.

Вео снова се развукао лењиво.

Са првим петловима.

Онострана прича има самилосну моћ запамћивања.

За научење бесаницс, Дунавац, и Дарје Приморско су, за вјеке вјеков, остали да висе своје о(т)качене животе изнад уморне главе колекционарске, оседеле од тамјана нагодиналог. Над шар-фотељом, у којој се повазда чита, медитира и разбуђено снохвата. Да дрзнику увек буду близу дневне и дремљиве памети. Чачкање у вијуге дође, као, лековито планинско лисје. Због чвргања савести. Ако је прељубник има?

Равница је, мо’ште мислити, остала доследна.

У магми страсти.

Преселила се у спаваћу собу.

Из уоквирености тражи пролаз у живот.

Слике, из колекције, а има их, су остале без текста. Забезекнуто зарамљене, као неми публикум. За сваки, еде, случај. И полиграф. Ако ко захтедне? Не пада им на ум да искораче реч. Из музеумских оквирних линија.

Тако је најбоље. И за женски, а и за мушки род.

Ко зна због чега је то добро?

Уметничка поривна страст није могла да мирује. Заогрнула је изопијени квартет под узнемирену кабаницу личних заноса. Грофовски! У осмејак заиграног Сунца. Опет, кажем, тако је најбоље. Ионако је питање ко ће ово разумети? И како објаснити мистичност? Ако има коме? И дуб зарона у несазнатљиве просторе читљивог, јер арт рационалност промишљања уме да буде, наште срца, још како, чиста илузија.

У инспиративним лагумима мигољи се подземна навала смисла.

Најученије ће бити, шапћу ми недоречене силе, да се колекционарски задовољно, као надничар ума, за вјеке, окренем на другу страну и да навучем, изопет, патрљак од разливеног језикомученичког сневања, како би смислено наставио са ноћником. Закотрљавањем одмаклих годова. Ко остане будан, у мислима, нек му је са срећом.

Далеко ми сунце.

И огњило.

Потписујем, белина арт папира за акварелисткињу и скрибента није иста.