O(T)KAČENA PRIČA

Sa naduvenih duvara zaramljene galerije rigidnog idioritmika, „Todora vilajet“, nadgovaraju se, u ljutom o(t)kačenom ćaskanju: „Ravnica“, „Dunavac“ i „Darje Primorsko“. Raspra se, gle, razlila virtualno. Do, uf, zatalasavanja. Sa nekad belog akvarelnog papira. U ožalnu pričorezbu, ih, njihovih duša preselica. I boje se umešale. Od uzbuđenja.

-Ostavite me, već, jednom. Ako je štogođ za vajdu? Dosta smo, je li, tumarali zajedno kroz život. Nasitila sam se ravničarske monotonije. I-eto! Ja sam ovde, u ovaj hram umetnosti, zato što volem, prva došla. Po ličnoj volji. Sa namerom dugovečnom. Da se, iju, ju, ogrozdim. Sviđalački! Nisi više, proždrljiva dunavska silesijo, moj praznik za očni zev. Što gledi. I-kvit! – odbrusila je, vojvođanski ravno, ona.

-Da li je greh? Ne bi znao ka’sti. Nisam mogao bez tebe vodene. I-klobuk! Bazdim od muške ustajalosti. I džigitovine lokvanske cvasti. Na tršćak danubijuski. Iz ovlaženog mehurnog stida, dadoh se, jadničak, na duge neizvesne kopnene pute. Ištudirao sam da te pronađem, ‘tico ireselice ravna. Oprosti mi belaj, oprosti, mokra ljubavi  moja – izgrcao je, u obojenom očajanju, on.

-Roditelji moji, slušam vas kako se većma jedite. U ispripovedanju o(t)kačenom. Ne valja vam divan. Da li vi razmišljate o meni? O primorskom darovnom kmeku. Šta ja sirotko da radim? Kuda da se devam, sam, bez vas?

U koje dunavsko, ej, virje? U koji šlingerajski belaj? Da li me vi to, mož’ biti, roditeljski kažnjavate, za srećno okupano, te, mramorno detinjstvo? Dok, još, nisam bio zaramljen u stakleni odsjaj. I krastava žaba, bože me prosti grešnog, ima čistije lice – zacmizdrilo je, budzašto genski, njihovo čedo, dok se providnost, gle čudila, s one caklene strane, u mah zamaglila. Od suzica čedomornih što kaplju rominjušavo.

Rošavi dan je, okačeno, ubijao vreme.

Kolekcionar, vragolanski kućni tuđinac, leluja šapatnim zukom izranjavljenu životnu molitvu. Iznad pameti. Celu porodicu će zadržati. Oradošćeno, a tačno je da je ona prva došla ispotiha i zagonetna. Ni o čemu nisu razgovarali. Ni zuk. Do danas. Samo su se, što jec’, jec’, začudno gledali drhtavim gledom zanesenim. Sad, iz dalekovine, doleluja on, njen dragi i čedo im. Nenadano. More, naći će se zasluženo mesto i za njih u kolekciji. Kyća nije tesna, ako gosti nisu besni. Mada…

Iz kadionice je, iz tiha, prhnuo dim tamjana.

Veo snova se razvukao lenjivo.

Sa prvim petlovima.

Onostrana priča ima samilosnu moć zapamćivanja.

Za naučenje besanics, Dunavac, i Darje Primorsko su, za vjeke vjekov, ostali da vise svoje o(t)kačene živote iznad umorne glave kolekcionarske, osedele od tamjana nagodinalog. Nad šar-foteljom, u kojoj se povazda čita, meditira i razbuđeno snohvata. Da drzniku uvek budu blizu dnevne i dremljive pameti. Čačkanje u vijuge dođe, kao, lekovito planinsko lisje. Zbog čvrganja savesti. Ako je preljubnik ima?

Ravnica je, mo’šte misliti, ostala dosledna.

U magmi strasti.

Preselila se u spavaću sobu.

Iz uokvirenosti traži prolaz u život.

Slike, iz kolekcije, a ima ih, su ostale bez teksta. Zabezeknuto zaramljene, kao nemi publikum. Za svaki, ede, slučaj. I poligraf. Ako ko zahtedne? Ne pada im na um da iskorače reč. Iz muzeumskih okvirnih linija.

Tako je najbolje. I za ženski, a i za muški rod.

Ko zna zbog čega je to dobro?

Umetnička porivna strast nije mogla da miruje. Zaogrnula je izopijeni kvartet pod uznemirenu kabanicu ličnih zanosa. Grofovski! U osmejak zaigranog Sunca. Opet, kažem, tako je najbolje. Ionako je pitanje ko će ovo razumeti? I kako objasniti mističnost? Ako ima kome? I dub zarona u nesaznatljive prostore čitljivog, jer art racionalnost promišljanja ume da bude, našte srca, još kako, čista iluzija.

U inspirativnim lagumima migolji se podzemna navala smisla.

Najučenije će biti, šapću mi nedorečene sile, da se kolekcionarski zadovoljno, kao nadničar uma, za vjeke, okrenem na drugu stranu i da navučem, izopet, patrljak od razlivenog jezikomučeničkog snevanja, kako bi smisleno nastavio sa noćnikom. Zakotrljavanjem odmaklih godova. Ko ostane budan, u mislima, nek mu je sa srećom.

Daleko mi sunce.

I ognjilo.

Potpisujem, belina art papira za akvarelistkinju i skribenta nije ista.