RAŽANJ

Roditi se u palanci je zao udes. Živeti u palanci je savršeni horor. Umreti u palanci je opšta radost.

Za, jo, naslednike. Kakogod. U takvom strzu nikad se ne zna kad ćeš, u kom trenutku i u kom sokaku da nabasaš na avetinje (ne)vremena sadašnjeg, prošlog i budućeg. To bi, već, bio, oho, udavni dramoplet. U prezentu poniranja.

PROLOG

Na palanačkom starom groblju stanovnicima se ne žuri, ali toga dana se osećao zadah osamdesetih. Sve do okrajka odumiranja. Zimzelenja se klimatavo ljuškaju. Od čudila. Datumarnik se obesio zadahom za neobećavajuću malograđansku granu, dok predvečerje iskeženo drema. Od smora varoških događala. Sa nama je malko drukše, kažu. Filmski! Neposredno prsd smrt, u trenu, proleti životna traka. Za koji festival? Đavo bi ga znao.

POKOJNI DRAMOVRZ

(Na klupi, međ ’ borićima, sedi zgrčena žena, od života, brižna. U susret joj dolazi otmeni gospodin).

P.V. Dobro ti veče, druže, il’ gospodine. Šta si, da si.

S.V. Ja sam, ženo, prvo bio gospodičić, pa pedesetleća drug, a sad sam, eto, demos-otmenko. Valjda se vidi?

P.V. Ene-de, zaletesmo se u repliku. a ni ime ti ne znam.

S.V. A. to! Da se pretpostavim? Ja sam, zabi to u žensku glavu, lično i personalno g’din Standard Varoški.

P.V. O, drago nas je, pa mi smo, da reknem, po prezimenu, neka vamilija. Može biti iz dalja. Ete, ja sam, po imenu, Prošlost, a po prezimenu, isto, Varoška.

S.V. Svi, u Srbijadi, mu dođemo rođaci. Ovako il’ onako. Tako nam se lojno zakršilo, od Turaka!

P.V. Ono, jes’ vala. To tvrde i opanci šetači, a je l’ kako je sad u našim zavičaju? Jel još po palanački?

S.V. Jeste, a ti, rođo, kan da ne živiš u našoj varoši?

P.V. Tja, živela sam, ali…

S.V. Aaa, znam, sad dolaziš iz šengen onostranstva?

P.V. Pusti to, rođo. To je relevantno. I kvintno! I ceđ.

S.V. Ne valja. Ništa ne valja. Po palanački! I što je najgore ne vidi se kraj palanačkoj nevaljalosti.

P.V. Ma, šta mi reče? O, bogo, kakva grdoba za onako, ej, duševno lepu palančicu. Šta, sade, to ne valja?

S.V. Varošani, mis’im, će se, po palanački, uguše.

P.V. Od namah gigantskog smoga?

S.V. Ma, kak’i od toga. Holding magacin, bre, izodavno prdnuo u čabar, a i odžaci na kućama se ne puše.

P.V. U, bre, a kako se greju, di kuvaju mandžaluk?

S.V. Na struju. To im dođe najjevtinije.

P.V. Ups! Otkad to?

S.V. Ih, pa ima prilično. Troše, troše, a ne plaćaju.

P.V. Ja, ja. Nazirem. A, od kuj andrak će se ugušy?

S.V. Vidi, kad lepo strpaju mandžu u škembe, valjalo bi malko i vode da gucnu. Je l tako?

P.V. Tako!

S.V. Dabome da je tako, al’ cvrc gevezen. Nema vode. Ono, da ne grešim dušu, ima, al’ na kašičicu. Ko sirup. Ma’ pofajtaš grkljan izjutra, mal’ predveče.

P.V. Kako, ene, tak’a žeđ pored onak’og mineral vasera?

S.V. Pijaću fabriku prodadoše odbornici.

P.V. Svrake im ispile mozak. Pa, kime prodadoše?

S.V. Braći! Prvo Slovencima, onda Hrvatima.

P.V. Što ne tužite odbornike? Za taj dilerijum.

S.V. Kome, ako boga znaš?

P.V. Kako kome, pa strašnom varoškom sudu. Eto.

S.V. I sud su odselili iz palanke.

P.V. Za tak’e mućkaroše, u moje vreme se pljuckalo: „Ko tebe kamenom, ti njega ‘lebom“.

S.V. Ajdeee, hlebom?

P.V. ‘Lebom! Od ponedeljka.

S.V. U, to ti je jako.

P.V. Jesje, jako. Ko varoški ponedeljak. Kad bi se zezali, nego, glej, rođo, vidi, tam’, da od Hrvata, to pazari neki naše gore list. Palanački!

S.V. Bre, rođo, ti kao da si progutala polog. To ne biva.

P.V. Što, bre, rođo, ne biva?

S.V. Palančanin je danas go k’o ražanj, nema ni kuče za šta da ga ujede, a kučića puna varoš. Džukeliraju se. On radi, ide na posao, ide, a ne prima platu.

P.V. Život ti jebem, da ga ‘bem, dalje ne mog’ da slušam, taj propas, nego, je l znaš ti parcelu di su moji?

S.V. Dabome da znam. Ja sam suvi genije.

P.V. Oj da mi pokažeš?

S.V. ‘Oću. To ti je tamo. Blizu kožare. I, ajd’, uzdravlje.

(Sa nebesa je sevnula munja, na gromovlje. Gospodin, napuštajući groblje, mrmonja sebi u         bradu):

Idi, bre, čak, u mičku pajčinu. Što si, kuku-lele, rođooo, izlazila. kad n’ umeš sama da se vratiš?

(Mračna zavesa)