РАЖАЊ

Родити се у паланци је зао удес. Живети у паланци је савршени хорор. Умрети у паланци је општа радост.

За, јо, наследнике. Какогод. У таквом стрзу никад се не зна кад ћеш, у ком тренутку и у ком сокаку да набасаш на аветиње (не)времена садашњег, прошлог и будућег. То би, већ, био, охо, удавни драмоплет. У презенту понирања.

ПРОЛОГ

Нa паланачком старом гробљу становницима се не жури, али тога дана се осећао задах осамдесетих. Све до окрајка одумирања. Зимзеленја се климатаво љушкају. Од чудила. Датумарник се обесио задахом за необећавајућу малограђанску грану, док предвечерје искежено дрема. Од смора варошких догађала. Са нама је малко друкше, кажу. Филмски! Непосредно прсд смрт, у трену, пролети животна трака. За који фестивал? Ђаво би гa знао.

ПОКОЈНИ ДРАМОВРЗ

(На клупи, међ ’ борићима, седи згрчена жена, од живота, брижна. У сусрет јој долази отмени господин).

П.В. Добро ти вече, друже, ил’ господине. Шта си, да си.

С.В. Ја сам, жено, прво био господичић, па педесетлећа друг, а сад сам, ето, демос-отменко. Ваљда се види?

П.В. Ене-де, залетесмо се у реплику. а ни име ти не знам.

С.В. А. то! Да се претпоставим? Ја сам, заби то у женску главу, лично и персонално г’дин Стандард Варошки.

П.В. О, драго нас је, пa ми смо, да рекнем, по презимену, нека вамилија. Може бити из даља. Ете, ја сам, по имену, Прошлост, а по презимену, исто, Варошка.

С.В. Сви, у Србијади, му дођемо рођаци. Овако ил’ онако. Тако нам се лојно закршило, од Турака!

П.В. Оно, јес’ вала. То тврде и опанци шетачи, а је л’ како је сад у нашим завичају? Јел још по паланачки?

С.В. Јесте, а ти, рођо, кан да не живиш у нашој вароши?

П.В. Тја, живела сам, али…

С.В. Ааа, знам, сад долазиш из шенген оностранства?

П.В. Пусти то, рођо. То је релевантно. И квинтно! И цеђ.

С.В. Не ваља. Ништа не ваља. Пo паланачки! И што је најгоре не види се крај паланачкој неваљалости.

П.В. Ма, шта ми рече? О, бого, каква грдоба за онако, еј, душевно лепу паланчицу. Шта, саде, то не ваља?

С.В. Варошани, мис’им, ће се, по паланачки, угуше.

П.В. Од намах гигантског смога?

С.В. Ма, как’и од тога. Холдинг магацин, бре, изодавно прднуо у чабар, а и оџаци на кућама се не пуше.

П.В. У, бре, а како се греју, ди кувају манџалук?

С.В. Нa струју. То им дође најјевтиније.

П.В. Упс! Откад то?

С.В. Их, па има прилично. Троше, троше, а не плаћају.

П.В. Ја, ја. Назирем. А, од куј андрак ће се угушy?

С.В. Види, кад лепо стрпају манџу у шкембе, ваљало би малко и воде да гуцну. Је л тако?

П.В. Тако!

С.В. Дабоме да је тако, ал’ цврц гевезен. Нема воде. Оно, да не грешим душу, има, ал’ на кашичицу. Ко сируп. Ма’ пофајташ гркљан изјутра, мал’ предвече.

П.В. Како, ене, так’а жеђ поред онак’ог минерал васера?

С.В. Пијаћу фабрику продадоше одборници.

П.В. Свраке им испиле мозак. Пa, киме продадоше?

С.В. Браћи! Прво Словенцима, онда Хрватима.

П.В. Што не тужите одборнике? За тај дилеријум.

С.В. Коме, ако бога знаш?

П.В. Како коме, пa страшном варошком суду. Ето.

С.В. И суд су одселили из паланке.

П.В. За так’е мућкароше, у моје време се пљуцкало: „Ко тебе каменом, ти њега ‘лебом“.

С.В. Ајдеее, хлебом?

П.В. ‘Лебом! Од понедељка.

С.В. У, то ти је јако.

П.В. Јесје, јако. Ко варошки понедељак. Кад би се зезали, него, глеј, рођо, види, там’, да од Хрвата, то пазари неки наше горе лист. Паланачки!

С.В. Бре, рођо, ти као да си прогутала полог. То не бива.

П.В. Што, бре, рођо, не бива?

С.В. Паланчанин је данас го к’о ражањ, нема ни куче за шта да га уједе, а кучића пуна варош. Џукелирају се. Он ради, иде на посао, иде, а не прима плату.

П.В. Живот ти јебем, да га ‘бем, даље не мог’ да слушам, тај пропас, него, је л знаш ти парцелу ди су моји?

С.В. Дабоме да знам. Ја сам суви геније.

П.В. Ој да ми покажеш?

С.В. ‘Oћу. То ти је тамо. Близу кожаре. И, ајд’, уздравље.

(Са небеса је севнула муња, на громовље. Господин, напуштајући гробље, мрмоња себи у         браду):

Иди, бре, чак, у мичку пајчину. Што си, куку-леле, рођооо, излазила. кад н’ умеш сама да се вратиш?

 

(Мрачна завеса)