ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

Смрт на замку

toAко је тачна теорија да су све приче већ испричане, илити исписане, онда, да се не лажемо, нема сврхе замајавати се. Ипак, важно је умети да донесеш причу. Форма, композиција, поступак, дијалог, нарација, хуморна симетрија, врцај апсурда, титрај приповедни…

Тишина приповедања те наводи на пут славља и пада писане речи. Из те тихости поскочи идеја. Надреалном харизмом закићена, да би постала то што јесте. Тај свраб осећају само бесмртни посебници. Идејом закићени. За уво. Оно је, елем, трговцима уназадним, служило, је ли, као кожни сталак за писаљку. Природније није могло.

Данас се плајваз-оловке, ако су потребне, друкчије стожирају. Друга су графитна времена.

Чеховљева изодавна идеја је да причу не обавезује решавање проблема, већ да га тачно дефинише. Због тога је важно на почетку списа поставити право питање, а онда полако искрено одговарати. Реч по реченицу.

Да ли вест о смрти удара као гром из ведра неба у свим значењима, порукама, сликама?

У Шумадији је, прича се, најсрећнији човек који се роди и сахрани међ’ повијеним скулптурама шљивовим. Која парадигма?

Кад бившег човека упакују у дрвени капут, за пут на онај свет, наметне се размишљање да живо биће није ништа друго до једно стабло које хода у шуми дрвећа. Усправно привезан за традицију корена. И родослова. И-тако! Та земаљска променада траје док у то стабло не звизне гром са небеса, као позивар. Из ведрине.

Био си дрво и у дрвету одлазиш.

Угризи вриска нас прате од трена зачећа, пре него што ћемо да се родимо, до испратка с оне стране живота. Разлика је што овај други поприма облике ридања и нарицања. Први је, их, слатка кукњава.

И у радости, мрзани, а и у жалости представе дух нас не напушта. Такав смо народ. Поднебески!

Зарад главне приче да се вратимо у време сахрана, у нашој Паланчици, по кућевном обичајнику. Капела на гробљу није била, ехм, ни у петогодишњем плану.

Куку, леле, упокојила се власт, то јест, општински инспектор, ене, баук-варошанин, Миле Цинцаревић. Туга певуља тихо. У себи. На средини собе, на столу, лежи бивши човек, а некад је, комшо, на тим даскама обедовао са животном другом. Целог живота су сами гледали у два тањира. Удвојено. Једном је, десило се, жену повалио на ту чворновату дрвену кртину. Онако, из сласти. Сад, она подбочила главу десницом и чамово зури у леш. Струјање мртвоковачко, еј, као да није заметила. Из зјапа ноздрва испустила је загрц издах. Изгледао јој, на пречац, из хоризонтале, да се канда малко подгојио. И подбрадак зановио. За један згужвани наставак. Разрогаченог видела мерка је њен полован муж и као да хоће да јој рекне – шта чекаш? Закукај, бре, већ, једном. Одмах се дала у тужну запеванију. „Јој, Миле, како ћу без тебе? Милеее, што ме остави да тугујем? Шта да очекујем сутра, Миле мооој? Љубави моја, што и мене не поведе? Јој, Миле, мила моја прошлости. Куку мени, до Бога милога. Шта нас стрефи, Милеее мој? Кућо моја. Животе мој. Туго мојааа. Јооој!“

Вест се рашчула по комшилуку, па жене навалиле да се, оно, нађу у невољи. Ваља се. Износи се пићалук за обичајнике, а они само што нису почели да долазе. Српски је то. Треба и храна да се спреми. За ноћне чуваре упокојене душе. Дугачка је ноћ, а до ноћника много тога би требало урадити. Прво, покојник би ваљало да буде пресвучен у најбоље рекло. Кад одлази Богу на истину да је чист и углађен, друго, да му се завеже марама повезача испод браде са чвором на темену. Да, је ли, држи језик за зубима. Доста је за живота придиковао. Ако је за вајду. Треће, кад га положе дотераног на славски астал да му неком узицом завежу прекрштене руке на трбуху. Тако мора да се о’лади. Жене се испраксовале. Знају то. Све редно. Никако друкше. Кад се дошло до трбушастог веза, редуша, којој запала ова рабога, пита уцвељену љубу:

-Је л, еј, комшика, како Милету да увежем прсте? Јал на чвор, мртвачки, јал на замку?

Удова се убија од кукњаве. Не чује запиталицу. „Куку мени мученици, шта сам згрешила господу миломе да ме раздвоји од мог Милета? Миле, мукооо и срећооо моја, води и мене на онај свет. Да се одморимо зај’но, к’о што смо до дана данашњег све зај’но радили. Шта ћу ја на овом свету без тебеее, лепото мојааа?“

-Јел, мори, ти мене не констатујеш. Како, бре, да Милету увежем руке? Оћеш на чвор ил’ на замку?

-Какве то везе има? Јооој, где ће ми душа?

-Има! Ако вежем у чвор нећеш моћи да се удаш.

-Куку мениии мученици, јој Миле, на замкууу?

Опричавању у кафићу никад крај.

Углачано подне се запржило у каменој улици.

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *