Month: август 2020

Позоришним гледаоцима је крајем новембра месеца 1935. приказан комад „Библиотекар” Густава Мозера. Недуго затим, средином децембра 1935. премијеру има позоришни комад Милана Ђоковића „Договор кућу гради”. Обе премијере изведене су у сали хотела „Централ”.

Традиционално, на први дан Божића у сали хотела „Централ” 7. јануара 1936. године одржана је позоришна забава са три представе; комедијама „Доживотна рента” Габријела д Ервилиеа у преводу са француског Божидара Трудића, „Продукција” и „Књижица” Бранислава Нушића. Радост коју су ове представе донеле публици  представља још један успех Паланачког позоришта. Публика је волела Нушића  јер је сукобе разрешавао смехом. Када се има на уму колико је било патњи у Србији Нушићевог доба, а и у Нушићевом животу,  онда се може видети колико је његов смех био и лек, и самоодбрана. Укратко, Нушићев смех је снагом свог човекољубља уздизао људе изнад њихових слабости.

Премијера комада „Ослобођење Косте Шљуке” била је по Ускрсу 1936. Овај радо играни комад Петра С. Петровића, члана београдског Народног позоришта, у којем је обрађена једна од оних мрачних историја безобзирних отимача имовине од стране оних којима је та имовина за време рата предата на чување и поверење режирао је Божидар Трудић. Глумачка подела је непозната, сем што се зна да је Трудић играо насловну улогу (Косту Шљуку).

Све је мање података о играним представама. У архивима или сећањима савременика нема података о даљој судбини Просветног народног дилетантског позоришта. Немогуће је да се друштво напросто угасило. Постојећи подаци објашњавају ову ситуацију и кажу: да су окупацијске власти, 1941. године, поделиле грађу Дунавске бановине на четири дела. Део који се односио на Србију требало је пренети у Смедерево. Међутим, шлеп на којем је она била натоварена потонуо је – грађа за тај период тако је изгубљена заувек.

Средином 1939. године „Абрашевић”, који је вршио просветну, културно-уметничку и васпитну мисију преко својих концерата, забава, матинеа и позоришних представа, покушава да појача своју активност организујући вечери посвећене подружницама  металаца, кожараца и кројача, и тиме им помогао да реализују своје активности. Био је то тежак задатак јер је полиција вршила надзор над радом друштва.  Зато се прибегавало лукавствима и подвалама. У програме су стављане песме и позоришни комади за које је било сигурно да ће бити одобрени, а припремани су сасвим други и у току приредбе извођени.

Културни живот у граду не замире, али се доста мења. Некадашња позоришна публика приклања се другим врстама разоноде. У годинама пред рат свет се радо окупљао на забавама – у хотелима, кафанама и читаоницама – о којима се дуго после причало. Ма каква била забава без позоришта се ипак није могло:

„…А сећам се, некако пред рат, и једне изузетне позоришне представе на студентској забави у „Централу”, која се звала „Земљорадник из Чикага” од Марка Твена. Режија је била Иве Бајазита, а главну улогу носио је Миле Бркић. Ма, сала се проламала од смеха и аплауза. Дуго се причало у Паланци о тој представи…”  забележено је сећање старог Паланчанина Саве Живанчевића. Тих година права атракција у граду су маскенбали. Миле Тодоровић запамћен тридесетих година по надахнутом рецитовању стихова мађарског песника српског порекла Шандора Петефија, „Луда”, постаје још познатији по наступу на једном маскенбалу, на којем се појавио у лику и костиму Чарли Чаплина. Од тада па за цео живот за све Паланчане остао је мајстор Миле Шарло.

Играњем позоришних представа у тешким условима, позоришни живот Паланке је, упркос многим недаћама, био и остао институција достојна поштовања, извор и утока културних, просветних и напредних идеја, које су зрачиле и преко граница ове вароши. Позориште је окупљало, бодрило и помагало сваки подухват који је стремио усавршавању и уздизању културе, духовног и бољег живота својих грађана. Међутим културних збивања у овим годинама је све мање. Град који је интензивно театарски живео полако посустаје. Остају само сенке и сећања на стари сјај.

Општа политичка ситуација, страх пред неизвесношћу, и ишчекивање рата овладали су Паланком. Непосредно пред априлски рат, сви су осећали стравично неспокојство и забринутост пред ратном психозом и опасношћу од фашизма. А искуство овог народа је

казивало да предстоје године мука, лутања, гладовања и ко зна чега још. Свуда се осећа страх. Дојучерашњи глумци и публика добијају војне позиве. Мобилизација је почела. Уместо позоришних реквизита глумци добијају оружје, а позоришну музику замењују војничка труба, грмљавина тенкова и звук авиона.

Позоришна завеса је спуштена. Глумци су спремни сире, али не за публику већ за грудобран. Завеса је спуштена али за кратко. Хиљаду деветсто четрдесет прве године, када је започео Други светски рат, отпочело је живот ново позориште, Позориште Црвеног крста, које ће мењати имена али више никада неће прекидати своју театарску чаролију. Позориште је стална духовна, животна потреба човека у миру, у рату, у изгнанству, и у заробљеништву. У тим тренуцима живота људске душе се отварају, исповедају и исцељују пред чудесном магијом глуме, зато оно живи и траје.

(КРАЈ)

У Шекспировом позоришту уживају подједнако и најинтелигентнији посетиоци и најшире масе. Због тога је он приказиван са великим успехом код најшире публике и у најмањим српским позориштима. Од 1863. године када је први пут одиграна „Укроћена горопад”, Шекспир није силазио са српских сцена.

„Укроћена горопад” прави је и успели потез позоришта који треба приписати управнику Миливоју Стојковићу који, свестан одговорности и тежине позоришног задатка, прихвата режију овог комада, успева да осигура добру поделу, нарочито носице главних ликова. Премијера је одржана 3. фебруара 1935. године у „Централу”. Догодило се исто као и са многим другим представама овог позоришта. Сала је била пуна. Аплаузи на крају играња показали су да је стављање Шекспира  на репертоар био мудар потез.

Режија позоришних комада, како из стране тако и из домаће литературе је посебно значајна. Од ње зависи какав ће ефекат имати комад на посетиоце. Очигледно је да су редитељи у паланачком позоришту проникли у тајне режије, јер, представе су добре и радо гледане. Божидар Трудић у позоришту постаје „девојка” за све. Он глуми, преводи са других језика и режира комаде. У 1935. години потписује као редитељ представу „Чарлијева тетка” Т. Брандона која је одиграна 24. фебруара у „Централу”. Трилогију Светислава Предића „Господин министар” режира Иван Бајазит 10. марта 1935. године. Представу сачињавају три целине под именима: „На белом хлебу”, „Сад или никад” и „Народна воља”. Премијера је одржана у незаобилазном сценском простору хотела „Централ” са ансамблом искусних  и проверених глумаца. Представа је била пријатна, допадљива, уиграна.

Поред играња у позоришту, група младих глумаца, предвођена Божидаром Трудићем наступа и са „вечерима говорног хора”. Била је то велика културна новост за Паланку, специфичног сценског и говорног изражавања, донета из Београда. Говорни  хор представља масовну рецитацију често праћену музичким  изразима, глумачким покретима, гестикулирањем и мимиком ради илустрације садржаја песме. Гестикулирањем је наступу даван ефектнији израз. Говорни хор могао је да спреми само добар позоришни  и музички стручњак, што је очито био Божидар Трудић. На репертоару су најчешће народне песме, често визуелно илустроване сликама. Иако је имао симпатије публике, говорни хор није дуго трајао, позоришна публика се вратила позоришту.

У граду је запажен рад Народног универзитета који организује предавања, и рад библиотеке. Универзитет узима видно учешће у раду Просветног народног дилетантског позоришта, и подржава инжењера Миливоја Стојковића, који је имао успеха са представом „Укроћена горопад” да почетком априла 1935. године на сцену хотела „Централ” постави Молијеров „Жорж Данден”, причу о односима два друштвена слоја, о суровој игри „кроћења мужа”, о дубини једне људске несреће, у преводу Божидара Трудића. Смелост на коју су се одлучили Миливоје Стојковић, редитељ и Божидар Трудић, преводилац је за свако поштовање. „Жорж Данден” захтевао је заиста велику одважност која овој двојици овога пута није недостајала.

„Дело „Жорж  Данден” сам морао да преведем са есперанта јер нисам имао француски оригинал”, присећа се још једног свог преводилачког подухвата Трудић. Позориште је од оснивања забележило неколико несумњивих успеха. Један од њих је премијера Молијеровог „Жорж Дандена” која је остала упамћена од многих Паланчана, и радо спомињана.“

У четрдесет деветом наступу у „Централу” позориште је одиграло 21. априла 1935. године четири комедије: „Чувај главу” Бандића, „Берберска освета” у преводу Бандића, „Гарсонијера” Орбока и „Шах – мат” Загона. Избор ових комада, у овом случају диктиран је једним јубилејом; две године рада Просветно народног дилетантског позоришта. После премијере приређен је заједнички банкет Аеро-клуба, Соколског друштва и Позоришта у част одласка из Паланке Миливоја Стојковића инж., управника, редитеља и глумца позоришта, који је у њему оставио неизбрисив траг.

Одувек је постојала тежња да се играју нове и разне ствари. Али, није се увек могло припремити ново, било је и поновљених али актуелних комада. Такав је случај са веселом игром у једном чину Хајнриха Клајста „Разбијени крчаг” и шале од непознатог аутора „На самртним мукама” које је позориште премијерно одиграло 28. априла 1935. године на први дан Ускрса у „Централу”. У паузи представа изведена је концертна тачка оркестра „Геза”: „Орфеј у подземном свету” и „Аве Марија”. Обнова комада у овој сезони има карактер премијера, јер се као тумачи појединих улога појављују нови глумци.

Средином јуна 1935. године одржана је најављена премијера представе „Блеф”. Да жеље нису довољне да би се остварила и добра представа доказала је премијера „Блефа”. Неуједначена игра глумачког ансамбла није привукла публику и није се задржала дуго на репертоару. „Пуцањ из публике” од П. С. Петровића је ново остварење позоришта.  Премијера је одиграна октобра 1935. у сали хотела „Централ”. Нема ближих података како је прихваћена код публике.

На дводневном гостовању у Јагодини 22. и 23. септембра 1934. „Просветно Народно дилетантско позориште” приказало је најуспелије представе из свог репертоара у сали хотела „Српски  краљ”: „Црквени миш” Ладислава Фодора, „У наставничкој соби”, „На самртним мукама” и „Разбијени крчаг”. На свим извођењима сала је била пуна. Првобитно замишљено гостовање од једног дана, на захтев публике, продужено је на два, што показује да се ради о добрим позоришним представама.

За свако ново извођење представе штампан је нови плакат; стари нису употребљавани уз преправку датума, што се данас веома често чини. То показује колико се озбиљно приступало позоришту и глуми иако су представе рађене невероватно брзо. Позориште  је било аматерско; али, у току дужег рада даровити аматери су се стално усавршавали, тако да су неке њихове представе имале доста висок уметнички  домет, а неки од глумаца чинили би част сваком професионалном позоришту.

Пред крај године, 11. новембра 1934. позориште премијерно приказује драме „У логору” Мирослава Крлеже, „Сеја” П. Петровића Пеције и „Браца” од истог писца у сали хотела „Централ”. Да није довољно имати само добре жеље и намере да би се нешто остварило, најбоље показује представа „У логору” Мирослава Крлеже. Стављањем на репертоар овог антиратног памфлета, и раније неких других комада није вођено рачуна о могућностима и уметничким потребама ансамбла и жељи публике за таквим делима. Све три представе прошле су незапажено. О њима нема сећања, нема записа. Да би се дошло до неког резултата, потребно је поред, добре жеље имати и знање. Због чега је избор пао на ова дела остаће тајна.

Вече хумора, приређено публици играњем лаких и духовитих шала, „Први обед” од Драгутина Горлитца,  „Заборављени кишобран” А. Шредера и „У стратосферу” А. Ст. Јазмина било је неоспорно освежење репертоара. Тога су били свесни у позоришту када су, деветог децембра 1934. године, премијерно одиграли Вече хумора у хотелу „Централ”. Игра је омогућила обострано уживање глумаца и публике. Била је ово опроштајна представа даровитог глумца Жарка Митровића који је прешао у професионалне глумце. Први пут је заиграо пред публиком 1935. године, у комаду „На силу лекар”, од 1935-1944. професионални глумац путујућих позоришта,  а од 1947-1994. Првак Југословенског драмског позоришта у Београду.

Првог дана Божића, седмог јануара 1935. године, у режији Ивана Бајазита, играна је комедија „Скамполо”, која је пре тога донела светску славу писцу Дариу Никодемиу.  Премијера у хотелу „Централ” показала је велику жељу ансамбла за игру на сцени. Публика је са радозналом пажњом пратила представу. Није била разочарана, иако је, појмљиво, очекивала више.

Обележавање значајних датума са учешћем дилетантског позоришта било је и за дочек Нове године 13. И 1935. године. У дневнику Радојка Јелића власника хотела „Централ”  стоји записано: Са инжењером Стојковићем договорио сам да Дилетантско позориште и „Централ” организују дочек нове године. За програм су задужени Миливоје Стојковић и Иван Бајазит, а за део организације хотела мој помоћник Тућко. (Александар Митровић-Тућко, много пута је према белешкама Радојка Јелића помагао реализацију позоришних  представа. Примедба аутора). Позориште  се обавезало да направи програм за целу ноћ, и једну позоришну представу. Новогодишња ноћ у „Централу” 13. јануара 1935. године, проведена је уз разноврстан програм глумаца дилетантског позоришта. Било је ту забаве на претек, музичко-певачких  нумера и позоришне представе „Шах-шех”  од Л. Т. Бранковића. У програму нема имена редитеља, али из забелешке Радојка Јелића може се закључити да је то Иван Бајазит јер је по договору био задужен за програм.

Нова сезона започиње комадом „Топаз” Марсела Пањола у преводу са француског Божидара Трудића, у режији Тике Никодијевића. У глумачкој подели налазимо имена људи који у позоришту обављају дужности: председника, секретара, благајника… Недостатак квалитетног глумачког кадра приморао је редитеља на овај потез, јер због сложености улога није смео да се ослони на почетнике. Премијера је одржана другог септембра 1934. године у хотелу „Централ”. Тика Никодијевић је уложио много труда и воље, и успео је да направи лепо уметничко  вече које је остало упамћено. Представа је глумачки целовито изведена, и још једном доказала значај овог позоришта за Паланку.  Значајан успех паланачки аматери остварују у шаљивој игри с певањем „Циганин”,  од Сиглигетиа у режији Животе Рашића. Била је ово бесплатна представа за народ која је одржана деветог септембра 1934. године у сали хотела „Централ”.

На репертоару је и комад из нишког живота с певањем, „Ивкова Слава” Стевана Сремца у режији Ивана Бајазита. У припремање представе глумци су уложили доста енергије. Улоге су биле добро научене. Сви су били добри али су се истакли побратими; Калча, Смук и Курјак у извођењу Животе Рашића, Милана Голубовића и Свете Ђорђевића. Равноправне са њима биле су Каја Аранђеловић као Кева, Злата Копчалић-Сика и Нада Катић-Мариола. Позоришна публика је изузетно добро примила представу за коју су сва места увек била распродата, и била је радо гледана. Премијера је одиграна 16. септембра 1934. године у хотелу „Централ”.

Из времена кад су музика и позориште освајали младог Трудића, остала је анегдота испричана Зорици Голубовић за лист „Наша комуна” а односи се на Иву Бајазита који је био главни човек позоришта, и играо најважније улоге, режирао представе, био маскер. „… Једном кад смо играли „Ивкову славу” Ива Бајазит је после неке говоранције требао да испије целу чашу вина, Ива је био апсолутни трезвењак, наш члан Милан Голубовић, звани Бели био је мало онако шаљивџија, волео је да се нашали са друговима. Те вечери Милан је био реквизитер и требао је да спреми ту чашу вина, односно да је напуни малином. Међутим, када је Ива изговорио свој текст узео чашу, нагнуо је и осетио да је вино, брзо се сагао и повратио. Да ли је публика приметила да нешто није у реду не знам, углавном сви су се смејали. Ива се страшно наљутио на Милана! Иначе ми смо други волели да после сваке представе поседимо у самој кафани, код „Централа”, па и да попијемо нешто. Ива је исто седео, али је увек пио своју малину. После те представе ми смо опет били скупа, а оно са вином се заборавило, окренуло на шалу.”

Ретке су представе у којима Иван Бајазит – Цврца, како су га звали пријатељи, није у подели или не режира. Без претеривања може се рећи да су међуратне године у сценском животу Паланке – највише Бајазитове године. Да није био привржен Паланци и њеном позоришту, вероватно би имао сопствену путујућу позоришну трупу, или би у најмању руку био глумац неке путујуће дружине.

Духовиту комедију која је имала успеха на свим европским позорницама па и београдским, „Црквени миш” Ладислава Фодора, режира Божидар Трудић и доказује да није само добар глумац и преводилац, већ и редитељ. У Хотелу „Централ” 10. јуна 1934. године одржана је премијера која је добро прихваћена од публике.

Вероватно од силних позоришних представа сала хотела „Централ” се „истрошила” па је морала да претрпи реновирање. Премијера драме из минулог Београда „Догорели кров” Божидара С. Николајевића у режији Ивана Бајазита у реновираној сали хотела одржана је 1. јула 1934. године. Детаљнији подаци о овој представи нису се нажалост могли пронаћи.

И поред напорног рада на спремању нових комада није занемариван ни спортски живот. На Видовдан 28. јуна 1934. године одиграна је фудбалска утакмица „Позориште” – Одбор „Јасеница”. Утакмица је завршена резултатом 3:2 (1:2) за Позориште  које је наступило у саставу: Трудић, Мирковић-Бајазит, Мајсторовић-Голубовић-С. Ђорђевић, Томин-Тошић-Рашић-Славнић-Пауновић. Средином првог полувремена Бајазит је напустио игру. Утакмица је трајала 40 минута.

Петнаест дана касније „примадона” Просветног народног позоришта госпођа Каћа Хајдуковић поставља комедију у три чина „Налив перо” Ладислава Фодора. Двадесетих година није било жена које би играле у позоришту, а сада имамо једну за редитеља-морална схватања мењају се набоље. Премијера је одржана 15. јула 1934. године у хотелу „Централ”. Публика је знатижељно испунила хотелску салу. Њихова радозналост није била узалудна.

За крај сезоне публика је имала ретко задовољство које није пропустила.  Сала хотела „Централ” 29. јула 1934. године била је мала да би примила све који су желели да уђу. Кажу да је добар део оних који нису ушли, остао крај отвореног прозора и уживао слушајући Нушића кроз игру глумаца. У представи која је играна под именом „Нушићево вече” биле су актовке: „Мува”, „Дето”, „Дугме”, „Код адвоката”, „Под старост” и „Аналфабета” у којима Нушић на сјајан и реалан „скоро гогољевски начин” износи и исмејава многе негативне, ружне и глупе стране тадашњег времена. Неоспорна чињеница је да су његове комедије у тренуцима појављивања на позоришној сцени биле и актуелне, будући да су теме које су у њима обрађиване биле део савременог живота, оно о чему се мање или више, свуда говорило. Представа је доживљавала невиђен успех код публике током сваког извођења. Може се рећи да је позориште освојило симпатије града и да се добрим представама уздигло на завидан ниво.

Одлучити се за сценско извођење „Ташане” Боре Станковића, којом ни сам Бора није био задовољан, представља на неки начин храброст, али и доказ поуздања у сопствене снаге. Режију комада из врањског живота преузима на себе Живота Рашић који за насловну улогу Ташане ангажује бившу повремену чланицу београдског Народног позоришта Соњу Перовић. Добар резултат, природно, није могао изостати. „Ташана” спада у посебно вредне и драгоцене представе овог Позоришта. Премијера је одржана 8. априла 1934. године, на први дан Ускрса, у сали хотела “Централ”.

Позориште је стекло своју физиономију и створило специфичан сценски израз који га обавезује да одржи свој реноме. У част прославе годишњице рада, позориште приређује представу „Сумњиво лице” Бранислава Нушића.  Најбоље дело наше класике и школски сугестивну комедију „Сумњиво лице” поставио је Иван Бајазит. Јеротија је играо сам Бајазит, Анђу, његову жену-Вера Глишић, Марицу-Нада Катић, Вића је-Живота Рашић, Писари-Тика Никодијевић и Светозар Ђорђевић, Таса практикант-Александар Глишић, Ђока-Миленко Томин, Алекса Жуњић-Жарко Митровић, газде Спаса и Миладин су-Божидар Петровић и Аца Ђорђевић, а пандур Јоса – Миле Недељковић.

Овом представом позориште слави годишњицу плодног и напорног рада са репертоаром претежно домаћих писаца, који је давало са великим успехом,  на опште задовољство публике. И као што је започело 17. априла 1933 год. представом „Госпођа Министарка” од Б. Нушића, тако је и 22. априла 1934. године у „Централу”, на завршетку годишњице рада, одиграло популарну шалу „Сумњиво лице” од нашег најбољег комедиографа. На опште задовољство глумаца, публика је узела видног учешћа у овој прослави, што би задовољило и самог Нушића да је био на представи јер у његовој комедиографији публика је важан сустваралац, до чије пажње му је било необично стало. Представа је била добра и дуже време се задржала на репертоару.

У жељи да позориште још више приближи обичном гледаоцу, за представе „Зимски капут” Петра Петровића-Пеције, „Избачен из своје куће” Хуга Милера и „Светски рат” Бранислава Нушића, у продају су пуштене улазнице са популарном ценом. Премијера је одржана шестог маја 1934. године у сали хотела „Централ”.  За ову и многе друге представе постоје плакати са глумачком поделом, али без навођења редитеља. Да ли то значи да је представа колективно осмишљена и припремљена за сценско извођење, или, пак, редитељ постоји али се премијере оглашавају као колективна режија, која обично пати од свега онога што одликује такве режије у којој сви имају право, а о одговорности се не размишља. Основно правило у позоришту је да између писца, глумца и публике стоји режисер, у противном многа добра дела остају недоречена, и публици нејасна.

Позориште не чека да се појави превод неког текста, па да отпочне његово спремање. Члан ансамбла, глумац Божидар Трудић, преводи са француског комад у три чина „Писмо” Сомерсета Мома. Режију, по ко зна који пут, потписује Иван Бајазит. Улогом Лесли Станлеј, Соња Перовић по други пут наступа у овом позоришту. Публика је са пуно пажње и интересовања примила представу на премијерном извођењу на први дан Духова 27. маја 1934. године, у хотелу „Централ”.

Године 1934. „Просветно-народно-дилетантско позориште” добија статут у којем пише:

„Друштво  има за циљ да окупи око себе омладину из свих друштвених  редова, одстрани је од свих порока, како би постали добри грађани корисни држави, општини и целом друштву. Да омладина у слободним часовима створи себи и друштвену лепу забаву и поуку гајећи лепу, првенствено националну позоришну уметност.” Дужност друштва је: „…да путем јавних представа, повремено и бесплатним, у вароши као и на селу, омогући свим друштвеним слојевима, да користе васпитни и забавни карактер позоришне уметности”.  Министарство просвете Краљевине Југославије прихвата статут и одобрава отварање Просветно-народног- дилетантског позоришта у Смед. Паланци, среза Јасеничког, Бановине Дунавске” уз додатак новог члана 47. који гласи: „Друштво стоји под врховном влашћу и надзором Министарства Просвете и све су одлуке Министарства обавезне за управни  и надзорни одбор, као и за скупштину…” За управника  изабран је Миливоје Стојковић инжињер, човек високог образовања, који се већ огледао у глуми и режији, и вођењу позоришта.

Тада, тридесетих година двадесетог века, када је у Паланци основан већи број културних установа, почела је да се уобличава велика душа овог града, Позориште, прегалачко, слободарско и неуништиво. Прва премијера је драма „Шума” П. Петровића Пеције, у режији Ивана Бајазита, који игра Шумара,  Светозар Ђорђевић је Лугар, Марија Липовж је Дана, Александар Ђорђевић је Никола Марић, а Божидар Трудић Јовица Тадић. Комад је проткан сентименталним песмама једне циганке, која растерује своју тугу за минулом  срећом, а певала их је Нада Катић. Премијера је 7. јануара 1934. године (Први дан Божића) у сали хотела „Централ”. Представа је била добро посећена и публика јој се увек радовала.

Месец дана после премијере „Шуме”, 4. фебруара 1934. године у сали хотела „Централ” одиграће се премијерно „Машина савест” Јосипа Кулунџића, први пут приказана у београдском Народном позоришту 1933. године. Пред београдску премијеру писац је дао изјаву да његово драмско дело решава на оригиналан начин проблем савести у злочинима, и да је овим делом један свој некадашњи лични доживљај пренео из живота на позорницу. Редитељ Божидар Трудић је у овом доста тешком послу показао потребну меру и сналажљивост  да заинтересује публику. У целини, све досадашње представе су у просеку веома солидно припремане и извођене. Ако се узме у обзир да су их радили млади људи који имају пуно својих службених и приватних послова, онда је сваки успех добродошао.

По свему судећи „Машина савест” није прошла лоше с обзиром да Иван Бајазит за 18. Март 1934. године спрема драматизовани новински репорт у једанаест слика Јосипа Кулунџића „Мистериозни Камић”. Техничким радовима у представи руководио је Миливоје Стојковић инжењер. Премијери је присуствовао Јосип Кулунџић,  редитељ београдског Народног позоришта, да, као аутор комада, одржи предавање о позоришту и својим комадима. „Мистериозни Камић” одигран је у сали хотела „Централ”.  Била је то, како се и очекивало, добра представа.

Иван Бајазит, тумач улоге момка Спасоја у представи „Девојачка клетва” из 1922. године, одлучује се да обнови ову представу из народног живота, дванаест година касније. Премијера је одржана 1. априла 1934. године (на Цвети) у сали хотела „Централ”. Иако нема званичних записаних критика, из сећања савременика да се закључити да је представа „Девојачка клетва” наишла на добар пријем код публике. У појединим улогама истакли су се Тика Никодијевић, Живота Рашић, Ива Бајазит, Света Ђорђевић, Вера Глишић,  Нада Катић…

На Скупштини уметничко-спортског клуба „Грађански” донета је одлука да се 2. октобра 1933. године започне са спремањем позоришне представе „Ивкова Слава” Стевана Сремца. Осим елементарних података о спремању „Ивкове славе” у расположивој документацији тога времена нема других записа и оцена (ко су глумци и где је одиграна представа).

Охрабрени дотадашњим успехом, позоришни аматери приступају припремама драме „Путем искушења” Радослава Веснића, глумца и редитеља, игране у то време са пуно успеха на свим позорницама, посебно на сцени Народног позоришта у Београду. У жељи да буде актуелан, некадашњи управник „Грађанског дилетантског позоришта” инжењер Миливоје Стојковић, поставља драму „Путем искушења”, која приказује живот поратне студентске омладине захваћене вихором модерног доба. Рад на представи био је веома интензиван. Улагани су максимални напори да се што боље припреми,  да се улоге што боље науче како би се што мање чула реч суфлера. Урађен је потпуно нов декор, костими обновљени. Премијера је одиграна 22. октобра 1933. године у сали хотела „Централ” на задовољство присутне публике.

У сталној жељи да своје деловање што више усмери потребама и захтевима верне публике, упоредо са играњем и спремањем нових представа, управа увелико ради на стварању новог позоришта достојног средине, са циљем подизања позоришне уметности на виши ниво. Последња представа у 1933. години је комедија Жоржа Бера и Луја Вернеја „Адвокат Болбек и њен муж”. Знајући да се ова комедија није скидала једанаест месеци с репертоара Париског позоришта,  редитељ Иван Бајазит одлучио је да за крај године 5. децембра 1933. године постави ово дело на сцену хотела „Централ”. Као што се и очекивало, представи је присуствовао велики број грађана.

Структура паланачког грађанства се стално и брзо мењала. Настајали су слојеви интелигенције и радништва напоредо са развитком индустрије и трговине. Све то несумњиво утиче на иницијативу позоришних  љубитеља, дилетаната, трговаца, наставника и интелектуалаца за оснивање „Просветно-народног-дилетантског позоришта”. У потписима захтева за регистрацију позоришта налазимо угледне грађане Паланке: Рају Ж. Симића, Војина Пантића, Ружицу В. Станковић, Катарину Т. Нешић, др Душана М. Николића,  Светислава У. Тошића, Богомира Шуњеварића, Рад. Ристића, Душана Нешића, Тихомира Никодијевића и М. Радоњића. Позориште је настало као велика културна потреба Паланке. Овим чином публика је добила пријатне позоришне вечери.

Када је основано „Грађанско дилетантско позориште” Ивана Бајазита првог човека позоришног живота града, најбољег редитеља и глумца тридесетих година није било међу члановима. Можда он или неко други није желео да буде у чланству новог позоришта. Али, тако није мислио град. Паланачка публика је тражила Бајазита. Једноставно, без њега је позориште било празно.

Позориште је после Нушићеве „Госпође министарке” тражило одговарајући текст за следећу представу. Избор је пао на дело С. Бенина „Роман свињарског трговца”. У међувремену позориште мења место играња представа и име у „Хумано друштво добрих пријатеља”. Друштво приређује забавно вече у хотелу „Централ” са позоришним комадом „Роман свињарског трговца” другог јула 1933. године. Била је то, како се и очекивало, добра представа.

Глумачку екипу сачињавају глумци представе „Госпођа министарка”. Охрабрени успехом аматери приступају припремама следеће представе која ће се играти на Крстовдан.

У сали хотела „Централ” 27. септембра 1933. године „Хумано друштво добрих пријатеља” приређује Забавно вече са позоришним комадима „Разбијени крчаг” Хуга Клајста и „На самртним мукама”.

Редитељ или редитељи определили су се за „Разбијени крчаг” једну од најбољих немачких комедија надајући се да ће је публика прихватити и на „Самртним мукама” непознатог писца, како стоји на плакату, и нису се преварили. Представа је наишла на пун одзив код публике, игра свих глумаца била је добра, па је за свако извођење била пуна сала.

Иницијативом председника Општине, у септембру 1933. године, покушава се здруживање дилетантског позоришта, Соколског друштва и друштва „Грађански”  са намером да се рационалније искористе снаге и још боље осмисли културни живот града. Покушај обједињавања није прихватило друштво „Грађански” које је заузело посматрачки став, док не проучи понуђена правила новог друштва, дотле ће сви да раде по старом.

Следеће позоришно  вече „Хумано друштво добрих пријатеља” имаће на гостовању у Рачи Крагујевачкој првог октобра 1933. године у сали хотела „Европа” када су приказани позоришни комади „На силу лекар” Молијера и „На самртним мукама”. Представа „На силу лекар” је нова поставка чија је премијера на гостовању у Рачи, док је „На самртним мукама” реприза. Публика у Рачи је знатижељно испунила салу хотела. Њихова радозналост није била узалудна.

Расположива документација показује да Друштво „Грађански” после оснивања игра комад Јована Стерије Поповића „Покондирена тиква”. Међутим,  рад на овом тексту је био претежак задатак за проређени глумачки  ансамбл, мада му се пришло  са великим  жаром.  Али су зато Нушићев  „Београд  некад  и  сад”,  и  актовка  „Пера  тамбурица”,  искористили могућности ансамбла,   за  разлику   од  „Покондирене   тикве”.   После  ових  представа   поново наступа позоришна криза. Рад замире а активност се пребацује на спортско поље.

Почетком тридесетих година група младих људи, опчињена и занесена позориштем,  ставила је пред себе велики и одговорни задатак:  оснивање позоришта.  Задатак превелик,   а подршке мало.   Жеља  је  претворена  у  стварност  1933.  године, када  почиње   са  радом  „Грађанско дилетантско  позориште”  под управом  Миливоја  Стојковића  инжињера  у  АД  „Јасеница”. Ансамбл сачињавају проверене снаге које су се до оснивања овог позоришта  проверавале и доказивале кроз играње у културно-уметничким  друштвима или драмским секцијама. Сви они раде из љубави, баш као што су радили само занесењаци, људи душом одани уметности.

После премијере у Београду 1929. године,  са Жанком  Стокић у улози Живке министарке, Министарка стиже тријумфално у Паланку са Каћом Хајдуковић у насловној улози. На други дан Ускрса,  17. априла 1933. године у сали хотела „Круна” Грађанско дилетантско позориште одиграло је своју „Госпођу министарку.”

Када  се дигла завеса пред првим премијерним  комадом  ове године, сценом и публиком загосподарила  је Живка министарка, малограђанка нежног срца и оштра језика,  у тумачењу Каће Хајдуковић која је остала упамћена по непосредној глуми и сценској природности. У кас- листи не пише ко је режирао представу, што наводи на закључак да је режија била колективна, мада се може претпоставити  да је редитељ Ива Бајазит који у овој подели игра Чеду. Премијера Министарке је испраћена дуготрајним аплаузом. Било је то остварење које је вредно похвале а представа је више пута репризирана. Основу глумачке екипе чинили су: Каћа Хајдуковић, Рада Шулејић, Нада Катић, Марија Липовж,  Власта Бранковић, Иван Бајазит, Божидар Трудић, Тика Никодијевић и многи други.

Репертоар су чиниле претежно једночинке, јер нису увек постојали одговарајући услови и глумачка подела која би омогућавала спремање дужих позоришних  дела, мада је било и њих. Један од разлога био је и тај што су комади спремани на брзину најчешће у тешким условима, у малим просторијама појединих кафана, у близини кафанске сале где су музика, и галамала ометале пробе. Просторије нису загреване, јер није било новца. Радило се у хладном простору уз слабу светлост. Дешавало се да усред припрема власник кафане повиси закуп или да отказ. Онда се зна: селидба на улицу док се не пронађе нови простор. Културно уметничка, политичка и забавна активност „Абрашевића” и друштава која су настављала његов рад после забрана, у овом периоду била је богата и интезивна и поред тога што се одвијала у тешким материјалним условима и под непрестаном контролом полиције. Она се одвијала преко забава, концерата, гостовања, учешћа у првомајским прославама, и излета.

За учеснике  збора паланачких  ловаца, одржаног  1928.  године, друштво игра  „Ловачко наседаније”  Андре Даскала, шаљиву игру у три чина која се догађа у Врањској околини око 1925. године.  „Ловачко  наседаније”  била је  радо  гледана  представа,  која  је  изазивала  буру смеха јер је писана у врањском дијалекту који се допадао публици.

Година 1929. почела је у знаку опште привредне депресије. Незапосленост, пољопривредни производи губе цену, глад, у народу нема новца. Шестог јануара 1929. године краљ Александар Карађорђевић укида Устав и распушта Народну скупштину. Једанаестог јануара забрањен је рад Независних синдиката а са њим и рад друштва  „Буктиња”. Све је то утицало на даље погоршавање и онако већ тешког стања. После растурања политичких летака јуна 1930. године ухапшени су и осуђени на затворске казне чланови Друштва, Димитрије Кеџић, Милан Гајић, Живота Рашић, Иван Бајазит…

Одласком челних људи позоришне секције у затвор, културно-уметнички рад у Паланци престаје да постоји. Некад први људи позоришта у Паланци, Бајазит и Рашић, не могу без њега ни у затвору што се види по слици снимљеној у Лепоглави за време издржавања казне.

О вредностима тадашњег репертоара може да послужи податак да је 1927. игран Шекспиров комад „Отело”. Тежак је то био задатак за Друштво да спреми комад „Отело”,  али са много труда  и стрпљења  успело се.  Представа  је  имала  добар  пријем  код публике,  присећа се Димитрије  Кеџић  рада на  овом позоришном  комаду.  Нова  представа је  „На  силу лекар” Молијера. Из забележака сазнајемо да је ово била најслабија представа, може се рећи потпуни промашај у односу на раније наступе. Вероватни разлог слабог остварења представе „На силу лекар” је замор после рада на Шекспировом „Отелу”, који је изискивао додатне напоре за које глумци нису били спремни. Али је зато „Светски  рат” Бранислава Нушића,  у режији Ивана Бајазита, била занимљива представа, како  у репертоарском тако и извођачком смислу, коју је публика поздравила аплаузима.

Уместо дотадашњих лакших и забавних комада, без неке веће васпитне и литерарне вредности, место све више почињу да заузимају дела са савременом социјалном проблематиком. Пошто за сваку приредбу или концерт програм није објављиван, или је објављиван само делимично, нису познати сви глумци и позоришни комади који су се у овом периоду налазили на репертоару друштава.

Један  од посетилаца  позоришних представа 1926/27. године био је и металски радник фабрике АД „Јасеница” Јосип Броз Тито, који у својим сећањима на боравак у Паланци каже: „Кад је било лијепо вријеме одлазио сам до Кисељака, шетао поред ријеке, или цариградским друмом, или по граду, преко старог каменог моста. Интересовале су ме и друге знаменитости Паланке. У кину сам био неколико  пута, а одлазио сам и на приредбе аматерског позоришта и на друге представе”.

После дуже паузе пред публику  излази дилетантска секција Певачког Друштва „Шумадија” са позоришним  комадом „Ђидо” Јанка Веселиновића, чиме показује да Друштво постоји све ове године само му је активност била другачија. Овога пута вратили су се на позорницу  хотела „Стара Србија” што потврђује захтев упућен Финасијској управи у Паланци у којем стоји: „Управа овог друштва  са својим дилетантским  позориштем  приредиће уочи Богојављења 18. о. м. у уторак, у хотелу „Стара Србија” позоришни комад „Ђидо” у корист своје касе. Почетак у 8 часова у вече. Улазница 10 динара од особе Секретар (потпис нечитак) Председник (потпис нечитак)”.

Може  се рећи да је  1928. година била добра што се тиче  репертоара. Публика  је видела „Ивкову славу”  Стевана Сремца,  „Синовац  као  стриц”, и „Ловачко наседаније”  Александра Даскала,  и „Честитам”  Косте  Трифковића. „Ивкова  слава” која  је  одиграна 1928. је  успела представа у режији Ивана Бајазита који је играо газда Ивка, Павле Стојадиновић био је Неко, Калча  – Димитрије  Кеџић,  а у осталим улогама Иса Ивачковић, Власта Бранковић, Милан Трудић…

„Када смо отишли у Младеновац, са позоришном представом „Светски рат”, било је то 1928. године, уз претходно добијену дозволу од среског начелника у Младеновцу, – бележи сећање на то гостовање Димитрије Кеџић, – овдашњи (Паланачки) срески начелник Чогурић јави среском начелнику у Младеновцу да долазе комунисти и да је то револуционарно позориште.

На половини представе један провокатор почне да напада извођаче. Полиција је само то чекала. Прекинула је представу у половини извођења а вођу пута и глумце одвела у полицију, и поред уредно добијене дозволе.” Овај догађај срески начелник Чогурић искористио је да забрани рад „Абрашевићу”.