ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (24)

Позоришним гледаоцима је крајем новембра месеца 1935. приказан комад „Библиотекар” Густава Мозера. Недуго затим, средином децембра 1935. премијеру има позоришни комад Милана Ђоковића „Договор кућу гради”. Обе премијере изведене су у сали хотела „Централ”.

Традиционално, на први дан Божића у сали хотела „Централ” 7. јануара 1936. године одржана је позоришна забава са три представе; комедијама „Доживотна рента” Габријела д Ервилиеа у преводу са француског Божидара Трудића, „Продукција” и „Књижица” Бранислава Нушића. Радост коју су ове представе донеле публици  представља још један успех Паланачког позоришта. Публика је волела Нушића  јер је сукобе разрешавао смехом. Када се има на уму колико је било патњи у Србији Нушићевог доба, а и у Нушићевом животу,  онда се може видети колико је његов смех био и лек, и самоодбрана. Укратко, Нушићев смех је снагом свог човекољубља уздизао људе изнад њихових слабости.

Премијера комада „Ослобођење Косте Шљуке” била је по Ускрсу 1936. Овај радо играни комад Петра С. Петровића, члана београдског Народног позоришта, у којем је обрађена једна од оних мрачних историја безобзирних отимача имовине од стране оних којима је та имовина за време рата предата на чување и поверење режирао је Божидар Трудић. Глумачка подела је непозната, сем што се зна да је Трудић играо насловну улогу (Косту Шљуку).

Све је мање података о играним представама. У архивима или сећањима савременика нема података о даљој судбини Просветног народног дилетантског позоришта. Немогуће је да се друштво напросто угасило. Постојећи подаци објашњавају ову ситуацију и кажу: да су окупацијске власти, 1941. године, поделиле грађу Дунавске бановине на четири дела. Део који се односио на Србију требало је пренети у Смедерево. Међутим, шлеп на којем је она била натоварена потонуо је – грађа за тај период тако је изгубљена заувек.

Средином 1939. године „Абрашевић”, који је вршио просветну, културно-уметничку и васпитну мисију преко својих концерата, забава, матинеа и позоришних представа, покушава да појача своју активност организујући вечери посвећене подружницама  металаца, кожараца и кројача, и тиме им помогао да реализују своје активности. Био је то тежак задатак јер је полиција вршила надзор над радом друштва.  Зато се прибегавало лукавствима и подвалама. У програме су стављане песме и позоришни комади за које је било сигурно да ће бити одобрени, а припремани су сасвим други и у току приредбе извођени.

Културни живот у граду не замире, али се доста мења. Некадашња позоришна публика приклања се другим врстама разоноде. У годинама пред рат свет се радо окупљао на забавама – у хотелима, кафанама и читаоницама – о којима се дуго после причало. Ма каква била забава без позоришта се ипак није могло:

„…А сећам се, некако пред рат, и једне изузетне позоришне представе на студентској забави у „Централу”, која се звала „Земљорадник из Чикага” од Марка Твена. Режија је била Иве Бајазита, а главну улогу носио је Миле Бркић. Ма, сала се проламала од смеха и аплауза. Дуго се причало у Паланци о тој представи…”  забележено је сећање старог Паланчанина Саве Живанчевића. Тих година права атракција у граду су маскенбали. Миле Тодоровић запамћен тридесетих година по надахнутом рецитовању стихова мађарског песника српског порекла Шандора Петефија, „Луда”, постаје још познатији по наступу на једном маскенбалу, на којем се појавио у лику и костиму Чарли Чаплина. Од тада па за цео живот за све Паланчане остао је мајстор Миле Шарло.

Играњем позоришних представа у тешким условима, позоришни живот Паланке је, упркос многим недаћама, био и остао институција достојна поштовања, извор и утока културних, просветних и напредних идеја, које су зрачиле и преко граница ове вароши. Позориште је окупљало, бодрило и помагало сваки подухват који је стремио усавршавању и уздизању културе, духовног и бољег живота својих грађана. Међутим културних збивања у овим годинама је све мање. Град који је интензивно театарски живео полако посустаје. Остају само сенке и сећања на стари сјај.

Општа политичка ситуација, страх пред неизвесношћу, и ишчекивање рата овладали су Паланком. Непосредно пред априлски рат, сви су осећали стравично неспокојство и забринутост пред ратном психозом и опасношћу од фашизма. А искуство овог народа је

казивало да предстоје године мука, лутања, гладовања и ко зна чега још. Свуда се осећа страх. Дојучерашњи глумци и публика добијају војне позиве. Мобилизација је почела. Уместо позоришних реквизита глумци добијају оружје, а позоришну музику замењују војничка труба, грмљавина тенкова и звук авиона.

Позоришна завеса је спуштена. Глумци су спремни сире, али не за публику већ за грудобран. Завеса је спуштена али за кратко. Хиљаду деветсто четрдесет прве године, када је започео Други светски рат, отпочело је живот ново позориште, Позориште Црвеног крста, које ће мењати имена али више никада неће прекидати своју театарску чаролију. Позориште је стална духовна, животна потреба човека у миру, у рату, у изгнанству, и у заробљеништву. У тим тренуцима живота људске душе се отварају, исповедају и исцељују пред чудесном магијом глуме, зато оно живи и траје.

(КРАЈ)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *