МУЧНА И КРАТКА ПРИЧА СА ВРЕДНИЈИМ УВОДОМ

Не знам да ли се више ико од Паланчана сећа времена када је звучни сигнал у 15 часова означавао престанак радног времена у „Гоши“ или оне јутарње гужве на капијама фабрике, али сам скоро сигуран да готово нико не зна за податак, да су чак и Јапанци, а нешто касније и Јужнокорејци, увели сличан обичај. Да, преписали су они нешто и од нас, ма колико то сумануто звучало. Додуше, нешто су изменили, јер су код нас звучни сигнали у 6:30 (буђење), 10 (доручак) и 15 (крај радног времена) у суштини били имитација сирене парне локомотиве, која одавно није била у употреби, а Јапанцима и Јужнокорејцима се није тај звук уклапао у индустријама које су у то време биле код њих у вртоглавој експанзији. У суштини, њима је био занимљив психолошки ефекат, јер нпр. то јутарње буђење сиреном, временом се уклеше у свест радника, па су се будили и који минут раније, а рецимо што се тиче сирене која је означавала крај радног времена, по многима је учинковитија неголи да радници све време гледају на сат и опуштају се на крају свог радног дана. Многи нису сат ни носили на посао.

(Написано по сећању и причама чика Жајка из Гошиног музеја. Хвала Богу, па се сећам тог дивног човека.)

Занимљиво је ово, али коме је то данас битно, кад се мало ко уопште и сећа тих времена!?

А сећа ли се неко прича о платама у то време? О сигурности? …бесплатном лечењу? Сећа ли се неко стамбених кредита или листа за добијање станова?

Већина – не верујем.

Данашње генерације су углавном наследници, чији су родитељи одавно исплатили те кредите или касније откупили станове по повољним условима, а вероватно већина тих наследника данас има своје кредите, мада за много мање вредне ствари, као што су нпр. аутомобили које виђамо на улицама или кућне апарате, а неретко и за летовања итд.

Данашње генерације, васпитаване у годинама ратова и по патриЈотским јеванђељима, углавном знају оно негативно из социјализма, а на опаске старијих, да данас не могу ни да окрече оно што је изграђено некада, углавном реагују бурно и љуте се.

Но, где је пошло по злу? Можда се тога неко сећа?

Да, економске санкције; почетак ’90-их.

Тадашње власти су мудро злоупотребиле носталгију радника према до тад срећним и безбрижним временима и системском пљачком довеле до тога, да су се о радницима „Гоше“ причали чак и вицеви, тј. да би исти ти радници радили без плате и да би плаћали чак и улазнице на капијама фабрике, само да не остану без посла; без здравственог, пензионог и без осталих „ситница“ у фабрици за коју су били емотивно везани. Ако би ме данас неко питао како су ти исти људи преживели ’90-е, а и прве године транзиције – заиста немам одговор. Неки су напустили фабрику и снашли се у другим фирмама; неки су у међувремену пензионисани или скончали разочарани; неки се и даље патили и дочекали приватизацију.

Ту и креће ова кратка прича, јер увод који је претходио заслужује више редова.

ШТА НЕ УПРОПАСТИ #црвендаћ или #динкићевац, ЗАВРШИЋЕ #наПРДњак!

Главни ликови:

Млађан Динкић – министар у више влада.

Зорана Михајловић – #динкићевац, министар и у данашњој влади.

Душан Вујовић – #динкићевац, министар и у данашњој влади.

Синиша Мали – #жутаћ, па #наПРДњак; некадашњи директор Центра за тендерско-аукцијску приватизацију.

Готово да нема Паланчанина, а поготово не радника „ГОШЕ“ или „Шинских возила“,  који се не сећају колико је пута Млађан Динкић са својим тимом, а и са извесним локалним политикантима обилазио фабрику пре и након приватизације. Замислите, он се чак и хвалио том приватизацијом!?

А сећате ли се кипарских пара које је у истом дану прво пронашао (објављено у свим вестима), а онда изгубио (више нико ни да помене)?

Сећате ли се оних који су помињани у вези тог новца? Гузенбауер? Фратини? Строс-Кан?

Да, све су то били Вучићеви саветници и то након афере са „нестанком“ кипарског новца. Добро, тај део је мало компликованији. Овај део, са Динкићем, Словацима, „кипарским Словацима“ итд. је далеко једноставнији. Једино није једноставно шта ће сада Вучић да ради са својим #динкићевцима? Где ће их? Како да сад изађе пред раднике „Гоше“ и саопшти им да су их опљачкали неки, који су сада његови!? Ух, па то се не ради, ко још издаје своје!? Зато се и прави луд. Дошао је једном, организовао армију тапшача и привремено пред изборе умирио раднике купивши их са по 60.000 динара, али избори су прошли. Шта ће сад!?

Видите, оно што је обећао као председник Владе не важи, јер је сада председник државе и таквим стварима више не може ни да се бави. Оставиће „врућ кромпир“ овом фикусу од председника Владе, чије ће нам име саопштити данас. Хм… можда се тај позабави Вучићевим #динкићевцима.

Не верујем.

Не верујте ни ви.

„Своје месо се не уједа!“