Бестидно
Нико није показао веће непоштовање према страдалим херојима и беби него што је то јуче учинио Александар Вучић својом изјавом, у којој демонстрира невероватан безобразлук оптужујући људе који постављају питање одговорности да се радују туђој несрећи. За разлику од Вучића, којем је најбитније да „не да министра Гашића и Лончара“ и који није могао да сачека да прође ни Дан жалости а да не облепи Београд плакатима са својим ликом, ова трагедија је сваког нормалног човека дубоко потресла и наравно да се намеће питање: „Да ли је тако морало бити?“
Одакле Вучићу право да брани јавности да поставља питања о узроцима и одговорности за трагедију, да се меша у истрагу и да пресуђује ко је крив а ко није? Колико је бахато његово понашање показује и то што он говори о себи као жртви, као да седморо људи није изгубило животе и као да је њихова жртва овде небитна, занемарљива ствар. Грађани не би требало да трпе бескрупулозне изливе Вучића, који чак и кад коментарише овако велику трагедију не пропушта прилику да говори о себи:
„Нисам могао да верујем колико је било тих што нису туговали уопште, они се не радују због живота, они не тугују због смрти… Како Меша Селимовић то каже, они презиру оне који су мало успешнији, а оне који су успели – мрзе“.
Успешни политичари нису они који говоре о свом успеху (нарочито када је то крајње неумесно), већ они који сносе одговорност за своје поступке:
„Зар може човјек тако потпуно успавати своју савјест? Зар може прекинути мисао, као конац, и забранити себи размишљање о посљедицама, не желећи да зна за њих? Ето, изгледа да може. Нагон нас брани потпуним заборавом, да би нас спасао од мучења због одговорности“. (Меша Селимовић, „Тврђава“)
Штета што Вучић није научио најважније лекције од Меше Селимовића.
Слободан Томић („Пешчаник“)