Кристијано Чучковић

Никада прецизно није одгонетнуто митско питање: шта је то у људском бићу што га води према пићу? Међутим, ништа боље резултате у одгонетању нема ни питање: шта је то у људском бићу што га води према Вучићу?

– Како шта? Па реформе, Европа и нова радна места! – рећи ће вам људско биће звано напредњак.

Слични одговори забележени су и код питања: „Шта је то у људском бићу што га води према пићу?“

– Како шта? Па реформе, Европа и нова радна места! – рећи ће вам људско биће звано ненапредњак.

Људско биће звано Чучковић Мирослав постало је пре неки дан људско биће звано напредњак. Он се већ годину дана налази у незавидној ситуацији – његова матична странка, такорећи предузеће у реструктурирању, Г17, збрисано је са лица земље у катастрофалним поплавама. Пардон, у катастрофалним изборима.

Као младо страначко сироче, понајвише Млађино страначко сироче, имао је кризу идентитета, осећао се скоро као Том Хенкс у оном филму „Терминал“, када као држављанин некакве Кракозије стиже на њујоршки аеродром где му кажу да његова држава више не постоји, пасош му дакле не важи, у Америку не може, а не може ни назад, па девет месеци остаје да живи у терминалу ваздушне луке ЈФК.

Чучковић Мирослав, срећом, није морао да живи девет месеци у терминалу обреновачке аутобуске станице, него је био председник општине. И то веома успешан – за само три месеца том симпатичном градићу дао је шарм Венеције, и то као нестраначка личност, тачније човек коме се странка разбежала по систему куд који мили моји.

Узгред, он то није ни приметио, јер већину катастрофа попут распада странака, изливања странака, распада река & изливања река, уочи са малецним закашњењем. Живео је у илузији све док у Обреновац у елегантном ронилачком оделу није почео да свраћа и онај Марко Благојевић, портпарол ЦЕСИД-а, људско биће које је после сваких избора, већ око 21 сат, тачно знало у коју странку наредне четири године треба да се учланиш, ако ти је живот мио.

Марко је вековима био једна од најстручнијих особа за питања типа: „Шта је то у људском бићу што га води према Вучићу?“ или: „Шта је то у људском бићу што га води према Тадићу?“

Марко је, напослетку, по свему судећи, имао мисију да као новопечени директор Канцеларије Владе Србије за помоћ и обнову поплављених подручја, помогне обнови и Чучковић Мирослава, који га је једаред, у тренуцима доколице, питао: „Море Марко, како ће се ми котирамо на наредним изборима?“

А Марко му је, попут мајора Гавриловића, објаснио да је његов експертски пук избрисан из бројног стања. И по оној народној – куд сви Турци ту и Марко Краљевић, Марко Благојевић, мали Мујо и мали Мирослав – решио да и сам пође ка тамо.

– Чучковић ништа није тражио – објаснио је на свечаној конференцији СНС Стефановић Небојша, ваљда да би се створио дојам како се у СНС управо учланио Кристијано Роналдо дос Сантос Авеиро, који, ето, за тај историјски трансфер не тражи ни филера.

Него је ту ваљда зато што му је симпатичан Бата Сантос, познатији као Братислав Гашић дос Сантос Авеиро, а највише му је симпатичан Вучић Александар, који за разлику од Динкић Млађана не зна да свира гитару, ал’ зна да свируцка. И да коси. А кад неко зна да коси, увек му је потребан неко ко ће воду да носи.

– Чучковић воду да носи!? Нееееееее!!! – викнуо је неко. Ал’ касно.

Драгољуб Петровић

(Преузето: Данас)