Лаж у барокној фази
-ИДЕЈА О ИЗГРАДЊИ „ДЕСПОТОВОГ ГРАДА“ ПОКАЗУЈЕ ДА СУ ВЛАСТИ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА ДО „БАРОКНЕ“, ДЕКАДЕНТНЕ ФАЗЕ БИЛЕ ПОТРЕБНЕ САМО ТРИ ГОДИНЕ
Александар Вучић није ординарни лажов, била би то исувише банална дефиниција. Лажов је неко ко је свестан да лаже, самим тим је и упознат са истином – или макар чињеницом да истина начелно постоји, и да је различита од лажи, да је то управо оно што је конституише. Вучић пре делује као човек који верује у оно што изговара, а ако говори ствари које нису нарочито блиске разуму, или ако у две релативно блиске пригоде изговара ствари које се међусобно искључују, то не значи да у једној од две ситуације свесно лаже, него значи да се од истине генерално еманциповао у једном вишем смислу: она је у потпуности престала да буде битна, она више није референтна тачка, није мерило. Битно је само да се брбља било шта што ће у датом тренутку звучати „добро“ са становишта дневно потрошних маркетиншких постигнућа. Фудбалски репрезентативци, рецимо, победе Албанију (која се пласира даље, а наши не!), и за то добију обећање у пашићевском стилу из старих вицева: ће ви изградимо стадион за 150 милиона евра! Ако укачите колико је та разметљива премијерска најава скандалозна по себи, потпуно независно од тога хоће ли се остварити, онда можда почињете да схватате и прозирете начин на који Вучић функционише.
Или, Београд на води: страшан је као Велика Превара, а још страшнији ако се стварно изгради. Начин на који Вучић и његови трбухозборци идеолошки и културолошки бране идеју и „потребност“ БНВ врхунац је нихилистичког односа према истини, о чему је канда довољно већ писано, али је можда остао недовољно запажен недавни Вучићев драгуљ како му је циљ да „Београд има више туриста од Будимпеште“, чему има да послужи и БНВ. Е сад, замислите да БНВ ево овог тренутка чаробним штапићем никне, изграђен у целини и целости, све с оним гигантским краставцем: можете ли замислити икога, иједну стварну особу, која би потегла на пут из Илиноиса, Свердловска, Баварске или макар Бугарске не би ли лично видела то?!
Ако смо можда и помислили да је БНВ врхунац једне померене маште која ће непосредно интервенисати у стварност а да при томе остане дубоко заумна и нестварна, идеја о изградњи „Деспотовог града“ тамо код Малог Калемегдана брутално нас је разуверила. На трагу неколиких суманутих шунд творевина чији је управник Кустурица Емир, а које показују зашто су дрипаштво, неукус и етички нихилизам увек тако близу једно другоме, идеја „верне реконструкције“ Деспотовог града је идеја фабриковања аутентичности, то јест, чисти „барок“ у оном смислу у којем се та реч користи у данашњој Македонији, када се описује квазиантичко и остало архитектонско лудило данашњег Скопља, као симбола декадентне фазе једне од почетка ионако бесмислене и бесциљне владавине. Вучићу су, гле, до фазе „барока“ требале само три године. Узгред, исто питање као и за БНВ: можете ли да замислите да на свету постоји довољно идиота који би, рецимо, стварну Будимпешту заменили за лажни Дубаи на Сави и још лажнији „Деспотов град“ на Дунаву, љепши и старији од оног какав је изградио деспот Стефан Лазаревић?! Туристи можда јесу најчешће докони медиокритети, али то још не значи да су имбецили.
Стицајем околности, ових дана сам и сам туриста, две хиљаде километара удаљен од мале, затурене и све бизарније Вучићеве деспотовине. Базам Паризом увек изнова одушевљен којечиме, јер ово није тек и само најлепши велики град на свету – ово је град који је направљен тако да у њему буде лепо живети, ако ме разумете: толико склада и лепоте где год бациш поглед, а опет све опуштено, готово па немарно и на рубу аљкавости, ненацифрано, несклоно и богаташком (а ла „Лас Вегас“) и сиромашком потконтиненталном кичу. И да, наравно: милијарде туриста врве свугде по граду, 365 дана у години. Париз нема „туристичку сезону“: овде је сезона почела с појавом туризма, и неће престати пре краја света какав знамо. Но, шта је то за чиме трагамо у овом граду? У две речи, нешто што је тешко дефинисати, али за шта нам се чини да ћемо наћи само овде, што је специфично париско, до неке мере и француско, мада не у неком напорно „националном“ смислу.
Завиривао сам, и сада и раније, по разним буџацима Париза, али не, нисам никада отишао рецимо у Дефенсе, полупериферијски кварт који је заправо шума високих пословних солитера: можда је тај Дефенсе Паризу потребан, али његовим посетиоцима свакако није – зашто бих ишао међу баналне стаклене солитерчине каквих данас има било где, од Дубаија до Шангаја? Нико не би дошао у Париз само због њих. На другој страни, коме је до старине, тога је у Паризу на претек, и то привлачи милионе људи, али та је привлачност неодвојива од разумно дефинисане „аутентичности“: црква из тринаестог века изграђена је у тринаестом веку, а не у двадесетом или двадесет и првом, а „у стилу тринаестог века“… Напротив, ако сте градили цркву у двадесетом веку, градили сте је у „стилу двадесетог века“, да како би друкчије?
Градови (и земље) који спадну на то да фингирају сопствену (измаштану, то јест у депресивно кичерозном смислу протумачену) прошлост, садашњост и будућност, остају без свега набројаног. Постају насеобине без идентитета, мучне домаћима, незанимљиве другима. Разуме се, они такви не могу постати сами од себе: таквима их направе они који желе да место којим владају заличи на њих, типови суштински без вредности и утемељења у било чему трајном, ликови без средишта и суштине, испразни и лажни у свакој од својих наизглед противречних фаза. Које су ионако, што каже Пељевин, „дијалектика прелазног периода из Ниоткуда у Никуда“.
Теофил Панчић
(преузето: Време)