Мањак знања – вишак самопоуздања
-Овај релативно нови појам у психологији односи се на необучене особе које имају „илузију супериорности”, рангирајући своју способност изнад просека, много више него што она заправо јесте
-Знам да ништа не знам – рекао је мудри Сократ пре скоро 2.000 година. И данас су они најобразованији, најинтелигентнији, најспособнији међу нама спремни да се поистовете са овим ставом, јер управо захваљујући свом свеобухватном разумевању света у којем живимо – свесни су колико тога још не знају.
Насупрот њима – а у психологији је то однедавно и научно доказано – постоји велики број особа које прецењују своје знање и способности, уверени су да су компетентни у области у којој су заправо тотални лаици, а осим што нису у стању да сагледају своју некомпетентност, нису способни ни да препознају ту компетентност код других. Иако нам је овај феномен свима познат из ближег или ширег окружења, из школе, породице, с посла или с малих екрана – први пут је званично дефинисан и истражен 1999. године када су психолози Дејвид Данинг и Џастин Кругер са Корнел универзитета у Америци објавили рад о томе у Журналу психологије личности и друштва, те је по њима добио назив Данинг-Кругеров ефекат.
Особе са Данинг-Кругеровим ефектом препознају се најчешће по томе што у друштву воде главну реч, намећу своје мишљење без обзира о којој се теми ради, доносе судове и одлуке на основу нетачних, непотпуних или неважних података и нису спремни да прихвате критику, односно мишљење оних других, много компетентнијих.
Данинг-Кругеров ефекат је према стручној дефиницији „когнитивна склоност у којој необучене особе доносе неадекватне одлуке и нетачне закључке, али њихова некомпетентност онемогућава њихову метакогнитивну способност да схвате грешке”. Необучене особе имају „илузију супериорности”, рангирајући своју способност изнад просека, много више него што она заправо јесте. С друге стране, високообучени су склони да потцењују себе и своје вештине патећи од „илузије инфериорности”. На крају, имамо ситуацију у којој мање компетентни људи рангирају своју способност изнад компетентних. Звучи познато, зар не? И мада делује парадоксално, према мишљењу Данинга и Кругера компетентност може да ослаби самопоуздање, а некомпетентност да га увећа.
Још је британски филозоф Бертран Расел писао: „Једна од болних ствари нашег доба је да су они који се осећају сигурним глупи, а они који имају машту и разумевање испуњени су сумњом и неодлучношћу.”
Занимљиво је да је Дејвид Данинг, социјални психолог, 1996. године пратио дешавања и написе у новинама поводом серије пљачки банака, чији виновник је врло брзо ухваћен. Осумњичени Артур Меквилер је било толико самопоуздан и уверен да је његов план идеалан, да није предузео ни неке основне мере предострожности како би сакрио свој идентитет. Данинг је био запањен његовим тоталним недостатком самокритичности и почео је да се бави овим феноменом.
– Моја специјалност у социјалној психологији је изучавање начина на који људи доносе одлуке које су понекад од животне важности за њих, каже Данинг. – Постао сам заинтересован за судове које имају о самима себи, јер већина тежи да каже ствари, било у свакодневном животу, било током истраживања – које просто нису и не могу бити истините. То ме је фасцинирало. Открио сам да они не само што говоре изузетно позитивно о себи и својим способностима, већ у то заиста дубоко верују. То је и суштина ове опсервације: ако сте инкомпетентни ви не можете знати да сте инкомпетентни. Вештине које су вам потребне да дате прави одговор јесу исте оне вештине које су вам потребне да процените да ли је неки одговор прави.
У оквиру свог истраживања Данинг и Кругер су тестирали студенте који су лоше знали граматику. „Ми смо веровали да они треба да знају да су лоши у томе, и били смо врло изненађени када смо схватили да они мисле, искрено, да су добри и да знају граматику.” Хипотеза је тестирана и низом екперимената на Корнел универзитету, које су имале за циљ да одреде самопроцену студената у вештинама логичког резоновања, граматике и хумора. Учесници у овом експерименту су значајно преценили сопствени учинак на тесту и своје место у односу на друге студенте.
Они, који су према резултатима тестирања били на дну листе – у најнижој четвртини – сматрали су да су бољи од бар 60 одсто својих вршњака!
„Кад су људи некомпетентни у стратегијама које усвајају да би постигли успех и задовољство, тврди Данинг, они имају двоструки терет: не само да доносе неправилне закључке и праве несрећне изборе, већ им њихова некомпетентност одузима способност да буду свесни тога. Уместо тога, они су остављени са погрешном импресијом да раде све како треба.”
Студије Данинг-Кругеровог ефекта фокусиране су на амерички социјални миље. Сличне студије рађене на европским универзитетима показују приметно „пригушење ефекта”, док истраживања међу азијским народима откривају да нешто сасвим супротно од Данинг-Кругеровог ефекта утиче на самопроцену и мотивацију за напредак. Из Данингових и других сличних студија јасно је да Американци, бар већина њих, ако не увек а онда бар понекад имају тенденцију да повећају сопствену вредност, сматрајући да ће тако боље и брже напредовати.
Овај феномен се, међутим, у азијским и сличним културама јавља као „обрнута слика” – становници источне Азије теже да потцене своје способности са циљем да се побољшају, али и да напредују и задобију друге људе из окружења.
(Преузето: ВИВА)