14 година од 5. октобра: ДА ЛИ ЈЕ РЕВОЛУЦИЈА ПОЈЕЛА СВОЈУ ДЕЦУ ИЛИ…

На данашњи дан, тачно пре 14 година, 5. октобра 2000., срушен је режим Слободана Милошевића.

После изборне крађе и непризнавања победе Војислава Коштунице на председничким изборима који су одржани 24. септембра 2000. године у читавој Србији организовани су митинзи незадовољних грађана, које су предводили лидери ДОС-а и Отпора.

Кулминација општенародног незадовољства догодила се 5. октобра у Београду, у који је, разним превозним средствима, дошло неколико стотина хиљада грађана из читаве Србије.

Пред крај тог историјског дана Слободан Милошевић и његова коалиција, коју су чинили СПС, ЈУЛ и СРС, признала је пораз на председничким изборима и то је практично био крај режима који је Србији донео исцрпљујуће санкције и увео је у рат против целог света.

Током ноћи грађанима окупљеним испред Скупштине Града Београда и у Пионирском парку, са балкона се обратио нови председник Војислав Коштуница, који је освојио нешто преко 50 одсто гласова на изборима одржаним 24. септембра.

У исто време Слободан Милошевић је, преко медија, саопштио грађанима Србије да признаје резултате председничких избора, на којима је освојио око 37 одсто гласова.

Да подсетимо, у поменутим догађајима учествовало је и око 2.000 Паланчана који су, организовано или у сопственој режији, стигли у Београд.

Раније тог петооктобарског јутра, полиција је покушала, код „Ластине“ гараже у Главашевој улици, да спречи излазак аутобуса који су били изнајмљени за превоз грађана до престонице, па је дошло до мањег сукоба у коме се све завршило без већих последица.

Испоставило се да је циљ полиције био да успори полазак у Београд и „купи“ време, док не стигну нова наређења.

Паланчани су се на ауто-путу прикључили дугачкој колони која је са југа, у три или четири  траке, ишла ка Београду.

У тренутку када је огромна група Паланчана, улицом Кнеза Милоша, пристигла на плато испред Скупштине, полиција је из зграде Парламента успела димним бомбама и сузавцем да одбије први покушај Чачана да уђу у зграду.

У другом покушају уласка у Скупштину, који су предводили наши суграђани, полиција је употребила јача хемијска средства, тако да је и тај покушај заустављен. Том приликом било је неколико лакше повређених који су одмах враћени својим кућама (са Паланчанима је у Београд стигла и Јасмина Јовановић из Милошевца, која је тог дана несрећним случајем изгубила живот).

Касније, током дана, дошло је до масовног преласка полиције и војске на страну народа.

На жалост, одмах по преузимању власти почели су сукоби и свађе међу лидерима ДОС-а.

Уместо да искористе огромну општенародну подршку и енергију, они су своје личне и страначке интересе ставили у први план и изневерили очекивања грађана.

Тако је, потпуно неоправдано, бачена сенка и на стотине хиљада искрених, обичних људи који су директно уложили себе зарад бољег живота и просперитета, као и на милионе оних који су то учинили индиректно, на изборима.

Србија је, још једном, успела да „превари“ саму себе.

Да ли је и ова „револуција појела своју децу“?

Биће, ипак, да су „поједина деца појела и ову револуцију“!

Елем, није тешко данас бити „генерал после битке“ и нападати или осуђивати тековине 5. октобра 2000. године.

Требало је, онда, у онаквој Србији, имати храбрости и бити у тој колони.

 

 

Дејан Црномарковић