Божо Ераковић поносан на своје далеке претке: ПОТОМАК КОСОВСКИХ ЈУНАКА
Божо Ераковић, пензионер из Смедеревске Паланке, веома је поносан на своје саплеменике. Са задовољством истиче да је потомак косовских јунака. Последњих година помно изучава властито порекло. Дошао је до врло вредних и ретких књига. Чува и штампу која је писала о Ераковићима. Сваки ред, објављен у новинама или записан у публикацијама, за њега је драгоцен извор нових сазнања. И на тај начин показује колико се у његовом роду поштују преци и њихова дела.
Божо нам ставља на увид књигу Рада Ф. Пејовића Ераковића „Ераковићи у Бањанима“, чији садржај, како сам аутор наводи, чува од заборава све о овом братству кроз легенде, приче и казивања. Тако сазнајемо да је родоначелник Ерак, још пре шест векова, запалио ватру живота испод Ловћена. Она се кроз векове разбуктавала тако да Ераковићи и њихови саплемници дана живе у готово свим деловима некадашње Југе.
У пролеће 1969. године потекла је идеја да се братственици: Петровићи и Поповићи са Његуша и Ераковићи из Бањана, окупе и подсете на своје корене. Сабор је био у Ераковићима, недалеко од куће Петра Другог Петровића Његоша. Ту су се подсетили на своје вековне идеале и симболе у чијој основи су од вајкада били џефердар, крст, песма, гусле и црвени барјак.
-Моји Ераковићи данас живе у Бањанима, а доста их је 1945., у време колонизације, досељено у Војводину, у околини Куле и Врбаса – напомиње Божо.- Сада је тамо сигурно педесетак породица. Неки су се населили у Новом Саду и Ковину. Исељавања је било и раније, у Куршумлију, на пример. Тај одлазак из старе постојбине везује се за 1856. годину. Има наших саплеменика и у далекој Америци, па и на другим континентима. У Црној Гори, у скоро свим деловима, има Ераковића. Највише их је у Никшићу, Подгорици и Даниловграду.
Један од већих сабора Ераковића био је 2012. године у засеоку Штрпци. Зборно место била је порта манастира Светог Великомученика Георгија. Тамо се окупило преко 300 братственика, који живе широм Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине… И сви до једног су били веома срећни што је после много година обновљено толико потребно саборовање.
Наш саговорник истиче да се припрема нови Сабор на праогњишту. На њега, упркос неродици, има још ко да дође, поготово што се ово братство разгранало на 28 презимена, као што су Петровићи, Вујовићи, Поповићи, Пејовићи, Радовићи, Савићевићи…Организатори новог окупљања овога пута треба да буду Петровићи и Поповићи.
-Данас би нас било много више да није било ратова и страдања – напомиње Божо.- Два брата владике Данила, на пример, погинула су у боју с Турцима. И поред тога, наше братство је дало пет владика, два књаза, једног краља и једног свеца. Имамо и једног народног хероја. Мој предак Ћетко Пејов Ераковић предводио је на Вучјем Долу преко 400 Бањана. Нападао је и Турке код Билеће. Напад је био тако жесток да су Турци помислили да их је напала сва црногорска војска. Ту је убијено и рањено скоро 4.000 турских војника, а Црногораца, како стоји у документима, само 44.
Божо Ераковић с породицом живи већ 44 године у Смедеревској Паланци. Био је дошао код рођака, али ту, како истиче, није могао наћи посао. Пензију је стекао радећи за неке фирме из Београда. Завршио је вишу школу и уписао студије на Факултету организационих наука. Од дипломе су га делила само три испита. Од потомства има два сина, унука и унуку.
-Деду су ми, као комиту, стрељале Швабе кад је мом оцу било само три године, а његовој сестри, мојој тетки, тек годину дана – износи Божо.- Стрељан је и дедин брат иза кога је остало шесторо деце од једне до шест година старости. Мој отац се борио у партизанској војсци. Носилац је неколико одликовања, међу којима и Ордена за храброст.
Д. Јанојлић