Друго издање књиге Предрага Цветковића „Влаја из Глибовца“: ПЕСНИК ИЗ ВАГОНА ТРЕЋЕ КЛАСЕ

-Владимир Ј. Милић је био најчувенији приватни песник

Из штампе је изашло друго издање књиге „Влаја из Глибовца“. Међу њеним корицама нашли су се текстови о овом народном  песмотвору и његове песмарице. Ово је, може се рећи, књига-документ о „стихотворцу по поруџбини и торбару по невољи“.

Рођен је у Глибовцу 1884. године, учестовао је у балканским и Првом светском рату, као војни инвалид у периоду између два рата живео је у Смедеревској Паланци. Умро је 1967. године.

-У својим песмама опевао је многе људске судбине, згоде и незгоде из сеоског и градског живота, а састављао је песме за све узрасте – каже приређивач ове књиге Предраг Цветковић.- Углавном су то родољубиве, песме с ратном тематиком и, најчешће, еротске. Писао их је највише по поруџбини. Његове песмарице, које је углавном продавао у возовима, имале су од осам до 16 страна, а штампане су у тиражу од 20 – 25 хиљада примерака. Не зна се тачно колико је песама написао, али се цени да их је било на хиљаде.

Влаја, „звани из Глибовца“, како је  најчешће потписивао своје песме, био је, како наводи Цветковић, путујући песник и виђао се у Љубљани, Загребу, Книну, Београду, Новом  Саду, Приштини, Никшићу, Скопљу… Његову песмарицу „Погибија краља Александра Првог“ и данас чува Свеучилишна библиотека у Загребу. Верује се да је то и једини сачуван примерак.

-Овом књигом желео сам да Влају Милића вратим у свет поезије коју је стварао, јер он то заслужује – наглашава Цветковић.- У њој су, уз казивања о њему, без правописних и језичких интервенција, дате и песме које су сачуване.

Рецензент Радован Мићић, уз остало, о овој књизи, рећи ће и ово:

-„Влаја из Глибовца“ је  ново књижевно остварење Предрага Цветковића. Он је Влајин земљак по месту рођења, новинар по занимању, књижевни стваралац по вољи и пензионер по нужди. Кад ми је дао ову књигу у рукопису и понудио да будем рецензент, без резерве сам прихватио иако о Влаји дотле ништа нисам знао. Читајући рукопис „Влаја из Глибовца“, ја сам Влају  просто на пречац заволео и његова поезија ми је постала симпатична. Нема она тако неку велику књижевну вредност, али је занимљива, јер извире из живота људи и свакодневних догађаја околине која га окруживала.

Милан Јовановић ће га у ауторском тексту у „Свету“, назвати најчувенијим приватним песником и оставити траг о његовој смрти:

-Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године похитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град,  смрзнуто тело неког старца. На обрвама и брковима блистали су ледени кристали. Било је то смрзнуто тело Владимира Ј. Милића – званог Влаја „песник“, човека кога су познавали сви путници из вагона III класе Краљевских и Југословенских железница на релацији Скопље-Ниш-Београд и на другим релацијама.

Д. Јанојлић