Гимназијалка Анђела Јоковић режирала 40-ак филмова: ФИЛМОВИМА ЖЕЛИМ ДА УПУТИМ ПОРУКУ
– Тренутно радим на првој епизоди анимираног цртаног филма, и она треба да се појави ових дана – каже млада ауторка
Анђела Јоковић, млада синеасткиња из нашег града, пажњу шире јавности побудила је после приказовања њеног кратког играног филма „Отац“ на Међународном филмском фестивалу, и прве награде коју је на овој филмској смотри Анђелин филм освојио. Иако тек гимназијалка, Анђела оставља утисак зрелог аутора. Њени одговори на наша питања су јасни и језгровити, а њено схватање филма оригинално и кохерентно.
Паланачке: Да кренемо од филма „Отац“.
А. Јоковић: Тај филм је настао ради учешћа на једном конкурсу. Био је то конкурс из обласи веронауке, који организује светска организација „Звонце“. Мој веручитељ ми је рекао за тај конкурс. Тема је била „отац“. Одмах сам имала идеју, која се не разликује много од онога што је реализовано.
Паланачке: Како је текла реализација?
А. Јоковић: Па, прво смо пронашли глумце. Затим смо набавили костиме. Уследило је снимање, затим монтажа…
Паланачке: Када је теч о младим ауторима, као што си Ти, обично је једна од великих тешкоћа пронаћи глумце. Теби је то, међутим, лако пошло за руком. Ангажовала си једног глумца који има велико искуство.
А. Јоковић: Да, Драгана Лазића. Како сам била млађа од готово свих глумаца, некада сам се устручавала да нешто кажем, што би можда помогло да филм буде бољи. Први пут сам радила са правим глумцима. Они су одлично одглумили сваку сцену. Стварно су били фантастични.
Паланачке: У овом филму је најинтересантније кадрирање.
А. Јоковић: Да. Филм је снимљен из једног кадра. Глумци су били одични, јер није било потребе за понављањем, обично би из првог или другог пута све добро урадили.
Паланачке: Откуда идеја да се филм уради у једном кадру?
А. Јоковић: Желела сам да се гледалац фокусира на радњу. Приказ из једног угла показује како време пролази, како пролази брзо. То не би могло да се тако уверљиво прикаже из више кадрова. Један кадар могао је да обухвати целу сцену, да пружи јединствену атмосферу. Тако се јасно види одрастање, старење, како живот тече.
Паланачке: Ко су Твоји узори на „великом платну“?
А. Јоковић: Филмови Кристофера Нолана ме највише одушевљавају. Затим Стивен Спилберг, Џенифер Ли – она је режисерка у „Дизнију“.
Паланачке: Какву улогу игра музика у Твојим филмовима?
А. Јоковић: Поред филма, музика је за мене једна од најбитнијих ствари у животу. И зато ми је музика инспирација када правим филмове. Обично прво нађем музику која ме инспирише да урадим неко дело, и онда на основу те музике полако стварам причу. Речју, за мене је музика једна од пресудних ствари у филму.
Паланачке: До филма си дошла полазећи од цртежа. У једном тренутку си пожелела да „покренеш слике“?
А. Јоковић: Чудно је како је све то почело. Једноставно, од када знам за себе, увек сам желела да будем режисер. Најпре сам желела да правим цртане филмове. Гледала бих неки цртани, и ако ми се не би свидео крај, желела сам да га осмислим другачије. Од малена сам причала како бих ја то волела да радим, али нисам знала како. А онда сам, случајно, сазнала да се анимација прави слику по слику. И почела сам да у компјутеру цртам слике. У почетку нисам имала програм да их спојим, а онда сам добила најобичнији програм за то. Имала сам четири и по године, када сам направила први цртани филм. То је био филм на тему Дизнијеве „Мале сирене“. Имала сам премијеру у мојој породици. Свима се много допало, и то ми је дало подстрека да се и даље тиме бавим.
Паланачке: Да ли су јапански цртани филмови за тебе највећи узор у овом жанру?
А. Јоковић: Веома волим јапанску уметност. Посебно када је реч о анимацији. Пратим и „аниме“ и „манге“. Одушевљавају ме њихове приче.
Паланачке: Аниме имају и социјалну поруку, и зато морам да те питам: какву социјалну димензију, по Твом мишљењу, има снимање филмова?
А. Јоковић: Ја својим филмовима покушавам да упутим поруку, да људима који ће их гледати понудим да на ствари гледају из другачијег угла. Можда се тако свет може побољшати. Иако је то тешко, настојим да у мојим филмовима постоји нека порука, која би гледаоце натерала да размишљају о свету у коме се налазе, о томе какав је живот уопште. Ја мислим да филм треба да покреће нека филозофска питања.
Паланачке: Да ли у будућности видиш себе као аутора цртаних или играних филмова?
А. Јоковић: Не могу још увек да се одлучим. Волела бих да радим и једне и друге.
Паланачке: Желиш ли да идеш у неку филмску школу, када завршиш Гимназију?
А. Јоковић: Желела бих да идем на Факултет драмских уметности у Београду, одсек филмска и ТВ режија. И то ћу да покушам и пре него завршим средњу школу. Већ следеће године. Отићи ћу на пријемни, и даћу све од себе да упаднем. Волела бих да се школујем у Србији.
Паланачке: Колико Твојих филмова може да види шира публика?
А. Јоковић: Па углавном, сви филмови које сам направила могу да се виде на мом you tube каналу. Има их око 40. Неки су и на фејсбуку.
Паланачке: Да ли је у плану неки нови пројекат?
А. Јоковић: Тренутно радим на првој епизоди анимираног цртаног филма, и она треба да се појави ових дана.
Анђелин филм „Отац“ у међувремену је позван у такмичарски програм престижног светског фестивала кратких филмова. Уколико још нисте гледали ово остварење, предлажемо да га без одагања пронађете на интернету. Јер, то је филм који плени искреношћу, лепотом једноставности, изворним и чистим емоцијама.
Баш као и Анђела.
В. Ђ.
Много ми значи подршка родитеља
И тата и мама ме стварно подржавају. Чула сам да није често да родитељи подржавају дете у нечему што не гарантује да ће од тога касније моћи добро да се живи. Моји родитељи виде неке потенцијале у мени и подржавају ме. Много ми значи њихова подршка.