Интервју са поводом – глумац Миша Бајкић заблистао у Требињу: ХВАЛА ПУБЛИЦИ

-Хвала свима који су долазили на представе у којима сам играо, што су ме пратили свих ових година, на мом развојном путу, да тако кажем…, нећу одустати, борићу се и даље колико год могу, али снага издаје – каже један од највећих глумаца паланачких „дасака које живот значе“

 

Познати глумац Градског позоришта, Миша Бајкић, овога лета овенчан је највећом наградом коју један глумац-аматер може да добије. На Фестивалу фестивала у Требињу, на коме су у такмичарском програму игране најбоље представе из Хрватске, Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније, Бајкић је награђен за најбољу епизодну улогу. О овој награди, круни његове богате уметничке каријере, о редитељима, глумцима и позоришту, разговарали смо једног кишног дана, под тремом Позоришног клуба.

Паланачке: Награда у Требињу је посебно значајно признање.

М. Бајкић: Ово је највећи успех у мом животном опусу. Изузетно сам задовољан што сам ово признање добио.

Паланачке: Награду си добио за улогу Коље у представи „Тетовиране душе“ Горана Стефановског, у режију Фуада Табучића. У образложењу се истиче да си ову улогу одиграо суптилно и са мером. И многи други редитељи су истицали да је мера Твоје основно сценско оружје.

М. Бајкић: Ја не могу да говорим о томе. Ја не могу да судим о себи, и кажем „то је то“. На основу мишљења гледалаца који су пратили моју глумачку каријеру, која траје више од четрдесет година –  то што ја радим на сцени плени, прелази рампу. Посебно су хвалили мој сценски покрет и боју гласа. Захвљујући томе, гледаоци су успевали да се саживе са ликом који ја интерпретирам. Барем су тако мени говорили. Вероватно је да сам глумио са неком, како ти кажеш – мером. Када сам био млад глумац, био сам мало нападан, мало агресиван. Међутим, са годинама човек се научи и другим стварима, па зато може да пронађе неку меру.

Паланачке: Иако најзначајнија, награда у Требињу није Твоја једина награда. Да поменемо још неке, макар оне најзначајније.

М. Бајкић: Било је ту награда на Републичком фестивалу у Кули, Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, неке специјалне награде у Кули, рецимо она за сценски говор. Било је још тога…

Паланачке: А колико си улога одиграо до сада?

М. Бајкић: Уколико ме сећање добро служи, одиграо сам 84 премијере. Мислим да је то импозантан број.

Паланачке: Било је ту различитих улога, од водвиља, преко комедије, до наглашено драмских улога.

М. Бајкић: Да. И из сваког од тих „жанрова“ имам по неку награду. Тако да могу да кажем да сам свестран глумац.

Паланачке: Радио си са бројним професионалним редитељима. Кога би издвојио?

М. Бајкић: Било је више редитеља који су обележили моју каријеру. Ипак, мислим да је највећи печат оставио Јован Булајић. Он је једна од најбитнијих личности које су се појавиле у позоришном животу нашег града. Он је у нашем позоришту режирао неких 10 или 11 представа. То је била права школа глуме за мене, јер сам се трудио да „украдем“ све што је у том моменту било могуће. Он ми је дао могућност да се искажем, и ја сам у томе, на неки начин успео. Сећам се дугих разговора са Булајићем. Наравно, било је ту и других редитеља од којих сам учио, попут Веље Митровића, Петра Говедаровића, Златана Дорића…

Паланачке: Колико је мени познато, многи професионални глумци, а било је ту и звучних имена, чудили су се што до сада ниси направио професионалну глумачку каријеру.

М. Бајкић: Само у неким интерним круговима причам о томе. Тачно је, било је професионалних глумаца који су ме звали да играм са њима, али не бих о томе. То је нека сатисфакција, за велики рад и труд који сам уложио. Али, ако бих о томе причао, бојим се да би ме погрешно разумели.

Паланачке: Осим улога у позоришту, имао си и самосталне пројекте. Поменимо само Твоју најпознатију монодраму „Станоје Главаш“, у режији Миомира Јелића, а према тексту Љубивоја Миљковића.

М. Бајкић: Тај Љубин текст је неко време стајао у фиоци, и онда су ми организатори Главашевих дана, вероватно на Љубин предлог, предложили да направим монодраму. Многе су тешкоће пратиле тај пројекат, али на крају је све ипак лепо упаковано. Ту сам монодраму одиграо преко 80 пута, пред великим или малим аудиторијумом, у скраћеној или интегралној верзији, и увек сам наилазио на топао пријем публике.

Паланачке: Питање за крај. Да ли је тешко бити велики глумац у малом граду?

М. Бајкић: Све зависи како те прихвате. Ја сам задовољан како ме је град прихватио, а посебну захвалност дугујем публици. Хвала свима који су долазили на представе у којима сам играо, што су ме пратили свих ових година, на мом развојном путу, да тако кажем…, нећу одустати, борићу се и даље колико год могу, али снага издаје. Цитираћу на крају речи Пере Тодоровића, који је рекао „у свом животу нисам газио ни по цвећу, ни по тепиху, подносио сам га крајње стоички, све док ме живот није сломио, живот или неправда коју су ми други нанели“.

 

В.Ђ.

 

Велики скромни мајстор Љуба Мирчевски

 

Иако није глумац (на сцени се појавио тек неколико пута), Љуба Мирчевски је, свакако, доајен паланачког позоришта. Познат као мајстор бројних заната, Мирчевски је урадио сценографије за све представе Градског позоришта произведене последње три деценије. Многи су се дивили његовом умећу, и публика, и редитељи. Полазило му је за руком да за само једну ноћ направи компликован сценски декор, да осмисли функционалну и лако преносиву сценографију, да истовремено буде и мајстор и уметник.

После много година рада, Мирчевски је добио највећу награду за сценографију у подручју аматерског позоришта, такође у Требињу.

Покушавали смо, својски, да Мирчевског убедимо да говори за наше новине. Безуспешно. Рекао је да најпре жели да прочита интервју са Мишом Бајкићем, а ми се надамо да ће одржати реч.