„Интервју за портал perun.hr Микија Радојевића („Six pack“): „ОНО ШТО ПОВЕЗУЈЕ ’SIX PACK’ И ЉУБАВНУ ТЕМАТИКУ СУ СТВАРНИ ДОГАЂАЈИ…“
„Six pack“ је на сцени већ 20 година. Од чланова бендова различитих глазбених усмјерења који су тада чинили окосницу рок сцене Смедеревске Паланке, у листопаду 1994. основан је састав који ће неколико година касније постати, по мишљењу већине критичара, колега и публике најутјецајнији и засигурно један од најбољих панк-рок бандова на подручју бивше Југославије. Препознатљив по изузетно енергичном, а опет мелодичном начину изражавања, признат због интелигентних текстова и познат по савршеној атмосфери на својим наступима, „Six pack“ је један од првих андерграунд бендова који је пробио границе Србије и свирао готово свугдје гдје се свирати може. Непосредно прије слављеничкога наступа у „Творници културе“ 24.01.2015., разговарали смо с фронтмeном бенда, Микијем Радојевићем.
Поздрав и добро дошли на наше странице! Бенд „Six pack“ слави 20 година каријере. За почетак овог разговора, реци нам нешто о самим почецима бенда. Како и зашто си уопће одлучио основати бенд?
Бенд „Six pack“ је основао мој пријатељи и гитарист бенда – Бранко, а ја сам у бенд дошао посљедњи. Причало се по граду те давне 1994., да су чланови бендова који су нешто прије тога свирали и били јако добри у томе што раде, основали један, али вриједан бенд – „Six pack“. Било ми је у неку руку криво што нисам у тој причи, али онда је услиједио позив. Позвали су ме да их послушам, а онда и позвали у бенд. Мојој срећи није било краја. Почео сам писати и компонирати пјесме у жељи да оправдам њихово повјерење, а чини ми се да сам га у току ових 20 година и оправдао.
Гдје и када је „Six pack“ одржао свој први наступ и под којим околностима?
Немој ме држати за ријеч, али мислим да смо први концерт одржали у свом родном граду. Пробат ћу пронаћи и послати ти тај плакат. Био је цртан руком, а карта је коштала два динара.
Није било потребно пуно времана да „Six pack“ изађе из андерграунд сцене, ако је уопће икада и припадао тој истој сцени?
Не знам да ли онако новинарски ме покушаваш зајебавати, али ја „Six pack“ не видим као маинстреам. Мој новчаник то најбоље зна, вјеруј ми. А као бенд смо се јако брзо доказали. Вјежбали смо сваког дана по три сата, чак су нас и приводили у полицију због буке, али нисмо се предавали и већ на првим наступима смо објаснили да се не зезамо, већ планирамо трајати.
Засигурно се није било лако одржати на сцени два десетљећа. Појавило се много бендова, доста њих је у међувремену одустало. Што је оно што вас је гурало напријед?
Велико пријатељство међу члановима бенда, велико разумијевање, подршка наших родитеља и невјеројатна жеља да своју музику и размишљање подијелимо са што више људи свирајући им своје пјесме.
Тада је у питању био можда чак и младеначки занос. Али када занос прође, када погледате уназад, који је главни узрок ваше успјешне каријере?
Самокритичност.
Слажеш ли се с оцјенама критичара и публике који говоре да је „Six pack“ постао најутјецајнији и засигурно један од најбољих панк-рок бендова који је произашао с простора бивше Југославије?
То звучи мало помпeзно, али ако је бар пола тога точно онда могу мирно на онај свијет.
Такођер, ја бих уз све то додао и још један епитет, а то је најромантичнији панк-рок бенд! Велики дио ваших пјесама љубавног је карактера. Такођер, познати сте и по врло високој социјалној освијештености.
Оно што повезује „Six pack“ и љубавну тематику су стварни догађаји, љубавне компликације и догодовштине које су храбро стављене на папир и испричане кроз пјесме. Такођер, користимо свој положај на сцени да млађима отворимо очи и упутимо их у неправде које се око нас догађају.
Можеш ли за себе рећи да си друштвени критичар или више нагињеш тези да си друштвени кроничар генерације рођене седамдесетих година?
Јако лијепо и шмекерско питање. Нисам нити једно нити друго. Критичари често немају појма о животу, али успијевају критизирати, а моје кронике свакако нису везане само за моју генерацију. Зашто? Па зато што се овдје већ десетљећима исто живи. Дакле, захваљујући томе што држим микрофон у руци, ја му дођем нешто као гласноговорник свих нас који су укачили последњих 20 година на овим просторима. На другима је да процијене колико то добро и искрено радим, али свакако користим сваку прилику да дам свој, макар – микро допринос промјенама на боље.
Ако успоређујеш данашњу сцену и ону од прије 20 година, коме је било лакше пробити се изван локалних оквира?
Онима прије 20 година. На српској сцени има пуно старих аутора и група које су незаслужено велике звијезде, а звијезде су само из разлога што су онда имали огроман медијски простор, чист пут, да не кажем ливаду, као и мањак некултуре и кича који сада превладава.
Осим „Six pack“ бенда, такођер си алфа и омега бенда „Човек Без Слуха“. Такођер, недавно си објавио и књигу пјесма?
Ех сад, алфа и омега. То су моји пријатељи, моја браћа, исто као што је то и случај са „Six pack“. Јако вриједни људи који умиру за свој бенд, а ја сам њихов фронтмен игром случаја. Точно је да пишем и већином компонирам за бенд, али тога бенда не би било да у њему сваки појединац не даје свој максимум. Хахаха, интересантно… видиш и у тај бенд сам упао случајно и наравно – посљедњи. Да, прије пар мјесеци сам избацио и збирку пјесама. Оба бенда славе својих 20 година постојања и мислим да је тајминг, иако ненамјерно, савршен.
Да ли је у питању збирка пјесама које си углазбио са своја два бенда или су у питању до сада необјављене пјесме.
Све пјесме су већ доживјеле своје аудио издање јер идеја је и била да направим један бест оф. Знам да то можда није најпаметнији потез, али књига је испала сјајно и досадашња огромна потражња говори сама за себе.
Можеш ли за себе рећи да си романтичар?
О да. Непоправљив и неизљечив.
Један од концерата поводом 20. годишњице оснутка бенда бити ће и наступ у загребачкој „Творници културе“ 24.01.2015. Релативно често наступате по Хрватској, од Загреба и Сплита, па даље. Каква искуства имате с концерата одржаних у Хрватској?
Прелијепа и само прелијепа! Обожавамо хрватску публику и јако волимо пријатеље које смо у међувремену стекли свирајући по Хрватској. Изузетно цијеним вашу екипу јер су идентично луди (позитивно луди) као Срби и зато што је све увијек на своме мјесту, од дочека па до краја. Маса у публици је увијек распјевана и постоји развијена култура одласка на концерте. 20 дана прије концерта на фејсбуку видиш како је нетко уредно купио карту у претпродаји и весели се доброј фешти. Једино што бих волио споменути, онако педагошки, је то да пијете више него „ми“. А то, богами, није лако постићи.
Постоји ли неки бенд из Хрватске којега изузетно цијениш и из којега разлога?
Цијеним пуно бендова. Нека млађи не замјере, али споменут ћу „Гужву“, „Групу“, „Дебелог“…. Чак и да се сутра догоди да су пијани на бини и да не звуче никако, они ће увијек бити моји пријатељи, људи и глазбеници вриједни дивљења. Искористит ћу ову прилику и да нахвалим један бенд чије чланове познајем на „бок – бок“, али су ме оборили с ногу својим посљедњим албумом, а то су „ПАСИ“. Мајко моја, какав албум, каква искреност, каква панкчина! Свака част, људи, објаснили сте неке ствари…
Планови за ближу будућност? Када можемо очекивати нови албум или ДВД можда?
Свирамо, свирамо, свирамо.. „говоримо тихо и носимо пса са собом“. Нека планови за сада буду изненађење за публику.
Гдје видиш „Six pack“ за 20 година од данас?
Видим нас као обитељске људе који ће се бавити музиком кроз неки њен други облик и вид. Газде клубова, власници студија, продуценти… Можда ми и изађемо из музике, али она из нас неће никада.
Хвала ти за разговор, видимо се на неком од наступа! У име редакције „perun.hr“ портала и моје особно име, теби и бенду желим све најбоље на пословном и приватном путу!
(преузето са: perun.hr)