Ivana Đurić na putu do atletskih zvezda: OBORILA REKORD STAR 11 GODINA
– Potukla sam rekord Centralne Srbije za mlađe juniorke i starije pionirke, koplje sam bacila 43,04 metra, a prethodni rekord bio je 35,53 – kaže naša sagovornica
Pre nekoliko godina čitali smo o Ivani Đurić, posle njenih uspeha na trkama i krosevima. Tada je izgledalo da će ova devojčica svoju sportsku karijeru graditi u ovoj atletskoj disciplini. Međutim, Ivana je ubrzo počela da baca voteks i koplje, postižući veće uspehe nego na trkačkoj stazi. Pre nekoliko nedelja oborila je rekord u bacanju koplja, koji 11 godina nije bio oboren.
Sa Ivanom Đurić, članicom Atletskog kluba „Jasenica“, razgovarali smo u nedelju, jer je to jedini dan kada ona ne ide na naporene treninge, i ima vremena da bude samo devojčica.
Palanačke: Hajde da najpre nabrojimo koje si sve medalje u poslednjih mesec i po dana osvojila.
Ivana Đurić: Na Zimskom državnom prevenstvu osvojila sam srebro, a sledeće nedelje, na drugom državnom prvenstvu – zlatnu medalju. Tada sam bacala koplje, 500 grama, za juniorke. Juče sam osvojila srebrnu medalju za juniorke, na Trofeju Beograda. Takođe sam bacala koplje od 500 grama.
Palanačke: A rekord koji si ostvarila. Na kom je to bilo takmičenju?
Ivana Đurić: Potukla sam rekord Centralne Srbije za mlađe juniorke i starije pionirke, koplje sam bacila 43,04 metra, a prethodni rekord bio je 35,53.
Palanačke: I koliko dugo taj rekord nije bio oboren?
Ivana Đurić: Jedanaest godina.
Palanačke: Do pre neku godinu si osvajala medalje u trčanju. Kako to da si prešla na druge atletske discipline?
Ivana Đurić: Na jednom takmičenju sam odlučila da bacam vorteks. Posle toga svidelo mi se i koplje. Učinilo mi se da je to manje naporno nego trčanje. Manje je naporno bacati koplje nego trčati 1.000 i više metara.
Palanačke: Pa ipak, ostvarivati takve rezultate, sigurno podrazumeva naporno treniranje…
Ivana Đurić: Da. Trenig traje malo duže, da bi se uskladila tehnika. Treninzi su duži, ali su po mom mišljenju manje naporni nego kada je reč o trčanju.
Palanačke: Završavaš sedmi razred. Uskoro dolazi vreme za srednju školu. Šta ćeš da upišeš? Sportsku gimnaziju?
Ivana Đurić: Planirali smo Sportsku gimnaziju ili Vojnu gimnaziju. A posle na DIF, za operativnog trenera.
Palanačke: Čuli smo da te traže i neki klubovi…
Ivana Đurić: Bilo je poziva od „Crvene Zvezde“, a bilo je poziva i iz Sremske Mitrovice. Videćemo. Možda ostanem i dalje u „Jasenici“.
Palanačke: Tvoj trener je tajkođe poznati palanački atletičar.
Ivana Đurić: Da, to je Nenad Milinković.
Palanačke: Priča se da je on strog trener.
Ivana Đurić: Nije. U početku je možda malo strog, a posle je skroz opušten. Odličan trener.
Palanačke: Koliko treniraš?
Ivana Đurić: Svakoga dana osim nedelje. Po dva sata. Treniramo na stadionu i u teretani. Zimi smo uglavnom u teretani ili u sali, a leti više na stadionu. U teretanama vežbamo na klupicama, zatim radimo čučnjeve, skokove, sklekove, trbušnjake. Sve po malo.
Palanačke: Koliko se konkurentkinja obično pojavi na takmičenju?
Ivana Đurić: Od 20 do 50, i nekada je to jaka konkurencija.
Palanačke: Da li te već prepoznaju kao nekoga ko je opasan konkurent, i ko će sigurno uzeti medalju?
Ivana Đurić: Zavisi, Ako bacam za starije selekcije, onda me na početku niko ne vidi. Ali me zato primete kada ostvarim rezultat. Tada se zna ko sam, i ko mi je trener. Kada baciš dobar hitac onda se zna i i ko si i odakle si.
Palanačke: Sada bacaš koplje teško 500 grama. Postoji samo jedno teže?
Ivana Đurić: Da, koplje od 600 grama. To je u seniorskoj kategoriji. Ali ja imam još četiri godine da budem junior. Pa posle, videćemo…
Palanačke: Već si oborila neke rekorde, bacajući koplje od 500 grama. Šta dalje planiraš da uradiš?
Ivana Đurić: Sada bih da probam višeboj. Pet disciplina, koje idu jedna za drugom. Skače se u dalj, kugla, skok u vis, trči se šest stotina metara i trči se stotka. I u svakoj od ovih disciplina postoji određena vreme ili rezultat za medalju.
Palanačke: Jesi li već bacala kuglu?
Ivana Đurić: Pa imam samo jedno prvo mesto u Centralnoj Srbiji, u bacanju kugle od tri kilograma.
Palanačke: Samo toliko…
Ivana Đurić: Samo…
Palanačke: Kako uskladiš sve to. Školu, dva sata treninga. Imaš li vremena za još nešto?
Ivana Đurić: Malo mi je teško da sve to uskladim. Posle škole moram pravo na trening. Nema društva. Posle teninga, pravo kući. Spavanje, odmaranje. Pa sutra ujutru učenje, za školu.
Palanačke: Postoji, pretpostavljam, i poseban režim ishrane?
Ivana Đurić: Da, to sastavlja trener, i toga moramo da se držimo.
Palanačke: Koje je sledeće takmičenje na koje odlaziš?
Ivana Đurić: Idem na jedan važan sportski miting u Beogradu, a potom je višeboj u Novom Sadu. Prvo je takmičenje republičkog ranga, a drugo je priprema za Državo prvenstvo u višeboju.
Palanačke: Čuli smo da se za tebe interesuju mnogi mediji.
Ivana Đurić: Na takmičenju, kada osvojite medalju, svi pitaju odakle ste, i hoće da naprave razgovor. Odmah tu ima mnogo novinara. Najviše izjava medijima dala sam u Sremskoj Mitrovici, jer tamo uvek osvajam zlatne medalje. Tamo mi je najdraži stadion. A potom u Beogradu…
Palanačke: Kakvi su uslovi za trening kod nas, na stadionu.
Ivana Đurić: Sada se trener trudi da obezbedi malo tartana. Naš je stadion mnogo stradao u poplavi. Na svim takmičenjima staza i zaletište su od tartana. Mi sada imamo zaletište na travi. Pa ako se oklizneš, okliznuo si se, ako padneš, nema veze, ideš dalje.
Iako ima mnogo razloga da bude ponosna, Ivana je skromno i dobro dete. Poznata je po tome što pomaže starijim susedima. Kada ne uči ili ne trenira, nedeljom, po ceo dan je sa društvom, a njeni drugovi kažu da je stalno u pokretu – na putu do atletskih zvezda.
V.Đ.
