Ивана Ђурић на путу до атлетских звезда: ОБОРИЛА РЕКОРД СТАР 11 ГОДИНА
– Потукла сам рекорд Централне Србије за млађе јуниорке и старије пионирке, копље сам бацила 43,04 метра, а претходни рекорд био је 35,53 – каже наша саговорница
Пре неколико година читали смо о Ивани Ђурић, после њених успеха на тркама и кросевима. Тада је изгледало да ће ова девојчица своју спортску каријеру градити у овој атлетској дисциплини. Међутим, Ивана је убрзо почела да баца вотекс и копље, постижући веће успехе него на тркачкој стази. Пре неколико недеља оборила је рекорд у бацању копља, који 11 година није био оборен.
Са Иваном Ђурић, чланицом Атлетског клуба „Јасеница“, разговарали смо у недељу, јер је то једини дан када она не иде на напорене тренинге, и има времена да буде само девојчица.
Паланачке: Хајде да најпре набројимо које си све медаље у последњих месец и по дана освојила.
Ивана Ђурић: На Зимском државном превенству освојила сам сребро, а следеће недеље, на другом државном првенству – златну медаљу. Тада сам бацала копље, 500 грама, за јуниорке. Јуче сам освојила сребрну медаљу за јуниорке, на Трофеју Београда. Такође сам бацала копље од 500 грама.
Паланачке: А рекорд који си остварила. На ком је то било такмичењу?
Ивана Ђурић: Потукла сам рекорд Централне Србије за млађе јуниорке и старије пионирке, копље сам бацила 43,04 метра, а претходни рекорд био је 35,53.
Паланачке: И колико дуго тај рекорд није био оборен?
Ивана Ђурић: Једанаест година.
Паланачке: До пре неку годину си освајала медаље у трчању. Како то да си прешла на друге атлетске дисциплине?
Ивана Ђурић: На једном такмичењу сам одлучила да бацам вортекс. После тога свидело ми се и копље. Учинило ми се да је то мање напорно него трчање. Мање је напорно бацати копље него трчати 1.000 и више метара.
Паланачке: Па ипак, остваривати такве резултате, сигурно подразумева напорно тренирање…
Ивана Ђурић: Да. Трениг траје мало дуже, да би се ускладила техника. Тренинзи су дужи, али су по мом мишљењу мање напорни него када је реч о трчању.
Паланачке: Завршаваш седми разред. Ускоро долази време за средњу школу. Шта ћеш да упишеш? Спортску гимназију?
Ивана Ђурић: Планирали смо Спортску гимназију или Војну гимназију. А после на ДИФ, за оперативног тренера.
Паланачке: Чули смо да те траже и неки клубови…
Ивана Ђурић: Било је позива од „Црвене Звезде“, а било је позива и из Сремске Митровице. Видећемо. Можда останем и даље у „Јасеници“.
Паланачке: Твој тренер је тајкође познати паланачки атлетичар.
Ивана Ђурић: Да, то је Ненад Милинковић.
Паланачке: Прича се да је он строг тренер.
Ивана Ђурић: Није. У почетку је можда мало строг, а после је скроз опуштен. Одличан тренер.
Паланачке: Колико тренираш?
Ивана Ђурић: Свакога дана осим недеље. По два сата. Тренирамо на стадиону и у теретани. Зими смо углавном у теретани или у сали, а лети више на стадиону. У теретанама вежбамо на клупицама, затим радимо чучњеве, скокове, склекове, трбушњаке. Све по мало.
Паланачке: Колико се конкуренткиња обично појави на такмичењу?
Ивана Ђурић: Од 20 до 50, и некада је то јака конкуренција.
Паланачке: Да ли те већ препознају као некога ко је опасан конкурент, и ко ће сигурно узети медаљу?
Ивана Ђурић: Зависи, Ако бацам за старије селекције, онда ме на почетку нико не види. Али ме зато примете када остварим резултат. Тада се зна ко сам, и ко ми је тренер. Када бациш добар хитац онда се зна и и ко си и одакле си.
Паланачке: Сада бацаш копље тешко 500 грама. Постоји само једно теже?
Ивана Ђурић: Да, копље од 600 грама. То је у сениорској категорији. Али ја имам још четири године да будем јуниор. Па после, видећемо…
Паланачке: Већ си оборила неке рекорде, бацајући копље од 500 грама. Шта даље планираш да урадиш?
Ивана Ђурић: Сада бих да пробам вишебој. Пет дисциплина, које иду једна за другом. Скаче се у даљ, кугла, скок у вис, трчи се шест стотина метара и трчи се стотка. И у свакој од ових дисциплина постоји одређена време или резултат за медаљу.
Паланачке: Јеси ли већ бацала куглу?
Ивана Ђурић: Па имам само једно прво место у Централној Србији, у бацању кугле од три килограма.
Паланачке: Само толико…
Ивана Ђурић: Само…
Паланачке: Како ускладиш све то. Школу, два сата тренинга. Имаш ли времена за још нешто?
Ивана Ђурић: Мало ми је тешко да све то ускладим. После школе морам право на тренинг. Нема друштва. После тенинга, право кући. Спавање, одмарање. Па сутра ујутру учење, за школу.
Паланачке: Постоји, претпостављам, и посебан режим исхране?
Ивана Ђурић: Да, то саставља тренер, и тога морамо да се држимо.
Паланачке: Које је следеће такмичење на које одлазиш?
Ивана Ђурић: Идем на један важан спортски митинг у Београду, а потом је вишебој у Новом Саду. Прво је такмичење републичког ранга, а друго је припрема за Државо првенство у вишебоју.
Паланачке: Чули смо да се за тебе интересују многи медији.
Ивана Ђурић: На такмичењу, када освојите медаљу, сви питају одакле сте, и хоће да направе разговор. Одмах ту има много новинара. Највише изјава медијима дала сам у Сремској Митровици, јер тамо увек освајам златне медаље. Тамо ми је најдражи стадион. А потом у Београду…
Паланачке: Какви су услови за тренинг код нас, на стадиону.
Ивана Ђурић: Сада се тренер труди да обезбеди мало тартана. Наш је стадион много страдао у поплави. На свим такмичењима стаза и залетиште су од тартана. Ми сада имамо залетиште на трави. Па ако се оклизнеш, оклизнуо си се, ако паднеш, нема везе, идеш даље.
Иако има много разлога да буде поносна, Ивана је скромно и добро дете. Позната је по томе што помаже старијим суседима. Када не учи или не тренира, недељом, по цео дан је са друштвом, а њени другови кажу да је стално у покрету – на путу до атлетских звезда.
В.Ђ.