ПРАЗНИЦИ БЕЗ ЗНАЧЕЊА
За разлику од земаља које етапе властите прошлости посматрају као свете тренутке, Србија је сасвим на линији савременог брисања значења неких важних историјских догађаја.
Све је почело још пре много година, празновањем Првог маја на излетиштима и у летњиковцима, уместо на улици. Јесте ли чули шта су изјавили они клинци, када их је репортер неке телевизије питао да ли знају чему је посвећен првомајски празник? Боље је ако нисте. Један од њих је изјавио да га се то не тиче – и да му је важно само да једе кобасице и пије пиво са друштвом.
Ни Дан победе над фашизмом, барем у Паланци, није измамио много младих на Трг хероја, где су положени венци палим борцима. Слично је, кажу, и у другим местима. Уз то, један мој млађани пријатељ каже ми ових дана да сукоб између поштовалаца партизана и присталица четника више никога не занима: па ово је 21. век!
Нећемо да за ову интертност оптужимо искључиво адолесценте. Одрастање у свету који растаче идеје, празни веровања, заборавља на све оно што нема непосредну, тржишну вредост, јасно се очитава у овој тупости према свему што захтева набор чела: зашто се замарати правима радника, због чега размишљати о победницима и пораженима, када је важно само једно – снаћи се и прилагодити правилима овог света, бити на врху ланца исхране, изнад сиве масе незадовољника.
Равнодушна тупавост не само младих, него и зрелих, и времешних људи долази из сиромаштва, у коме најбоље успева лумпенпролетерски дух, жеља да се, без обзира и зазора, постане Калиф уместо калифа. Није лоше то што постоје окрутне газде, за осуду је чињеница да ја нисам на њиховом месту! Добро је да постоје сиромашне слуге, уколико ја нисам међу њима!
Сећате ли се оног вица, с почетка деведесетих: Расправљају се двојица идеолошких неистомишљеника, стојећи, један насупрот другом, на две литице. Један довикује „комунисто“, други „фашисто“, а долином одјекује – „исто“, „исто“. Уколико изједначимо комунизам и фашизам, онда нам остаје само да прихватимо постојећи друштвени поредак, који, бришући значења идеја, привидно неутрално, утемељује своју идеологију, сакривену иза нових парола дана.
Ово „пражњење“ значења, како би то рекли „постмодернисти“ протеклих дана обогаћено је знаменитим примером. Честитајући празник рада, актуелни министар је победоносно констатовао да је нови закон о раду произвео жељене последице. Када вам неко на празник рада велича закон који је поништио, дословце, векове класне борбе, онда вам не остаје ништа друго него да поменуту особу назовете правим именом: бесрамним циником. Његова порука је сасвим јасна: ОК је комунизам, ако се укпала у тржишну привреду и приватизацију, ОК су радничка права, ако не угрожавају интересе капиталиста, добар је и 1. мај, ако се тада глорификује подршка класном друштву и класним разликама.
Слична ствар догађа се и када је реч о односу према победи над фашизмом. У реду, били смо на страни победника, али не треба баш пренаглашавати да су земљу ослободили партизани, левичари. Уосталом, ту су и Равногорци. Ускоро ћемо да рехабилитујемо Дражу, а није далеко дан када ће у уџбеницима историје стајати да је Тито био сарадник окупатора.
Аутор овог текста није велики присталице садашње Русије. То више није социјалистичка земља, па војна парада коју смо гледали представља шепурење империјализма, једнако као и оружане интервенције Америке и савезника, широм света. Па ипак, импонује нам што Руси и даље носе заставу са српом и чекићем, што им није пало на памет да са Кремља скидају петокраке, што ђаци и студенти, радници и пензионери, негују поштовање према „Светом рату“ – како гласи рефрен песме којом Парада почиње, „Ставај страна агромнаја“. Разуме се, и ту има претумачивања и ревизије: уместо социјализма, ти тенкови и авиони са петокракама, сада бране другачије вредности.
Упркос томе, социјалистичка прошлост није ни одбачена, ни заборављена. Зато се на Црвеном тргу и даље могу видети радници, како протестују на Празник рада, а испред Лењиновог маузолеја – црвене заставе, које не носе ни ратни ветерани, ни хероји социјалистичког рада из Стаљиновог времена, већ неки нови клинци.
Пуцњи из артиљериjских оруђа на Клемегдану, и свечане академије у Сава центру, насупрот томе – рутином и испразношћу треба да заметну сваки траг бробе за социјалну правду. Да нас увере да је једино значење слободе оно које јој придају цинични министри или нарцисоидни премијери (при чему не мислимо само на овог патетичног Веберовца).
Оно што је потиснуто, са чим се нисмо суочили, постаје извориште немира. Имајући у виду овај психоаналитички наук, остаје нам да закључимо да брисањем значења, и фалсификовањем историје проблеми неће нестати, хранећи, из несвесног, друштвене сабласти наших дана. Друго име за њих је – Баук. Онај који, изнова, кружи Европом.