PRAZNICI BEZ ZNAČENJA

paljbaZa razliku od zemalja koje etape vlastite prošlosti posmatraju kao svete trenutke, Srbija je sasvim na liniji savremenog brisanja značenja nekih važnih istorijskih događaja.

Sve je počelo još pre mnogo godina, praznovanjem Prvog maja na izletištima i u letnjikovcima, umesto na ulici. Jeste li čuli šta su izjavili oni klinci, kada ih je reporter neke televizije pitao da li znaju čemu je posvećen prvomajski praznik? Bolje je ako niste. Jedan od njih je izjavio da ga se to ne tiče – i da mu je važno samo da jede kobasice i pije pivo sa društvom.

Ni Dan pobede nad fašizmom, barem u Palanci, nije izmamio mnogo mladih na Trg heroja, gde su položeni venci palim borcima. Slično je, kažu, i u drugim mestima. Uz to, jedan moj mlađani prijatelj kaže mi ovih dana da sukob između poštovalaca partizana i pristalica četnika više nikoga ne zanima: pa ovo je 21. vek!

Nećemo da za ovu intertnost optužimo isključivo adolescente. Odrastanje u svetu koji rastače ideje, prazni verovanja, zaboravlja na sve ono što nema neposrednu, tržišnu vredost, jasno se očitava u ovoj tuposti prema svemu što zahteva nabor čela: zašto se zamarati pravima radnika, zbog čega razmišljati o pobednicima i poraženima, kada je važno samo jedno – snaći se i prilagoditi pravilima ovog sveta, biti na vrhu lanca ishrane, iznad sive mase nezadovoljnika.

Ravnodušna tupavost ne samo mladih, nego i zrelih, i vremešnih ljudi dolazi iz siromaštva, u kome najbolje uspeva lumpenproleterski duh, želja da se, bez obzira i zazora, postane Kalif umesto kalifa. Nije loše to što postoje okrutne gazde, za osudu je činjenica da ja nisam na njihovom mestu! Dobro je da postoje siromašne sluge, ukoliko ja nisam među njima!

Sećate li se onog vica, s početka devedesetih: Raspravljaju se dvojica ideoloških neistomišljenika, stojeći, jedan nasuprot drugom, na dve litice. Jedan dovikuje „komunisto“, drugi „fašisto“, a dolinom odjekuje  – „isto“, „isto“. Ukoliko izjednačimo komunizam i fašizam, onda nam ostaje samo da prihvatimo postojeći društveni poredak, koji, brišući značenja ideja, prividno neutralno, utemeljuje svoju ideologiju, sakrivenu iza novih parola dana.

Ovo „pražnjenje“ značenja, kako bi to rekli „postmodernisti“ proteklih dana obogaćeno je znamenitim primerom. Čestitajući praznik rada, aktuelni ministar je pobedonosno konstatovao da je novi zakon o radu proizveo željene posledice. Kada vam neko na praznik rada veliča zakon koji je poništio, doslovce, vekove klasne borbe, onda vam ne ostaje ništa drugo nego da pomenutu osobu nazovete pravim imenom: besramnim cinikom. Njegova poruka je sasvim jasna: OK je  komunizam, ako se ukpala u tržišnu privredu i privatizaciju, OK su radnička prava, ako ne ugrožavaju interese kapitalista, dobar je i 1. maj, ako se tada glorifikuje podrška  klasnom društvu i klasnim razlikama.

Slična stvar događa se i kada je reč o odnosu prema pobedi nad fašizmom. U redu, bili smo na strani pobednika, ali ne treba baš prenaglašavati da su zemlju oslobodili partizani, levičari. Uostalom, tu su i Ravnogorci. Uskoro ćemo da rehabilitujemo Dražu, a nije daleko dan kada će u udžbenicima istorije stajati da je Tito bio saradnik okupatora.

Autor ovog teksta nije veliki pristalice sadašnje Rusije. To više nije socijalistička zemlja, pa vojna parada koju smo gledali predstavlja šepurenje imperijalizma, jednako kao i oružane intervencije Amerike i saveznika, širom sveta. Pa ipak, imponuje nam što Rusi i dalje nose zastavu sa srpom i čekićem, što im nije palo na pamet da sa Kremlja skidaju petokrake, što đaci i studenti, radnici i penzioneri, neguju poštovanje prema „Svetom ratu“ – kako glasi refren pesme kojom Parada počinje, „Stavaj strana agromnaja“. Razume se, i tu ima pretumačivanja i revizije: umesto socijalizma, ti tenkovi i avioni sa petokrakama, sada brane drugačije vrednosti.

Uprkos tome, socijalistička prošlost nije ni odbačena, ni zaboravljena. Zato se na Crvenom trgu i dalje mogu videti radnici, kako protestuju na Praznik rada, a ispred Lenjinovog mauzoleja – crvene zastave, koje ne nose ni ratni veterani, ni heroji socijalističkog rada iz Staljinovog vremena, već neki novi klinci.

Pucnji iz artiljerijskih oruđa na Klemegdanu, i svečane akademije u Sava centru, nasuprot tome – rutinom i ispraznošću treba da zametnu svaki trag brobe za socijalnu pravdu. Da nas uvere da je jedino značenje slobode ono koje joj pridaju cinični ministri ili narcisoidni premijeri (pri čemu ne mislimo samo na ovog patetičnog Veberovca).

Ono što je potisnuto, sa čim se nismo suočili, postaje izvorište nemira. Imajući u vidu ovaj psihoanalitički nauk, ostaje nam da zaključimo da brisanjem značenja, i falsifikovanjem istorije problemi neće nestati, hraneći, iz nesvesnog, društvene sablasti naših dana. Drugo ime za njih je – Bauk. Onaj koji, iznova, kruži Evropom.

 

 

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.