Лаж урла Србијом
Треба то јасно рећи: министарство унутрашњих послова са својим министром на челу лаже, и то чини на један специфичан начин – лаже истином. У томе министарству свесрдно помажу медији, а међу њима и РТС у својим информативним емисијама. Да не буде забуне, иако на први поглед изгледа као оксиморон, лагање истином је синтагма која се односи на један крајње подмукао начин подметања или подваљивања лажи за истину. Из скупа чињеница које су део једног кохерентног и веродостојног извештаја истргнете само оне чињенице на основу којих може да се склопи једна сасвим другачија прича, а при том потиснете или прећутите чињенице које тој причи директно противрече. Подмукло је у свему томе када на страну оставите чињенице које иду у прилог особи коју изнова конструисаном причом желите да дисквалификујете.
Подлост је готово неподношљива ако тако конструсаном причом желите да створите утисак да је особа о којој говорите – убица. А управо то уз подршку новинара ради министар полиције када ових дана даје изјаве о Саши Јанковићу. Као омбудсман, а то није само заштитник грађана него и институција која са другим независним телима има задатак да штити и правну државу, Саша Јанковић редовно улази у сукоб са извршним властима, покушавајући, очито безуспешно, да им објасни које су законске границе њиховог рада. Ниједног тренутка носиоци власти нису на приговоре и извештаје омбудсмана одговорили релевантним аргументима; ствар се редовно сводила на покушаје да се дисквалификује Саша Јанковић лично. Овај пут, ти покушаји попримили су застрашујуће размере.
Године 1993, у стану на Новом Београду у коме је живео Саша Јанковић, убио се његов најбољи пријатељ. Полиција је тада установила да је реч о самоубиству и случај је закључен. Неким чудом – сам министар ће рећи да нема појма како се то догодило – делови из истраге доспели су ових дана, читавих двадесет и две године после догађаја, у јавност. Део те јавности је, да поновимо, и РТС чији новинари воле да кажу да су јавни сервис грађана Србије (а биће да поново сервисирају искључиво власт, на велику штету грађана). РТС, дакле, даје следеће делове из докумената о трагичном догађају из 1993: да је вештачење показало да су руке Саше Јанковића биле „контаминиране“ барутним честицама; да пиштољ којим се несрећни младић убио није био прислоњен на његове усне; да тог дана Саша Јанковић код себе није имао оружни лист за пиштољ којим се младић убио. Тако је РТС практично поновио све оно што је раније рекао и сам министар полиције (једино што је минстар још нагласио и да је пиштољ био привремено одузет).
У вести РТС-а још стоји и следеће: „Самоубиство се догодило 1. априла 1993. године, а на сајту МУП-а објављена су два налаза вештака – први са датумом 5. април 1993. године, а други је датиран 9. маја 1994. године“, чиме као да се сугерише нека неправилност или замршеност у истрази која траје више од годину дана. Поред тога, иако се помињу и други документи на сајту МУП-а, делови из њих се не наводе. Ево и зашто.
Шта су прећутали и министар и новинар РТС-а, у очигледној намери да створе утисак да би Јанковић могао бити одговоран за убиство пријатеља? На сајту МУП-а поред наведених докумената налази се и Записник о увиђају од 01.04.1993, те Извештај од 01.04.1993. На крају Записника, налази се следећи закључак: „У соби у којој је затечен покојник и у осталим просторијама стана се не виде никакви трагови који би указивали да је ту било било какве борбе и гушења. Стан је апсолутно сређен и све на свом месту“. Увиђај је направљен у 15.25. Из Извештаја, пак, сазнајемо да се трагедија догодила око 15.00, и да је одмах позвана полиција. Из извештаја такође сазнајемо да младић који се убио није био сам у стану. Особа која је била са њим у стану (налазила се у купатилу када је чула „репетирање пиштоља а одмах затим и пуцањ“, стоји у Извештају), чим је видела шта се догодило, истрчала је из стана на ходник да позове помоћ.
У Извештају читамо и да та особа није био Саша Јанковић. Извештај каже да је Саша Јанковић у то време био изван стана, да је био са својом девојком, те да су га позвали да му кажу шта се догодило, после чега је пожурио у стан. Наравно, неко ће се сад запитати откуд барутне честице на његовим рукама ако није био у стану када се догодило самоубиство. О томе вештак балистичар на крају свог извештаја од 09.05.1994. каже: „Контаминација барутним честицама или гарежи може се остварити на много начина, било директним или индиректним контактом, јер гареж се преноси слично као прашина или прљавштина.“
Колико треба бити зао и подмукао, да би се из једне трагичне приче уклониле чињенице које без остатка ослобађају од сумње особе које су умешане у њу, те читав догађај представити тако да се за убиство имплицитно окриви управо она особа која чак није ни била у стану када се све догодило? Наравно, сви документи које овде помињем, доступни су на сајту МУП-а, који је ето изашао у сусрет великом интересовању јавности за нешто што се догодило пре двадесет и две године. А како се јавност за то заинтересовала? Наивни министар полиције то не зна, и поред тога што се у медијима потпуно поклапају информације које су процуреле пре објављивања свих докумената, информације које је дао сам министар, као и информације које се извлаче из сада већ објављених докумената. Дакле, упркос том апсолутном подударању, министар каже да не зна како се јавност заинтересовала за читав случај.
Увредљиво је како ова власт рачуна на то да су грађани магарци и да неће отићи и погледати шта заиста пише у објављеним документима. Пошто сам ово написао, излажем се приговору да документи јесу објављени, дакле да ништа није сакривено, те да ко год жели може да види да је Јанковићева невиност у том случају ван сваке сумње. На то могу само да одговорим да се управо тако лаже истином. Баците сумњу на некога, када вам се каже да лажете, ви узвратите – па како лажем кад је све доступно јавности? Па лажете тако што сте истину склонили на сајт који ће посетити један мањи број људи, а квалитет обелодањених скенираних докумената је такав да се текст на њима једва чита.
И није то једино у вези са чим нас обмањују МУП и РТС. Лаж је да је МУП овде заинтересован да изађе у сусрет и одговори на питања која се постављају у јавности. Они одговарају само на она питању која су сами подметнули јавности. Лаж је и да је текућа власт заинтересована да заиста расветли питања која се вуку Србијом већ више од две деценије. Није ли сам председник државе запретио домаћим тужиоцима да не копају масовне гробнице по Србији после толико година? Али, све и да оставимо по страни деведесете (у које су, у злој намери, сада тако спремно заронили управо главни заговорници заборава), да пустимо и најблаже речено сумњиве биографије домаћих челника: већ недељама се систематично подрива сваки покушај да се сазна истина о хеликоптеру који се срушио безмало на писту сурчинског аеродрама, а за чијом се олупином наводно трагало више од три сата. А пре неки дан смо чак добили и гротескну травестију те несреће у виду наводног квара владиног авиона, несхватљиво глупу причу дакле којом се из средишта пажње јавности потискује истина о беспотребној смрти седам особа.
Лаж урла Србијом, то би био прикладан опис протеклих дана и недеља.
Дејан Илић („Пешчаник“)