Миодраг Радисављевић из Смедеревске Паланке носилац јединствених признања Економског факултета: ДОБИО ЗЛАТНИ ИНДЕКС И ЗЛАТНУ ДИПЛОМУ
Миодраг Радисављевић, дипломирани економиста у пензији из Смедеревске Паланке, добитник је два ласкава и јединстена признања: Златног индекса и Златне дипломе ове високошколске установе у Београду, која је основана 1937. године као висока школа за економско-комерцијалне и финансијске послове. Иницијатива за тако нешто потекла је од професора Николе Маленовића који се заложио да се златни индекс додељује поводом 50. годишњице уписа и пола века од завршетка студија.
Радисављевић подсећа да се 1958. године на Економски факултет Универзитета у Београду уписало више од 200 студената, колико је пре пет година добило Златни индекс, а исто толико и Златну диплому. Он је Гимназију завршио у Смедеревској Паланци, а преко 60 одсто свршених матураната је уписало студије на неком од факултета. Занимљиво је да у његовој генерацији није било ни једног ученика са одличним успехом, што данас тумачи као висок критеријум оцењивања.
-Ја сам се на Економски факултет уписао сасвим случајно – износи Радисављевић.- Спремао сам се да упишем Машински факултет, али кад сам са својим вршњацима возом кренуо у Београд, прво смо свратили на Економски факултет. Десетак Паланчана је већ било уписало студије, али сам за сваки случај отишао на Машински факултет. Кад сам видео колико је било интересовање за машинство, био сам се уплашио, јер је много њих из средње школе понело одличан успех, па су аутоматски имали предност. Зато сам се вратио и уписао се на Економски факултет.
Студије је завршио 1963. године. Био је стипендиста „Гоше“. Стипендију је добио одмах по завршетку прве године. Чим је стекао факултетску диплому, запослио се у „Гоши“. Данас вели да се не каје што је уместо машинства уписао економију. Јер, као гимназијалац показао је веће интересовање за те студије од оних који су завршавали средњу економску школу.
-Ја сам, сада могу рећи, релативно лако завршио Економски факултет – открива Радисављевић.- Све испите сам махом исполагао већ у јунском року, тако да сам цело лето имао на располагању за одмор и друге активност. На факултету сам имао добро друштво. Из моје генерације њих петоро су постали професори, а велики број је заузео одлична радна места у банкама, радним организацијама и друштвеним институцијама. Моја је једна од ретких генерација која се редовно састајала. Први пут је то било кад се навршило 20 година од завршетка студија. Већ смо имали десетак врло лепих сусрета генерације у Београду, Новом Саду, Суботици… Остао сам у контакту с великим бројем колега. С некима се и виђам често.
Радисављевић се по доласку у „Гошу“ определио за комерцијалну службу. После шестомесечног стажирања, отишао је на одслужење војног рока, а по завршетку, захваљујући директору продаје Животи Стојиљковићу, дошао је да ради у том сектору. У радном веку је обављао различите дужности. Био је референт за силосе, па шеф службе за њихову продају све до 1970. године када га је генерални директор „Гоше“ Радојковић пребацио у Службу за увозне послове и набавку. На размеђи два века, 2000. године, отишао је у пензију. Дотле је заузимао значајна руководећа места: од директора набавке, преко комерцијално-финансијског директора ФОПИГ-а, до генералног директора „Паланачког кисељака“.
-Мој радни век је био узбудљив и динамичан – вели Радисављевић. – Путовао сам и по земљи и иностранству. Деловао сам и у Кошаркашком клубу преко 30 година. Био сам председник и потпредседник. Последњих 17 година сам у Оријентиринг клубу „Јасеница“, где сам и тренер и такмичар. Једанаестоструки сам првак Југославије, Србије и Црне Горе. Вишеструки сам државни првак у појединачној конкуренцији у спринту на средњим и дугим стазама. У спорту сам још увек активан. Имаћу шта сутра да причам, унуцима – и о студијама економије, о раду у фабрици, о спортским активностима
Д. Јанојлић