Povodom 20 godina crkvenog hora Sv. Simeona Bogoprimca iz Palanke, kratak osvrt iz ugla osnivača i dirigenta

Studiranje se završilo veoma uspešno. Vratio sam se kući pun znanja stečenog na raznim predavanjima, mada sam ubeđen da je najveći uticaj na mene ostavilo pevanje u horu, čiji je dirigent bila Suzana Kostić. Veoma energična žena. Možda je to i uticalo na njen samački život, jer nije mogla, po mišljenju nas koji smo obožavali njene probe, da podnese onaj ustaljeni kalup provincije, po kome žena mora da sluša svoga muža…. Ona jednostavno nije mogla da sluša bilo koga, mislili smo, tačnije bili ubeđeni, da je ona vrh planine, sa kojega može samo da se spušta. I to veoma strmo… Taj njen način rada, pomešan sa mojim genetskim nasleđem, direktno je uticao na dalji tok mog života. Mada, treba pomenuti i ostale koji su me usmeravali od detinjstva: Ljubodrag Cvetković, nastavnik harmonike u nižoj muzičkoj, Aleksandar Pandurović, profesor solfeđa u srednjoj muzičkoj, moje roditelje…

Suzine probe su bile naporne, ali veoma plodonosne: sve što je naumila, na tim probama je odrađeno. Barem iz našeg amaterskog ugla. Sada znam da je tu moglo da se radi još mnogo, da bi  se stiglo do savršenstva. U poziciji sa koje danas posmatram, to i nije bio rad koji je mogao da zadovolji i njen, a sada i moj pogled na muziku. Ali, tada smo bili mladi, i bili smo na drugoj strani partiture, na drugoj strani nota, bili smo iza muzike…

Sada sam ja bio taj, koji je želeo i hteo da sve što je naučeno, primeni na druge, na one koji su bili tamo negde iza nota, na one koji gledaju uplašeno i sa divljenjem u dirigenta, čoveka koji svira horom, koji stvara muziku…. na one koji su bili iza muzike,  za koje je muzika bila ostrvo u moru, koje tek treba da se otkrije, da se na to kopno iskrca i da se upozna sa svih strana. Ja sam bio taj koji je trebao da bude brod na kome su putnici željni da otkriju muziku, najlepšu i najsloženiju umetnost koju je Tvorac dao ljudima, da im ulepša boravak na ovom tmurnom svetu.

Sa takvim željama, koje su kipile iz mene i pretile da me udave, dočekao sam svog paroha, svog sveštenika Velibora Ranđića. Bio mi je nekako čudan, mlad, crn… nikada pre toga nisam imao čast da upoznam tog čoveka, koji je bio veoma bitan u daljem toku mog života, i stvaranju jednog novog duhovnog bića, koje do tada nije postojalo. Bio je suprotnost onom ostarelom, belom svešteniku, sede brade i kose, zvali smo ga Prota Bata, mada mi to Prota nije bilo najjasnije šta znači. Ali, nadimak je nadimak. Prota Bata je dugo bio naš pastir. Pamtio sam bombone koje nam je donosio svaki put kada nas je posećivao. Nas decu je uvek radovala poseta tog malog čikice, prijatnog izgleda i glasa. Starost se ogledala u njemu, ali na jedan lep, gospodski način. Ni nalik onim „drugovima“ tog vremena i njihovom partijskom izgledu. Prota Bata je bio osveženje, miris koji je unosio i danas pamtim. To je bio neki drugi tamjan. Miriše na mladost, na detinjstvo. Kao i one bombone. Ovaj mladi i crni čovek, za koga sam znao da je naš novi sveštenik, često u našem narodu nazivan pop, predstavi se, reče „Pomaže Bog“, i ostalo što ide kada pop dođe u kuću, da sveti vodicu za Krsnu slavu…

Bio sam očaran ovim čovekom; nikada do tada nisam imao prilike da budem tako blizu popa. To je bilo nešto što nas je teralo da se hvatamo za dugme kada ga vidimo. Pop. Sada je bio tu, pored mene, pričao sa nama, pevao nešto na nekom stranom jeziku, poprskao nas vodom, nudio Krst da ljubimo. Baba, a zatim i otac mu poljubiše ruku. Meni je to naravno bilo smešno. Tada..

Na vratima, dok smo ga ispraćali, izneo sam mu svoju ideju da osnujemo crkveni hor. Ta ideja mi se motala po glavi, jer me je nešto teralo na to. Svidelo mi se da zamišljam sebe kako dirigujem velikim horom, oko stotinak pevača, koji grme i ne drže note u rukama, već muziku vide u mojim očima, i vazduhu, dok ispisujem dirigentskim pokretima pravac kojim se brod kreće, a iza nas, na moru, ostaju note koje pevaju dugo pošto mi završimo, i odemo sa galerije u crkvi, gde je planirano da stoji hor…

Otac Velja ne reče ništa. Ili nešto kao onako, uzgred. Mada, ono što mi se učinilo da mu je zasijalo u oku, kasnije se ispostavilo kao tačno. Mnogo posle tog našeg kratkog razgovora mi je rekao da je on to isto planirao, imao na umu, kao zadatak, kao misiju, da se osnuje hor u našem prelepom hramu Svetog Preobraženja u Palanci. I tada je sve krenulo kao lavina, i niko nije mogao da zaustavi.

Dogovorili smo se da prva proba bude 16. februara te godine, sada već davne 1995. Malo mi je bilo nelogično da se toliko čeka sa tom prvom probom. I to je izgleda bio nečiji plan, nikako slučajnost. To sam shvatio posle jedne probe, na samom početku, kada sam pitao kako će hor da se zove, čije ime će da nosi? Sasvim normalno mi je bilo da to bude Mokranjac, Stanković, Marinković… Tu sam već počeo da zastajem, na površinu mog poznavanja Srbskih horskih kompozitora je isplivala ogromna rupa, jaz, koja je vešto oblikovana u našoj bezbožničkoj školi. Velja reče da to treba da bude neko vezan za muziku, pevanje, himnu. Već sam likovao u sebi što sam dao onako pametne predloge. Veljine misli su išle drugim tokom. On je mislio o svetiteljima naše crkve i vere. Zagrcnuh se malo. Tu tek nikog ne znam. Rekoše neki pevači, Sveti Sava? Opet nas je Velja navodio, upućivao. Nismo shvatili. Pošto je prva proba bila tog datuma, neka bude taj svetitelj. Sveti Simeon Bogoprimac.

Prošlo je dosta vremena od kada sam Velji predložio da osnujemo hor. Bližio se i taj datum, mada meni i dalje nije bilo jasno zašto praviti toliku pauzu? Uvek sam se plašio odgađanja, bilo koje vrste. Strahovao sam da ću da se „ohladim“, da će vreme da učini svoje i da želja za osnivanjem hora izbledi. Kao i mnogo puta do tada, prevario sam se. Trebalo je vremena, za takav poduhvat, svima nama nepoznat i stran, treba vremena… Da se do tada sve pripremi, organizuje, objavi svima…

Ja sam preuzeo obavezu da obavestim svoje prijatelje, poznanike, za koje znam da imaju veze sa muzikom, da imaju sluha, da vole da pevaju, da se druže. Velja, kako smo ga zvali kada smo se sa njim zbližili pa počeli malo da izostavljamo ono, otac, je na sebe preuzeo da obavesti svoje parohijane, poznanike, za koje je znao da su crkveni, da dolaze na Liturgiju i ostale službe, koji veruju u Hrista, koji su prožeti verom, najlepšom, Pravoslavnom. On je uzeo na sebe teret duhovni, ja onaj drugi, ovozemaljski. Naravno, ja nisam nikoga obavestio… Nijednog prijatelja, poznanika, kolegu i ostale sa spiska koji je bio moj teret. Zaboravio sam. Bio sam opterećen ovosvetskim brigama, jer moj nerođeni sin je zakazao svoj dolazak na svet te godine, malo posle tog februara, pa sam našao razlog da svoj spisak ostavim nedovršenim. Tačnije, nezapočetim. Velja je svoj posao odradio najbolje što je mogao. To sam shvatio tog 16. februara.

Došao sam prvi, namestio instrument, i ljudi su počeli da dolaze. Velja je naravno sačekao i mene, stigao je pre svih. Doduše, živeo je u parohijskom domu koji je bio u dvorištu crkve, pa mu nije bilo teško, samo pređe nekih 9 metara. Mada, znali smo svi, došao bi on isto tako i da je živeo kao i sada, van grada, i još dalje. Takav je bio, ne treba mu zameriti. Možda je on „krivac“ što sam kasnije, sledećih 18 godina, skoro uvek stizao pre svih.

Ne sećam se tačno ko je od pevača prvi stigao. Nije ni važno. Meni su tada svi oni bili nepoznati. Nisam bio u svom gradu više od osam godina. Izgubio sam sva lica i koja sam znao, i koje sam trebao da upoznam, da nisam otišao da se školujem u Beograd, a kasnije i u Niš. Sve strana i nepoznata lica. Njih petnaestak. Možda čak i manje.  Ti „stranci“ sa te prve probe odlično znaju broj. Ko je gde sedeo. Koliko muških, a koliko ženskih. Toliko im je to značilo tada, a verovatno i sada, posle toliko vremena. Počela je da se krnji ona slika od stotinak pevača. Posle kraćeg upoznavanja, počeli smo da radimo, da se delimo na glasove, na soprane, altove, tenore i basove. Postavljali smo osnove, temelj, koji treba da izraste u višespratnicu. Međutim, krenuli smo ka podrumu. Već kod altova, ona slika je nestala, onih pevača nije bilo, onaj brod se potopio, a ja sam se izgubio, prvi sam potonuo, nisam ni sačekao brod, pa da kao normalan kapetan ostanem na kraju. Otišao sam prvi…

Velja je insistirao da se posle proba ostaje na druženju, neka vrsta upoznavanja pevača međusobom, dirigenta sa pevačima… i tako svakog utorka, petka i subote, narednih 18 godina, retko se desilo da je to „pravilo“ prekršeno. Onaj skup nepoznatih lica je počeo da dobija oblik, lica su počela da dobijaju imena, most koji je trebalo da se pređe od stranaca do prijatelja, nekako je brzo savladan. Valjda su ljudi bili željni novih poznanstava, iskustva, saznanja. Pila se kafa, i uz kafu, šta ko donese. Nismo se bunili, vremena su bila teška, nismo birali. Uvek je bilo tema za razgovor, za smeh, za lepo raspoloženje. Skup nepoznatih lica se smanjivao, dok nije prestao da postoji. Prerastao je u nešto drugo, u grupu, u prijateljstvo, u hor… Počela je ponovo da se sklapa slika u mojoj glavi, brod je počeo da se vraća iz dubina, počeo je da plovi, čak i da ostavlja trag. Počeli smo da stvaramo muziku. Onaj temelj koji smo onako jadno i u tišini postavili, počeo je da pokazuje svoje oblike, jednu dimenziju koja se samo čuje, a ne vidi. Sve je jača konstrukcija, dolaze novi elementi, stiže nova garnitura, hor se pročuo u našem gradu, ljudi željni vere i pevanja su dolazili, sve češće se pojavljivalo novo lice koje će da dobije svoje ime i mesto u altovima ili tenorima, basovima ili sopranima… Crkveni hor Svetog Simeona Bogoprimca je počeo da peva!

U to vreme, sve mi je bilo neobično. Ušao sam u svet koji do tada nisam ni znao da postoji. Čuo sam da negde postoje ljudi koji tako žive, ali ih nisam sretao. Školovan sam bez Boga, muzika koju sam izučavao bila je rimokatolička, način života i razmišljanja materijalan. Sve se okrenulo naopačke. Počeo sam, zajedno sa horom, da se upoznajem sa divnom Pravoslavnom muzikom, sa jezikom koji nam je obrisan iz glave i tradicije, kao potezom gumice, upoznavao sam se sa lepotama vere Pravoslavne.

Hor je polako počeo da opravdava ono sa početka imena, „crkveni“. Sve što nam nije bilo jasno, a u vezi sa verom, pitali smo Velju. A on, kao da je bio na izvol’te, spreman da nam objasni sve što je mogao i znao. Jer, nije bilo njegovo poznavanje vere problem, nego naša pitanja. Sve smo hteli da naučimo, sve što nam je školovanje uskratilo, što je od nas skrivano i o čemu se nigde nije govorilo. Velja je bio naš duhovnik, on je vodio onaj brod, ali onom nevidljivom linijom i stazom. Nismo ni bili svesni, da postajemo članovi crkvenog hora, a to je velika čast. Kasnije sam shvatio da sam ja bio dirigent hora, a Velja dirigent onog dela imena, crkveni. I tako smo polako spajali dve staze u jednu, jer tako je najbolje, i tako jedino i može da opstane Crkveni Hor, hor koji ima dublje značenje od svih ostalih, ma koliko oni tvrdili drugačije…

Počeli smo da pevamo na Svetim Liturgijama. Posle samo šest proba! Veoma tiho, stidljivo, od nas samih, od sveštenika, od hrama u kome je pre nas pevalo pevačko društvo „Šumadija“, osnovano vrlo brzo posle Prvog beogradskog pevačkog društva, sredinom 19. veka. Pevali smo ono što smo za to kratko vreme naučili: Gospodi pomiluj, Amin, Tebje Gospodi, ili kako se to u crkvi kaže, „odgovaranja“, kraće forme, kraće molitve, koje su imale lagani muzički obrazac, i koje smo mogli da naučimo za to kratko vreme.

Došla je i novinarka radio Jasenice. Snimala je naše pevanje u diktafon. Kasnije je, u domu Oca Velje, razgovarala sa pevačima, sveštenicima, o utiscima sa te prve Liturgije na kojoj je pevao hor, ako je hor grupa ljudi koja broji oko 12 pevača, sa dirigentom bez iskustva. Svi su bili prepuni hvale, oduševljenja, osećaja da se rodilo i nastaje nešto novo u našem malom gradu…

Od naroda nikoga ništa nije pitala, jer skoro da nikoga i nije bilo. Pevači koji su pevali u horu tih godina vole da se sete i kažu da je u horu tada uvek bilo dva do tri puta više prisutnih na Liturgiji, nego vernog naroda. A tada je hor brojao između 10 i 15 pevača. Toliko je bilo vernih ljudi tada u našem gradu, koji su nedeljom i praznikom posećivali naš Sveti hram.

Kada smo snimili svoj prvi disk, povodom 2000 godina od rođenja Gospoda i Spasa našeg, Isusa Hrista, došla je ekipa iz Beograda, tačnije, Radio Beograda. Oprema je bila profesionalna, veoma skupa, i tada najbolja za takva snimanja. Ipak, Radio Beograd je bio radio poznat po svom izuzetnom i vrhunski kvalitetnom snimanom materijalu.

A te 1995. godine, posle samo šest proba, hor je snimljen diktafonom, malenom spravom koja ima mikrofon za snimanje govora, za kratke priloge na radiju, ili kao ispomoć u pisanju, kada se u tu spravu diktira, ili snima govor koji se kasnije kuca. Diktafon. Novinarka, kojoj sada ne znam ime, je to donela sa najboljom namerom. To je bila tada nova spravica našeg malog radija. I nije ni jevtina! Taj prilog je emitovan na našem radiju, nekoliko puta, u više navrata, u emisijama različitog karaktera. Zaposleni u Radio Jasenici su dali svoj doprinos u širenju informacije da je hor osnovan. Gostovao sam na radiju mnogo puta, sam ili sa pevačima, sveštenicima, reklamirali hor, govorili o horu, zvali nove članove da nam se pridruže. Nikada nas nisu odbili, uvek su nalazili i vreme i način, da informacije bitne za hor objave u svom programu. Na taj  način je hor dobijao i svoje lice van crkve, bio je jedan nov umetnički činilac u Palanci.

Ja lično, gledao sam u tu malu spravu sive boje, više nego što sam slušao. Iz tog diktafona se čulo nešto što nije zvučalo kao hor; nije imalo obris hora; nije imalo boju hora; nije bilo hora… Ljudi oko mene, u malom Veljinom stanu, i dalje su sa oduševljenjem govorili o tom našem prvom pevanju, posle šest proba. Svi su bili nasmejani, vedri, nekima je čak i suza u oku zaigrala. Ipak je to događaj koji je trebao da bude proslavljen: naša crkve je „propevala“! Čuo sam izjave da su neki mislili da će da odu sa ovog sveta, a da neće da čuju hor u našoj crkvi, ali, eto, hor je stvoren, hor peva, svi sveštenici će da pomognu, koliko je ko u mogućnosti… Samo sam ja i dalje blenuo u onaj diktafon, kao da je on glavni krivac…

Poznat po svojoj tvrdoglavosti i upornosti, nastavio sam sa probama, za koje sam želeo da liče na Suzine. Da budu duge, naporne, ali da pokazuju rezultate. Naravno, nije dugo vremena prošlo da shvatim, da nisam ja taj koji je zaslužan za tako nešto. Sve se dešava Božijom voljom i uz Božije dopuštenje. Prvenstveno Bog odlučuje šta će i kako da postoji. Mi smo samo posrednici u Njegovom savršenom uređenju sveta. Čak i tada, moja uloga je bila mnogo manja nego što sam isprva mislio. Bilo mi je drago kada me ljudi hvale i govore o nastupu hora. Ali, svega toga ne bi bilo, da nije bilo upornosti. Ali, ne moje!

Upornosti pevača, koji su dolazili na brojne probe, trpeli sve napore i vežbe koje sam im zadavao. Njihova volja da nauče ono šta od njih tražim; njihova ljubav prema horu, muzici, crkvi, Bogu! Njihovo strpljenje i snaga da istrpe sve moje hirove, želje i vizije. Znam koliko težak mogu da budem, i koliko nerazumne prohteve ponekad postavim pred sebe i druge. Tu je došla do izražaja sva njihova poslušnost, jedna od glavnih vrlina u našoj Pravoslavnoj veri. Strpljenjem i poslušanjem, oni su pobeđivali moje hirove. Radom, trudom i upornošću, oni su polako, ali sigurno, postajali sve bolji, i na kraju smo se našli na sredini. Bio sam ponosan na njih, kao ljude, kao vernike, kao pevače. Bilo je tu njih koji su i pre hora, za razliku od mene, posebno, a i od drugih, dolazili na službe i poznavali našu veru. Mnogo su uticali na nas ostale, svojim ponašanjem u hramu, u postovima, istrajnosti u molitvi, dobročinstvu, pomaganju, i ukratko u svim vrlinama koje krase jednog Pravoslavnog Hrišćanina.

Vreme je prolazilo, dolazili su novi pevači, hor je postajao sve veći, sve bolji. Moj napor, trud i upornost je našao odgovor u volji i želji pevača da budu još bolji, i to je moralo da se na kraju pokaže u vidu kvaliteta, koji je hor svojim pevanjem to i dokazivao. Naš glas se čuo i do Kragujevca, pa smo pozvani da pevamo na Arhijerejskoj Liturgiji, sa Episkopom šumadijskim, Savom.

I tako, malo po malo, prolazile su nedelje, meseci, godine, a hor nikako nije ispuštao onaj svoj utorak, petak i subotu. Nedeljom je Liturgija. Četiri druženja u toku sedmice. I svaki put, posle probe, ili posle Liturgije, pevači su ostajali na druženju, ćaskanju, razgovoru, radosti druženja, deljenju radosti i tuge. Hor je postao više od toga, postao je jedna porodica, koja je zajednički podnosila sve što naiđe. Postao je jedna duhovna zajednica, koja pesmom proslavlja Boga, i ime Njegovo objavljuje svima koji slušaju, ljubavlju koja je rasla iz dana u dan.

Promene su se dešavale velikom brzinom. Menjalo se sve. Srbin se okretao svojoj veri, kao i sve ostalo što radi, stihijski. Nedeljom i nekako, Bogu hvala, vidno je povećano stado Božije. Čak su i nas preticali, iako je i hor dobio na broju. Zahvaljujući našem pevanju, koje je bilo sve kvalitetnije, lepše, jedinstvenije, pozivani smo da pevamo na venčanjima. Na taj način se uvećavao broj sugrađana koji su čuli za hor. Dolazio je veliki broj novih pevača, neki samo iz znatiželje, pa su, videvši kolike su obaveze, zahvaljivali na prijemu i gostoprimstvu, i više nisu dolazili. Nismo ih viđali ni u crkvi. Oni koji su ostali, postajali su stalni članovi, sada već hora koji je brojao preko 30 pevača. Čak i taj broj je bio nadmašivan na nedeljnim Liturgijama, i voleli smo da kažemo da smo malo i mi zaslužni za povećanje broja vernika.

O velikim praznicima, bila je druga priča: hram je bio prepun! Stiskala se masa, bilo je i redova napolju, guranje kao statusni simbol… bili smo svedoci ogromne promene, koja je uticala na naš dalji rad i putanju. Nakon velikog broja Svetih Liturgija, venčanja, pevanja sa Episkopom širom eparhije, došlo je vreme da se hor pokaže u javnosti, kao samostalni izvođač celovečernjeg koncerta. To je pojam koji je meni ledio misli u moždanoj kori. Pevači su jedva dočekali!

Na galeriji, mi nemamo dodira sa publikom, nema tog kontakta koji pravi pozitivan strah, od koga klecaju noge, gubi se tlo, a grlo se stegne kao u najvećem grču… taj osećaj može da pruži samo „živi“ nastup, pred publikom, i taj osećaj je prelep! Postali su toga željni, i svesni da su dostigli nivo pevanja i sampouzdanja da tako nešto i urade. Znao sam taj osećaj. Kao dete kada počne da hoda, i pušta ruku prestravljenih roditelja, koji znaju da taj trenutak sigurno dolazi, ali nisu spremni! Znaju da pad može da bude bolan. Kasnije će sebe da okrive. Takve misli su mi se motale po glavi. Ali, taj trenutak je i nama morao da se desi. I, pripreme su krenule.

Sala Gradskog pozorišta je bila prepuna. Zaposleni u tom hramu kulture su nam posle govorili da niko od njih ne pamti da je iko privukao toliku pažnju, toliki broj gledalaca. Sedeli su jedan drugome u krilu, sedeli su po dvoje na sedištu, sedeli su na podu, na balkonu su se poređali i na ogradi. Kroz rupicu u zavesi, koja inače ne treba tu da postoji, ali moljac ne gubi vreme, gledao sam nemo u masu koja je očekivala početak. Niko od nas nije očekivao toliku posećenost i zainteresovanost naših sugrađana, koji su tada, a i mnogo puta pre i posle, pokazali da imaju sluha i smisla za umetnost, ali i da pruže podršku kada je najpotrebnija, a nama je bila neophodna.

Aplauz nakon otpevane kompozicije budi neverovatno zadovoljstvo pevača, posebno ako zna da je moglo i bolje. Mi smo tada dali sve od sebe, i otpevali, u tom trenutku, najbolje što smo mogli. Pohvale, lepe reči, aplauzi, uzvici oduševljenja su za takvo pevanje bili očekivani. Ono što je bilo neočekivano, bili su pogledi horista, kada su izašli ispred publike, koja se stopila u jednu veliku  masu sa hiljadu očiju.

Nakon hora, na binu izlazi i dirigent. Kratka pauza, aplauz, veliki, ali od tuče srca u ušima, jedva da sam naslutio da je neko i pljesnuo. To je onaj trenutak, koji se skoro svima desio, kada srce traži način da iskoči, da napusti telo koje polako gubi kontrolu. Znao sam da niko ne sme da vidi moj strah. Okrenuo sam se prema horu, i odjednom zaboravio na sve, progutao sam srce koje zamalo i da izađe, jer ono što sam video u očima tih mladih ljudi, skoro dečaka i devojčica, jer je takav bio sklop pevača, veoma malo je bilo starijih pevača, i po godinama i po stažu, nateralo me je da potisnem strah, i povedem hor u tu masu, da ih obavijemo muzikom, koju do tada nisu mogli da čuju.

Na bini je bio preko 50 pevača. Neki su u horu bili duže, neki kraće. Većina je bila muzički nepismena. Došli su od kuće, noseći u rukama horsku uniformu, koju smo specijalno za tu priliku uradili: za devojke prelepa ljubičasta boja, za muške ozbiljna, crna. Nova, sva se svetlela, od mikrofibera, šta god to značilo, padala je slobodno preko tela horista, i na neki način ih uzdizala od zemlje, jer je to i bio cilj: da podignuti u mislima, pevanjem publiku podignemo sa sedišta, da i oni zalebde, jer to i jeste cilj duhovne muzike, da uzdigne duh, da molitvu, osim rečima, i muzikom, pronese kroz sva čula čovečija, i da mu za to vreme, barem na kratko i samo delićem, odškrine vrata Carstva Nebeskog.

Osmeh im je bio na licu tokom generalne probe, za vreme presvlačenja, postavljanja, ređanja nota, raspevavanja. Nestao je kao rukom odnešen, onog trenutka kada su videli to čudno biće u sali, sa hiljadu očiju…

Ruke dirigenta su zamahnule, lica bez osmeha, koji je ostao negde između svlačionice i bine, su otvorila usta iz kojih se čuo neki šum, skoro da je jedva neko i zapevao. Strah! Kao kada plivač uskoči odmoran i zapliva, uveren u sebe i svoj zamah, a onda se okrene, shvati da je daleko od obale, i na trenutak se zaledi, jer prva pomisao je da neće moći da stigne. Ali, to je samo trenutak. Ruke su mahale, tražile od pevača da veruju u svoj zamah, da ne gledaju u obalu, reči su izlazile iz grla, sve jače, sve sigurnije, obala je već u vidnom polju, i svi shvataju da imaju snage da doplivaju sigurno.

Strah je pobeđen, usledio je aplauz, ispalo je kao da smo tako hteli, da iz velike tišine krenemo napred, oduševljeno lice je zamenilo ono malopređašnje, uplašeno, i sve se završilo sa dva bisa, ili sa dve, a možda i tri ponovo otpevane kompozicije, na insistiranje publike, koja nije htela da se to veče završi tako brzo, iako je koncert trajao više od sat vremena, što je za horski nastup veliki izazov.

Taj naš prvi javni nastup, 1997. godine, koncert, u sali Gradskog pozorišta, otvorio je jednu novu stranicu u radu hora: pevanje na festivalima i  horskim svečanostima u Srbiji i inostranstvu, što po malo izlazi iz okvira delovanja crkvenog hora, ali smo hrabro išli napred, predstavljali naš mali grad, našu Svetu Crkvu, velikane srbske duhovne muzike i zemlju Srbiju, ponosno noseći ime Svetog Simeona Bogoprimca, našeg zaštitnika i molitvenika pred Gospodom.

Objavio Aleksandar Mitrović