Поводом 20 година црквеног хора Св. Симеона Богопримца из Паланке, кратак осврт из угла оснивача и диригента
Студирање се завршило веома успешно. Вратио сам се кући пун знања стеченог на разним предавањима, мада сам убеђен да је највећи утицај на мене оставило певање у хору, чији је диригент била Сузана Костић. Веома енергична жена. Можда је то и утицало на њен самачки живот, јер није могла, по мишљењу нас који смо обожавали њене пробе, да поднесе онај устаљени калуп провинције, по коме жена мора да слуша свога мужа…. Она једноставно није могла да слуша било кога, мислили смо, тачније били убеђени, да је она врх планине, са којега може само да се спушта. И то веома стрмо… Тај њен начин рада, помешан са мојим генетским наслеђем, директно је утицао на даљи ток мог живота. Мада, треба поменути и остале који су ме усмеравали од детињства: Љубодраг Цветковић, наставник хармонике у нижој музичкој, Александар Пандуровић, професор солфеђа у средњој музичкој, моје родитеље…
Сузине пробе су биле напорне, али веома плодоносне: све што је наумила, на тим пробама је одрађено. Барем из нашег аматерског угла. Сада знам да је ту могло да се ради још много, да би се стигло до савршенства. У позицији са које данас посматрам, то и није био рад који је могао да задовољи и њен, а сада и мој поглед на музику. Али, тада смо били млади, и били смо на другој страни партитуре, на другој страни нота, били смо иза музике…
Сада сам ја био тај, који је желео и хтео да све што је научено, примени на друге, на оне који су били тамо негде иза нота, на оне који гледају уплашено и са дивљењем у диригента, човека који свира хором, који ствара музику…. на оне који су били иза музике, за које је музика била острво у мору, које тек треба да се открије, да се на то копно искрца и да се упозна са свих страна. Ја сам био тај који је требао да буде брод на коме су путници жељни да открију музику, најлепшу и најсложенију уметност коју је Творац дао људима, да им улепша боравак на овом тмурном свету.
Са таквим жељама, које су кипиле из мене и претиле да ме удаве, дочекао сам свог пароха, свог свештеника Велибора Ранђића. Био ми је некако чудан, млад, црн… никада пре тога нисам имао част да упознам тог човека, који је био веома битан у даљем току мог живота, и стварању једног новог духовног бића, које до тада није постојало. Био је супротност оном остарелом, белом свештенику, седе браде и косе, звали смо га Прота Бата, мада ми то Прота није било најјасније шта значи. Али, надимак је надимак. Прота Бата је дуго био наш пастир. Памтио сам бомбоне које нам је доносио сваки пут када нас је посећивао. Нас децу је увек радовала посета тог малог чикице, пријатног изгледа и гласа. Старост се огледала у њему, али на један леп, господски начин. Ни налик оним „друговима“ тог времена и њиховом партијском изгледу. Прота Бата је био освежење, мирис који је уносио и данас памтим. То је био неки други тамјан. Мирише на младост, на детињство. Као и оне бомбоне. Овај млади и црни човек, за кога сам знао да је наш нови свештеник, често у нашем народу називан поп, представи се, рече „Помаже Бог“, и остало што иде када поп дође у кућу, да свети водицу за Крсну славу…
Био сам очаран овим човеком; никада до тада нисам имао прилике да будем тако близу попа. То је било нешто што нас је терало да се хватамо за дугме када га видимо. Поп. Сада је био ту, поред мене, причао са нама, певао нешто на неком страном језику, попрскао нас водом, нудио Крст да љубимо. Баба, а затим и отац му пољубише руку. Мени је то наравно било смешно. Тада..
На вратима, док смо га испраћали, изнео сам му своју идеју да оснујемо црквени хор. Та идеја ми се мотала по глави, јер ме је нешто терало на то. Свидело ми се да замишљам себе како диригујем великим хором, око стотинак певача, који грме и не држе ноте у рукама, већ музику виде у мојим очима, и ваздуху, док исписујем диригентским покретима правац којим се брод креће, а иза нас, на мору, остају ноте које певају дуго пошто ми завршимо, и одемо са галерије у цркви, где је планирано да стоји хор…
Отац Веља не рече ништа. Или нешто као онако, узгред. Мада, оно што ми се учинило да му је засијало у оку, касније се испоставило као тачно. Много после тог нашег кратког разговора ми је рекао да је он то исто планирао, имао на уму, као задатак, као мисију, да се оснује хор у нашем прелепом храму Светог Преображења у Паланци. И тада је све кренуло као лавина, и нико није могао да заустави.
Договорили смо се да прва проба буде 16. фебруара те године, сада већ давне 1995. Мало ми је било нелогично да се толико чека са том првом пробом. И то је изгледа био нечији план, никако случајност. То сам схватио после једне пробе, на самом почетку, када сам питао како ће хор да се зове, чије име ће да носи? Сасвим нормално ми је било да то буде Мокрањац, Станковић, Маринковић… Ту сам већ почео да застајем, на површину мог познавања Србских хорских композитора је испливала огромна рупа, јаз, која је вешто обликована у нашој безбожничкој школи. Веља рече да то треба да буде неко везан за музику, певање, химну. Већ сам ликовао у себи што сам дао онако паметне предлоге. Вељине мисли су ишле другим током. Он је мислио о светитељима наше цркве и вере. Загрцнух се мало. Ту тек никог не знам. Рекоше неки певачи, Свети Сава? Опет нас је Веља наводио, упућивао. Нисмо схватили. Пошто је прва проба била тог датума, нека буде тај светитељ. Свети Симеон Богопримац.
Прошло је доста времена од када сам Вељи предложио да оснујемо хор. Ближио се и тај датум, мада мени и даље није било јасно зашто правити толику паузу? Увек сам се плашио одгађања, било које врсте. Страховао сам да ћу да се „охладим“, да ће време да учини своје и да жеља за оснивањем хора избледи. Као и много пута до тада, преварио сам се. Требало је времена, за такав подухват, свима нама непознат и стран, треба времена… Да се до тада све припреми, организује, објави свима…
Ја сам преузео обавезу да обавестим своје пријатеље, познанике, за које знам да имају везе са музиком, да имају слуха, да воле да певају, да се друже. Веља, како смо га звали када смо се са њим зближили па почели мало да изостављамо оно, отац, је на себе преузео да обавести своје парохијане, познанике, за које је знао да су црквени, да долазе на Литургију и остале службе, који верују у Христа, који су прожети вером, најлепшом, Православном. Он је узео на себе терет духовни, ја онај други, овоземаљски. Наравно, ја нисам никога обавестио… Ниједног пријатеља, познаника, колегу и остале са списка који је био мој терет. Заборавио сам. Био сам оптерећен овосветским бригама, јер мој нерођени син је заказао свој долазак на свет те године, мало после тог фебруара, па сам нашао разлог да свој списак оставим недовршеним. Тачније, незапочетим. Веља је свој посао одрадио најбоље што је могао. То сам схватио тог 16. фебруара.
Дошао сам први, наместио инструмент, и људи су почели да долазе. Веља је наравно сачекао и мене, стигао је пре свих. Додуше, живео је у парохијском дому који је био у дворишту цркве, па му није било тешко, само пређе неких 9 метара. Мада, знали смо сви, дошао би он исто тако и да је живео као и сада, ван града, и још даље. Такав је био, не треба му замерити. Можда је он „кривац“ што сам касније, следећих 18 година, скоро увек стизао пре свих.
Не сећам се тачно ко је од певача први стигао. Није ни важно. Мени су тада сви они били непознати. Нисам био у свом граду више од осам година. Изгубио сам сва лица и која сам знао, и које сам требао да упознам, да нисам отишао да се школујем у Београд, а касније и у Ниш. Све страна и непозната лица. Њих петнаестак. Можда чак и мање. Ти „странци“ са те прве пробе одлично знају број. Ко је где седео. Колико мушких, а колико женских. Толико им је то значило тада, а вероватно и сада, после толико времена. Почела је да се крњи она слика од стотинак певача. После краћег упознавања, почели смо да радимо, да се делимо на гласове, на сопране, алтове, теноре и басове. Постављали смо основе, темељ, који треба да израсте у вишеспратницу. Међутим, кренули смо ка подруму. Већ код алтова, она слика је нестала, оних певача није било, онај брод се потопио, а ја сам се изгубио, први сам потонуо, нисам ни сачекао брод, па да као нормалан капетан останем на крају. Отишао сам први…
Веља је инсистирао да се после проба остаје на дружењу, нека врста упознавања певача међусобом, диригента са певачима… и тако сваког уторка, петка и суботе, наредних 18 година, ретко се десило да је то „правило“ прекршено. Онај скуп непознатих лица је почео да добија облик, лица су почела да добијају имена, мост који је требало да се пређе од странаца до пријатеља, некако је брзо савладан. Ваљда су људи били жељни нових познанстава, искуства, сазнања. Пила се кафа, и уз кафу, шта ко донесе. Нисмо се бунили, времена су била тешка, нисмо бирали. Увек је било тема за разговор, за смех, за лепо расположење. Скуп непознатих лица се смањивао, док није престао да постоји. Прерастао је у нешто друго, у групу, у пријатељство, у хор… Почела је поново да се склапа слика у мојој глави, брод је почео да се враћа из дубина, почео је да плови, чак и да оставља траг. Почели смо да стварамо музику. Онај темељ који смо онако јадно и у тишини поставили, почео је да показује своје облике, једну димензију која се само чује, а не види. Све је јача конструкција, долазе нови елементи, стиже нова гарнитура, хор се прочуо у нашем граду, људи жељни вере и певања су долазили, све чешће се појављивало ново лице које ће да добије своје име и место у алтовима или тенорима, басовима или сопранима… Црквени хор Светог Симеона Богопримца је почео да пева!
У то време, све ми је било необично. Ушао сам у свет који до тада нисам ни знао да постоји. Чуо сам да негде постоје људи који тако живе, али их нисам сретао. Школован сам без Бога, музика коју сам изучавао била је римокатоличка, начин живота и размишљања материјалан. Све се окренуло наопачке. Почео сам, заједно са хором, да се упознајем са дивном Православном музиком, са језиком који нам је обрисан из главе и традиције, као потезом гумице, упознавао сам се са лепотама вере Православне.
Хор је полако почео да оправдава оно са почетка имена, „црквени“. Све што нам није било јасно, а у вези са вером, питали смо Вељу. А он, као да је био на извол’те, спреман да нам објасни све што је могао и знао. Јер, није било његово познавање вере проблем, него наша питања. Све смо хтели да научимо, све што нам је школовање ускратило, што је од нас скривано и о чему се нигде није говорило. Веља је био наш духовник, он је водио онај брод, али оном невидљивом линијом и стазом. Нисмо ни били свесни, да постајемо чланови црквеног хора, а то је велика част. Касније сам схватио да сам ја био диригент хора, а Веља диригент оног дела имена, црквени. И тако смо полако спајали две стазе у једну, јер тако је најбоље, и тако једино и може да опстане Црквени Хор, хор који има дубље значење од свих осталих, ма колико они тврдили другачије…
Почели смо да певамо на Светим Литургијама. После само шест проба! Веома тихо, стидљиво, од нас самих, од свештеника, од храма у коме је пре нас певало певачко друштво „Шумадија“, основано врло брзо после Првог београдског певачког друштва, средином 19. века. Певали смо оно што смо за то кратко време научили: Господи помилуј, Амин, Тебје Господи, или како се то у цркви каже, „одговарања“, краће форме, краће молитве, које су имале лагани музички образац, и које смо могли да научимо за то кратко време.
Дошла је и новинарка радио Јасенице. Снимала је наше певање у диктафон. Касније је, у дому Оца Веље, разговарала са певачима, свештеницима, о утисцима са те прве Литургије на којој је певао хор, ако је хор група људи која броји око 12 певача, са диригентом без искуства. Сви су били препуни хвале, одушевљења, осећаја да се родило и настаје нешто ново у нашем малом граду…
Од народа никога ништа није питала, јер скоро да никога и није било. Певачи који су певали у хору тих година воле да се сете и кажу да је у хору тада увек било два до три пута више присутних на Литургији, него верног народа. А тада је хор бројао између 10 и 15 певача. Толико је било верних људи тада у нашем граду, који су недељом и празником посећивали наш Свети храм.
Када смо снимили свој први диск, поводом 2000 година од рођења Господа и Спаса нашег, Исуса Христа, дошла је екипа из Београда, тачније, Радио Београда. Опрема је била професионална, веома скупа, и тада најбоља за таква снимања. Ипак, Радио Београд је био радио познат по свом изузетном и врхунски квалитетном сниманом материјалу.
А те 1995. године, после само шест проба, хор је снимљен диктафоном, маленом справом која има микрофон за снимање говора, за кратке прилоге на радију, или као испомоћ у писању, када се у ту справу диктира, или снима говор који се касније куца. Диктафон. Новинарка, којој сада не знам име, је то донела са најбољом намером. То је била тада нова справица нашег малог радија. И није ни јевтина! Тај прилог је емитован на нашем радију, неколико пута, у више наврата, у емисијама различитог карактера. Запослени у Радио Јасеници су дали свој допринос у ширењу информације да је хор основан. Гостовао сам на радију много пута, сам или са певачима, свештеницима, рекламирали хор, говорили о хору, звали нове чланове да нам се придруже. Никада нас нису одбили, увек су налазили и време и начин, да информације битне за хор објаве у свом програму. На тај начин је хор добијао и своје лице ван цркве, био је један нов уметнички чинилац у Паланци.
Ја лично, гледао сам у ту малу справу сиве боје, више него што сам слушао. Из тог диктафона се чуло нешто што није звучало као хор; није имало обрис хора; није имало боју хора; није било хора… Људи око мене, у малом Вељином стану, и даље су са одушевљењем говорили о том нашем првом певању, после шест проба. Сви су били насмејани, ведри, некима је чак и суза у оку заиграла. Ипак је то догађај који је требао да буде прослављен: наша цркве је „пропевала“! Чуо сам изјаве да су неки мислили да ће да оду са овог света, а да неће да чују хор у нашој цркви, али, ето, хор је створен, хор пева, сви свештеници ће да помогну, колико је ко у могућности… Само сам ја и даље бленуо у онај диктафон, као да је он главни кривац…
Познат по својој тврдоглавости и упорности, наставио сам са пробама, за које сам желео да личе на Сузине. Да буду дуге, напорне, али да показују резултате. Наравно, није дуго времена прошло да схватим, да нисам ја тај који је заслужан за тако нешто. Све се дешава Божијом вољом и уз Божије допуштење. Првенствено Бог одлучује шта ће и како да постоји. Ми смо само посредници у Његовом савршеном уређењу света. Чак и тада, моја улога је била много мања него што сам испрва мислио. Било ми је драго када ме људи хвале и говоре о наступу хора. Али, свега тога не би било, да није било упорности. Али, не моје!
Упорности певача, који су долазили на бројне пробе, трпели све напоре и вежбе које сам им задавао. Њихова воља да науче оно шта од њих тражим; њихова љубав према хору, музици, цркви, Богу! Њихово стрпљење и снага да истрпе све моје хирове, жеље и визије. Знам колико тежак могу да будем, и колико неразумне прохтеве понекад поставим пред себе и друге. Ту је дошла до изражаја сва њихова послушност, једна од главних врлина у нашој Православној вери. Стрпљењем и послушањем, они су побеђивали моје хирове. Радом, трудом и упорношћу, они су полако, али сигурно, постајали све бољи, и на крају смо се нашли на средини. Био сам поносан на њих, као људе, као вернике, као певаче. Било је ту њих који су и пре хора, за разлику од мене, посебно, а и од других, долазили на службе и познавали нашу веру. Много су утицали на нас остале, својим понашањем у храму, у постовима, истрајности у молитви, доброчинству, помагању, и укратко у свим врлинама које красе једног Православног Хришћанина.
Време је пролазило, долазили су нови певачи, хор је постајао све већи, све бољи. Мој напор, труд и упорност је нашао одговор у вољи и жељи певача да буду још бољи, и то је морало да се на крају покаже у виду квалитета, који је хор својим певањем то и доказивао. Наш глас се чуо и до Крагујевца, па смо позвани да певамо на Архијерејској Литургији, са Епископом шумадијским, Савом.
И тако, мало по мало, пролазиле су недеље, месеци, године, а хор никако није испуштао онај свој уторак, петак и суботу. Недељом је Литургија. Четири дружења у току седмице. И сваки пут, после пробе, или после Литургије, певачи су остајали на дружењу, ћаскању, разговору, радости дружења, дељењу радости и туге. Хор је постао више од тога, постао је једна породица, која је заједнички подносила све што наиђе. Постао је једна духовна заједница, која песмом прославља Бога, и име Његово објављује свима који слушају, љубављу која је расла из дана у дан.
Промене су се дешавале великом брзином. Мењало се све. Србин се окретао својој вери, као и све остало што ради, стихијски. Недељом и некако, Богу хвала, видно је повећано стадо Божије. Чак су и нас претицали, иако је и хор добио на броју. Захваљујући нашем певању, које је било све квалитетније, лепше, јединственије, позивани смо да певамо на венчањима. На тај начин се увећавао број суграђана који су чули за хор. Долазио је велики број нових певача, неки само из знатижеље, па су, видевши колике су обавезе, захваљивали на пријему и гостопримству, и више нису долазили. Нисмо их виђали ни у цркви. Они који су остали, постајали су стални чланови, сада већ хора који је бројао преко 30 певача. Чак и тај број је био надмашиван на недељним Литургијама, и волели смо да кажемо да смо мало и ми заслужни за повећање броја верника.
О великим празницима, била је друга прича: храм је био препун! Стискала се маса, било је и редова напољу, гурање као статусни симбол… били смо сведоци огромне промене, која је утицала на наш даљи рад и путању. Након великог броја Светих Литургија, венчања, певања са Епископом широм епархије, дошло је време да се хор покаже у јавности, као самостални извођач целовечерњег концерта. То је појам који је мени ледио мисли у можданој кори. Певачи су једва дочекали!
На галерији, ми немамо додира са публиком, нема тог контакта који прави позитиван страх, од кога клецају ноге, губи се тло, а грло се стегне као у највећем грчу… тај осећај може да пружи само „живи“ наступ, пред публиком, и тај осећај је прелеп! Постали су тога жељни, и свесни да су достигли ниво певања и сампоуздања да тако нешто и ураде. Знао сам тај осећај. Као дете када почне да хода, и пушта руку престрављених родитеља, који знају да тај тренутак сигурно долази, али нису спремни! Знају да пад може да буде болан. Касније ће себе да окриве. Такве мисли су ми се мотале по глави. Али, тај тренутак је и нама морао да се деси. И, припреме су кренуле.
Сала Градског позоришта је била препуна. Запослени у том храму културе су нам после говорили да нико од њих не памти да је ико привукао толику пажњу, толики број гледалаца. Седели су један другоме у крилу, седели су по двоје на седишту, седели су на поду, на балкону су се поређали и на огради. Кроз рупицу у завеси, која иначе не треба ту да постоји, али мољац не губи време, гледао сам немо у масу која је очекивала почетак. Нико од нас није очекивао толику посећеност и заинтересованост наших суграђана, који су тада, а и много пута пре и после, показали да имају слуха и смисла за уметност, али и да пруже подршку када је најпотребнија, а нама је била неопходна.
Аплауз након отпеване композиције буди невероватно задовољство певача, посебно ако зна да је могло и боље. Ми смо тада дали све од себе, и отпевали, у том тренутку, најбоље што смо могли. Похвале, лепе речи, аплаузи, узвици одушевљења су за такво певање били очекивани. Оно што је било неочекивано, били су погледи хориста, када су изашли испред публике, која се стопила у једну велику масу са хиљаду очију.
Након хора, на бину излази и диригент. Кратка пауза, аплауз, велики, али од туче срца у ушима, једва да сам наслутио да је неко и пљеснуо. То је онај тренутак, који се скоро свима десио, када срце тражи начин да искочи, да напусти тело које полако губи контролу. Знао сам да нико не сме да види мој страх. Окренуо сам се према хору, и одједном заборавио на све, прогутао сам срце које замало и да изађе, јер оно што сам видео у очима тих младих људи, скоро дечака и девојчица, јер је такав био склоп певача, веома мало је било старијих певача, и по годинама и по стажу, натерало ме је да потиснем страх, и поведем хор у ту масу, да их обавијемо музиком, коју до тада нису могли да чују.
На бини је био преко 50 певача. Неки су у хору били дуже, неки краће. Већина је била музички неписмена. Дошли су од куће, носећи у рукама хорску униформу, коју смо специјално за ту прилику урадили: за девојке прелепа љубичаста боја, за мушке озбиљна, црна. Нова, сва се светлела, од микрофибера, шта год то значило, падала је слободно преко тела хориста, и на неки начин их уздизала од земље, јер је то и био циљ: да подигнути у мислима, певањем публику подигнемо са седишта, да и они залебде, јер то и јесте циљ духовне музике, да уздигне дух, да молитву, осим речима, и музиком, пронесе кроз сва чула човечија, и да му за то време, барем на кратко и само делићем, одшкрине врата Царства Небеског.
Осмех им је био на лицу током генералне пробе, за време пресвлачења, постављања, ређања нота, распевавања. Нестао је као руком однешен, оног тренутка када су видели то чудно биће у сали, са хиљаду очију…
Руке диригента су замахнуле, лица без осмеха, који је остао негде између свлачионице и бине, су отворила уста из којих се чуо неки шум, скоро да је једва неко и запевао. Страх! Као када пливач ускочи одморан и заплива, уверен у себе и свој замах, а онда се окрене, схвати да је далеко од обале, и на тренутак се заледи, јер прва помисао је да неће моћи да стигне. Али, то је само тренутак. Руке су махале, тражиле од певача да верују у свој замах, да не гледају у обалу, речи су излазиле из грла, све јаче, све сигурније, обала је већ у видном пољу, и сви схватају да имају снаге да допливају сигурно.
Страх је побеђен, уследио је аплауз, испало је као да смо тако хтели, да из велике тишине кренемо напред, одушевљено лице је заменило оно малопређашње, уплашено, и све се завршило са два биса, или са две, а можда и три поново отпеване композиције, на инсистирање публике, која није хтела да се то вече заврши тако брзо, иако је концерт трајао више од сат времена, што је за хорски наступ велики изазов.
Тај наш први јавни наступ, 1997. године, концерт, у сали Градског позоришта, отворио је једну нову страницу у раду хора: певање на фестивалима и хорским свечаностима у Србији и иностранству, што по мало излази из оквира деловања црквеног хора, али смо храбро ишли напред, представљали наш мали град, нашу Свету Цркву, великане србске духовне музике и земљу Србију, поносно носећи име Светог Симеона Богопримца, нашег заштитника и молитвеника пред Господом.
Објавио Александар Митровић