Pozorišna kritika: BAUK RADNIČKIH PANTALONA

-Petar Mihajlović, Radnička hronika, Gradsko pozorište Kulturnog centra, adaptacija i režija – Dejan Cicmilović

Radeći tempom kome mogu pozavideti mnoge profesionalne ustanove kulture, Gradsko pozorište je, istoga dana kada je završen Festival „Vragolaste pozorištarije“, premijerno odigralo novu predstavu, koja nastavlja smerom angažovanog teatra.

Surova eksploatacija radnika, bahat odnos „preduzetnika“, poslovična neosetljivost javnog mnenja na radničke proteste i štrajkove, zbunjnost i odsustvo artikulacije nezadovoljstva potlačene klase – svakodnevni su događaji, toliko prisutni i notorni da mnogi na njih više ne obraćaju pažnju. Tekst Petra Mihajlovića, nagrađen svojevremeno na Sterijinom pozorju, navodeći u formi hornike mnoštvo pojedinačnih priča, koje se stapaju u jedinstvenu sliku, prati ovo naličje glajhšaltovanja na tržišnu ekonomiju. Intimne ispovesti, ma koliko bile različite, liče jedna na drugu, potvrđujući da u korenu svih ovih nesrća prebiva jedinstveni uzrok, koji ideološki opravdava takozvani neoliberalni diskurs.

Mihajlovićev tekst, dakle, odražava kako ideologiju kapitalizma, tako i neukost radnika, koji su, u procesu ideološke glorifikacije slobodnog tržišta i deregulacije, ostali bez „klasne svesti“. Iz tog razloga, klasna borba se lako premetne u nacionalnu euforiju zbog neke pobede domaćih sportista, ili u sumnjive, desničarske dnevnolopitičke dosetke.

Potrebna je izvesna hrabrost za ovakav pozorišni tekst, i zato Radničku hroniku možemo da imenujemo ostavrenjem takozvanog angažovanog teatra. Mihajlovićev pristup je, međutim, upravo zbog svoje faktografske forme, suočen sa opasnošću zapadanja u patetiku. Kritička refleksija, naime, nikada nije puki odraz u ogledalu, odnosno u interpretaciji je potrebno naglasiti razliku viđenog u odnosu na ono što se oslikava, reflektuje, ići dalje od pukih slika žalosnih događaja. Upravo iz tog razloga, Mihajlovićevu Hroniku treba igrati kao farsu, karikaturalno naglašavajući „najemotivnije“ pasaže.

Dejan Cicmilović, radeći sa ansamblom Gradskog pozorišta, nesumnjivo je krenuo ovim putem. Početak predstave, koreografija koju prati himna rada, pa prve slike u kojima zbunjeni radnik bahatom „gazdi“ pokušava da sopšti zahteve štrajkača, potpuno su u duhu pomenutog pristupa. I u drugim delovima predstave, a naročito u masovnim scenama, Cicmilović, sa merom i  bez nametljivog naglašavanja, predstavu vodi na sugurnoj distanci od patetike.

Za svaku pohvalu je i to što Cicmilović nastoji da nadgradi Mihajlovićev predložak. Odsustvo sposobnosti refleksije, kod likova koji nisu radnici, njihovo neuviđanje da se, u svetu u kome kapitalistički zakoni proteruju humanost, svako od nas može naći u ulozi gladnih, reditelj pocrtava prisustvom radničkih pantalona u svakom kostimu, od direktorskog i ministarskog odela, preko policijske uniforme, do odeća predstavnika medija. Ovaj diskretni scenski znak pokazuje kako smo u neoliberalnom svetu svi mi samo pioni, da smo i mi i „oni“, eksploatatori, lišeni slobode, u ime hipostaziranih pricipa „slobodnog tržišta“.

Najveći rediteljski izazov u radu na ovoj predstavi činile su pojedinačne ispovesti radnika, kada se oni neposredno obraćaju publici. Neki od ovih monologa su vešto napisani, pa je bilo lako glumce sačuvati od sladunjavog preglumljivanja. U drugim slučajevima, nažalost, sam tekst nije pružao takve mogućnosti. Predstava, iz tog razloga, uprkos odličnom ritmu, na trenutke postaje ono što ne bi smela da bude, približavajući se, zahvaljujući dramskom predlošku, formi koja podseća na socrealistički teatar. Cicmilović se ovome vešto odupirao, tamo gde njegove intencije prate glumci. Tu suptilnu persiflažu donosi gluma Ivana Jeremića i Slađana Stanića, a patetici sigurno odoleva i Aleksandar Mišić, duhovito pripovedajući svoj monolog. Treba pohvaliti i polimorfnu glumu Jovana Stojanovića, Miloša Lukića i Aleksandre Vladisavljević (čija upečatljiva scenska pojava obećava) kao i dopadljivu epizodu Radice Mitrović. I ovoga puta, ističemo Sanju Dojčinović, koja lik novinarke-izveštača igra na ivice burleske, a da to ne prekoračuje strogo postavljene rediteljske okvire.

Veliko glumačko iskustvo Dejana Cicimovića vidi se u kreiranju glavne uloge, koju tumači Rade Mihailović. Lik radnika sa velikim „R“ urađen je uz pomoć „glume na dva tona“, koja odlično funkcioniše u Cicmilovićevoj postavi.

Predstava se, prema našem mišljenju, otela kontroli u songovima, postavljenim u nameri da se  vizuelno obogate scenski prizori i istovremeno pocrta osnovna nit komada. Uprkos odličnoj originalnoj muzici Srđana Todorovića i nastojanju reditelja da uspostavi vezu sa semiologijom italijanskog neorealizma  i potonjim reminiscencijama (recimo filmom Elija Petrija, „Radnička klasa ide uraj“), tekstovi koje protagonisti uživo pevaju na sceni – izlaze iz mukotrpno postavljenog rediteljskog miljea, i, naročito kada je reč o poslednjem songu (o radnicoma koji sanjaju „dva velika hleba“), deluju kao da su „iz druge opere“. Sami  po sebi, to nisu loši tekstovi, ali, jednostavno, nisu za ovu priču.

Sve u svemu, odlična režija, dobra gluma i originalna muzika, očigledni kvaliteti nove predstave Gradskog pozorišta, nisu „pokrili“ brojne nedorečerenosti Mihajlovićevog ogledanja u propasti radničke klase. Tu nije mogla da pomogne nikakva adaptacija. Iako nas, u suočavanju sa stvarima koje na ulici, u novinama ili na internetu gotovo ne primećujemo, nagoni na razmišljanje, ovaj tekst gledaoce ipak ne prosleđuje katarzi, ne odagnava strah onih koji u stvari više ničega ne treba da boje, jer ništa ne mogu da izgube, osim svojih okova.

Vladimir Đurđević