Позоришна критика: БАУК РАДНИЧКИХ ПАНТАЛОНА

-Петар Михајловић, Радничка хроника, Градско позориште Културног центра, адаптација и режија – Дејан Цицмиловић

Радећи темпом коме могу позавидети многе професионалне установе културе, Градско позориште је, истога дана када је завршен Фестивал „Враголасте позориштарије“, премијерно одиграло нову представу, која наставља смером ангажованог театра.

Сурова експлоатација радника, бахат однос „предузетника“, пословична неосетљивост јавног мнења на радничке протесте и штрајкове, збуњност и одсуство артикулације незадовољства потлачене класе – свакодневни су догађаји, толико присутни и ноторни да многи на њих више не обраћају пажњу. Текст Петра Михајловића, награђен својевремено на Стеријином позорју, наводећи у форми хорнике мноштво појединачних прича, које се стапају у јединствену слику, прати ово наличје глајхшалтовања на тржишну економију. Интимне исповести, ма колико биле различите, личе једна на другу, потврђујући да у корену свих ових несрћа пребива јединствени узрок, који идеолошки оправдава такозвани неолиберални дискурс.

Михајловићев текст, дакле, одражава како идеологију капитализма, тако и неукост радника, који су, у процесу идеолошке глорификације слободног тржишта и дерегулације, остали без „класне свести“. Из тог разлога, класна борба се лако преметне у националну еуфорију због неке победе домаћих спортиста, или у сумњиве, десничарске дневнолопитичке досетке.

Потребна је извесна храброст за овакав позоришни текст, и зато Радничку хронику можемо да именујемо оставрењем такозваног ангажованог театра. Михајловићев приступ је, међутим, управо због своје фактографске форме, суочен са опасношћу западања у патетику. Критичка рефлексија, наиме, никада није пуки одраз у огледалу, односно у интерпретацији је потребно нагласити разлику виђеног у односу на оно што се осликава, рефлектује, ићи даље од пуких слика жалосних догађаја. Управо из тог разлога, Михајловићеву Хронику треба играти као фарсу, карикатурално наглашавајући „најемотивније“ пасаже.

Дејан Цицмиловић, радећи са ансамблом Градског позоришта, несумњиво је кренуо овим путем. Почетак представе, кореографија коју прати химна рада, па прве слике у којима збуњени радник бахатом „газди“ покушава да сопшти захтеве штрајкача, потпуно су у духу поменутог приступа. И у другим деловима представе, а нарочито у масовним сценама, Цицмиловић, са мером и  без наметљивог наглашавања, представу води на сугурној дистанци од патетике.

За сваку похвалу је и то што Цицмиловић настоји да надгради Михајловићев предложак. Одсуство способности рефлексије, код ликова који нису радници, њихово неувиђање да се, у свету у коме капиталистички закони протерују хуманост, свако од нас може наћи у улози гладних, редитељ поцртава присуством радничких панталона у сваком костиму, од директорског и министарског одела, преко полицијске униформе, до одећа представника медија. Овај дискретни сценски знак показује како смо у неолибералном свету сви ми само пиони, да смо и ми и „они“, експлоататори, лишени слободе, у име хипостазираних приципа „слободног тржишта“.

Највећи редитељски изазов у раду на овој представи чиниле су појединачне исповести радника, када се они непосредно обраћају публици. Неки од ових монолога су вешто написани, па је било лако глумце сачувати од сладуњавог преглумљивања. У другим случајевима, нажалост, сам текст није пружао такве могућности. Представа, из тог разлога, упркос одличном ритму, на тренутке постаје оно што не би смела да буде, приближавајући се, захваљујући драмском предлошку, форми која подсећа на соцреалистички театар. Цицмиловић се овоме вешто одупирао, тамо где његове интенције прате глумци. Ту суптилну персифлажу доноси глума Ивана Јеремића и Слађана Станића, а патетици сигурно одолева и Александар Мишић, духовито приповедајући свој монолог. Треба похвалити и полиморфну глуму Јована Стојановића, Милоша Лукића и Александре Владисављевић (чија упечатљива сценска појава обећава) као и допадљиву епизоду Радице Митровић. И овога пута, истичемо Сању Дојчиновић, која лик новинарке-извештача игра на ивице бурлеске, а да то не прекорачује строго постављене редитељске оквире.

Велико глумачко искуство Дејана Цицимовића види се у креирању главне улоге, коју тумачи Раде Михаиловић. Лик радника са великим „Р“ урађен је уз помоћ „глуме на два тона“, која одлично функционише у Цицмиловићевој постави.

Представа се, према нашем мишљењу, отела контроли у сонговима, постављеним у намери да се  визуелно обогате сценски призори и истовремено поцрта основна нит комада. Упркос одличној оригиналној музици Срђана Тодоровића и настојању редитеља да успостави везу са семиологијом италијанског неореализма  и потоњим реминисценцијама (рецимо филмом Елија Петрија, „Радничка класа иде урај“), текстови које протагонисти уживо певају на сцени – излазе из мукотрпно постављеног редитељског миљеа, и, нарочито када је реч о последњем сонгу (о радницома који сањају „два велика хлеба“), делују као да су „из друге опере“. Сами  по себи, то нису лоши текстови, али, једноставно, нису за ову причу.

Све у свему, одлична режија, добра глума и оригинална музика, очигледни квалитети нове представе Градског позоришта, нису „покрили“ бројне недоречерености Михајловићевог огледања у пропасти радничке класе. Ту није могла да помогне никаква адаптација. Иако нас, у суочавању са стварима које на улици, у новинама или на интернету готово не примећујемо, нагони на размишљање, овај текст гледаоце ипак не прослеђује катарзи, не одагнава страх оних који у ствари више ничега не треба да боје, јер ништа не могу да изгубе, осим својих окова.

Владимир Ђурђевић