СЕЛЕВАЧКА СЛИКА ТУГЕ И СРАМА
У свет је из некада напредног села Селевца отишла ружна слика: на друштвеним мрежама кружи језив снимак из некадашње богате сеоске библиотеке. Место које је некад било познато по веома успешној Земљорадничкој задрузи, вредним пољопривредницима, богатој историји и по многим другим знаменитостима, доспело је на „стуб срама“ културне историје. Дозволило је да његова библиотека од неколико хиљада књига пропадне у невиђеном немару, који је у најмању руку велики злочин према свеколиком књижевном наслеђу.
Зашто је сеоска библиотека доживела тако тужну судбину? – питање је на које неко треба да да одговор. Просторија у којој су се некада чувале и читалачкој публици издавале књиге домаћих и страних писаца, већ дуже време је слика и прилика немара који се збио пред очима мештана овог шумадијског села. На поду леже на стотине књига које труле и које више никад неће доспети у руке читалаца, а било их је некада из редова ђака, студената, па и многих сељака. Оно чиме се село поносило, сада је слика туге и ужаса која путује светом.
А некада је ово моћно село имало и библиотеку и библиотекара, на стотине вредних читалаца и многих дародаваца. Земљорадничка задруга, иако јој то није било у опису делатности, помагала је да у витрине некадашње „куће добре књиге“, стигну најновији и за читање веома пожељни наслови. Ко је и зашто дозволио да прокисне зграда у коју је из одаја пропалог Дома културе, пресељена вишедеценијска библиотека? – питање је свих питања. Време је показало да је она постала „последња рупа на свирали“, јер да није, зашто би се неко усудио да тако језиву слику пошаље у свет.
Селевац је некада имао две библиотеке: сеоску и школску. И обе су одлично радиле. Сеоска је имала плаћеног библиотекара, а књиге из школске издавао је неко од ђака. Школска није престајала с радом ни током ђачког распуста. Некадашњи селевачки потомци памте да су сваке среде током лета могли доћи у своју школу да врате прочитану и узму другу књигу. То је било време „реда и поретка“ кад се о свему водило рачуна, па и о читалачкој публици. У последње три деценије све се променуло.
Најпре је из Дома културе, одлуком „демократске власти“ избачена управа Земљорадничке задруге, која је била економски стуб села, а потом библиотека. Књиге су пренете у нову зграду недалеко од Основне школе, а управа Задруге на њену економију подаље од центра насеља. Премештање библиотеке и није био толико лош подухват, јер су књиге и даље биле на дохват руке армије вредних читалаца. Међутим, последњих година догодило се нешто што нико није очекивао нити желео, зграда је прокисла и тако је књижни фонд постао неупотребљив. Неко је проценио да селу не треба библиотека!
Село је уместо да обнавља књижни фонд, смислило „Прасијаду“. Сам назив манифестације одаје да је на такву идеју дошао неко ко баш и није много волео и читао књиге, јер да јесте знао би да није исправо рећи прасијада, већ прасићијада. А у земљи Србији последњих деценија много је ЈАДА, па тако имамо „Пасуљијаду“, „Гибаницијаду“, „Јагњијаду“. „Гулашијаду“… Све ЈАДА до ЈАДЕ. Селевчани који су некада били познати по Земљорадничкој задрузи у коју је свет долазио по пелцер за организовање пољопривредне производње, у 21. веку спали су на ЈАДУ, а некад је њихова Задруга угошћавала и многе иностране делегације, па чак и једног светског лидера: некадашњег председника Танзаније.
Србијо шта си дочекала? Имаш пара да у 2000. аутобуса превезеш неки народ у Ниш и на митинге у другим местима, да на ТВ гледамо како се диме роштиљи и формирају планине паковања сокова и минералне воде, а немаш новца да обновиш библиотеку коју је село имало и у некада тежим временима, а пропала у „годинама благостања“ и „најбрже растуће економије у Европи“, како нам се сервира са „малих екрана“.
Остаје танка нада да ће се неко побринути да Селевац поново има своју библиотеку. За њу има простора и у неким другим зградама у селу, само треба неко да покрене иницијативу, ако неће они који сада владају селом, требало би они којима је то у опису посла. Али, такви жмуре пред сликом ужаса и – срама. Куд смо се то као друштво запутили и докле ћемо стићи?
П.Н.