”Мала велика моја…”

Догодило се то давних, предратних, година у Книну, у Југославији.

Добио сам позив да учествујем у књижевном делу манифестације ”Далмацији у походе”. Тек када сам стигао у Книн, сазнао сам да ћу бити најмлађи учесник, у друштву књижевних громада Изета Сарајлића, Љубивоја Ршумовића, Весне Парун, Радомира Раше  Уљаревића…

Пар година пре тога добио сам значајну награду у Црној Гори за песму ”Јутро у очима” која је тако почела да живи међу читаоцима, потом су ми Црногорци објавили прву књигу,  и то ме је, верујем, препоручило организаторима програма у Книну.

Наравно, учешће великана југословенске књижевности привукло је око 800 људи у салу у којој се одржавао програм.

Када смо изашли на бину, сала се тресла од аплауза, а ја од треме.

Био сам импресиониран друштвом у коме сам се нашао, али ипак са искуством наступа пред великим бројем људи, јер је слично било и у Црној Гори на Ратковићевим вечерима поезије.

Са моје десне стране седео је Раша, а са леве Изет, до њега Весна, па Ршум…

У неком делу програма Изет Сарајлић је устао и почео да говори ”Мала велика моја, вечерас ћемо за њих волети”, највећу антиратну поему југословенске књижевности.

У публици је завладао мук, није се чуло ни дисање.

Само се Изетов промукли глас забадао у тишину:

…

Ми, који смо по перонима једног века одболовали самоће свих
светских Робинзона,
ми, који смо надживели тенкове и никог нисмо убили
мала велика моја,
вечерас ћемо за њих вољети.

…

А на Калемегданима и Невским проспектима, на Јужним булеварима

и кејовима растанка, на Цветним трговима и

Мостовима Мирабо, дивне и кад не љубе,

чекале су Ане, Зоје, Жанет.

Чекале су да се врате војници.

Ако се не врате, своја бела негрљена рамена даће дечацима.

Нису се вратили.

…

На зборном месту љубави сад чекају као гробови.
Мала велика моја,
вечерас ћемо за њих волети…

…

Запало ми је да говорим после њега.

Устао сам и ћутао.

Пролазиле су дуге секунде, а онда сам се окренуо ка њему, поклонио се великану и ”хладан као шприцер” прочитао ”Јутро у очима” и још једну песму, не сећам се коју.

Када се програм завршио Радомир Уљаревић ме питао где може да купи моју књигу ”Део немира”, јер му се допала поезија. Наравно, поклонио сам му примерак из кога сам читао, потписан.

Знам да сам касније, у мислима, захваљивао Богу поезије што ме додирнуо, својим родитељима, Милутину Срећковићу и свему што ме је уобличавало, што сам, ето, те вечери био ту. Што сам имао прилику да чујем и видим Изета док говори своју антологијску песму.

Када се програм завршио сви су отишли у неки простор иза бине на пиће, а ја остао да ћаскам с публиком, и замислите, делим аутограме.

Први пут.

Касније смо се нашли у кабинету градоначелника који нас је баш домаћински, и до касних сати, угостио.

Весна Парун је отишла рано, уз симпатичну Изетову провокацију да остане још мало  да нам исприча како се дружила са Стеваном Раичковићем и Милованом Данојлићем, на шта му је одговорила љутитом опаском.

Верујем да су добра атмосфера, и још боље вино, допринели да нам Изет исприча ту причу.

Наиме, Весна је била смртно заљубљена у Стевана Раичковића, а овај је избегавао. Пратила га је на књижевним вечерима. Намештала да наступају заједно. А он је буквално бежао од ње по Београду и другим градовима у којима су се сретали.

Онда се сетио генијалног решења, испланирао је сусрет и спојио је са Данојлићем. Родиле су се симпатије и њихово дружење трајало је годинама, а Раичковић није пропуштао прилику да захвали Данојлићу што га је спасао. Мало га је и пецкао на ту тему.

Елем, имао сам двадесет и нешто, и запало ми је да проведем пар дана са људима који су својом књижевношћу обележили једну епоху. Било је и касније сјајних сусрета и књижевних догађаја, код куће, у иностранству, али никада са таквим емоцијама, као тада у Книну. 

Више од две деценије касније, у Београду, када ми је Љуба Ршум уручивао неку награду Књижевно просветне заједнице Србије, подсетио сам га на ту заједничку успомену.

Толико је таквих догађаја било, да му је требало времена да се присети.

Могу да замислим какве све приче бораве у његовом сећању.