ШКОЛСКИ НАДЗОРНИК ВОЈА КАЧАВЕНДА
(Одломак из недовршене монографије Драгољуба Јанојлића о развоју дечје заштите у Смедеревској Паланци)
Школски надзорник Воја Качавенда седи за катедром у беспрекорно уређеној учионици, лагано окреће странице уписника и у отворену бележницу приљежно уноси своја запажања. Забавиља Милева Вуксан довршава на табли великог белог лептира и нежним, мајчинским гласом, прича песмицу о том маленом несташку. Девојчице и дечаци радознало прате сваки њен покрет кредом и у хору понављају стихове:
… А рој лептира бистро шири лет,
пчелице траже препун сласти цвет…
С поља, кроз отворен прозор, допире мирис липе.
Надзорник склапа уписник, дискретно поправља лептир – машну, а онда дуго, као да их пребројава, посматра малишане. Поглед зауставља на црноокој цурици с кикицама и наранџастим машницама. Чека да забавиља заврши песмицу о лептиру.
Онда устаде, и готово нечујним кораком, приђе првој клупици до свеже окреченог зида. Благо помилова девојчицу с кикицама, па је упита:
-Како ти се допала песмица?
-Лепа је, господине. Наша забавиља зна много дивних песмица и причица. Сваког дана научимо по једну нову.
-Хајде да чујемо тебе, обрати се надзорник малишану до ње. – Испричај нам песмицу која ти се највише свидела.
-Знам да декламујем о пролећу, испрси се дечачић и крете песма:
Снегови се топе, нема зиме више,
сад топао ветар место хладног брише.
И развија лишће, мами лепо цвеће
из дна дугог сна буди траву и дрвеће.
А зраци се рујни провлаче кроз грање
и чује се мало тичије певање.
Надзорних очито задовољан, помилова дечака по коси, врати се до катедре узе своју бележницу и ташну, учини благи наклон забавиљи, махну руком малишанима и крете ка вратима. Са „довиђења“ испрати га хор од 46 дечака и 43 девојчице.
У канцеларији пажљиво сређује утиске. Покушава да се присети неких важнијих детаља из педагошке прошлости Србије. Зна да се Школа за малу децу спомиње још 1867. Имао је у рукама књижицу с програмом Татомира Маловука. Тај програм је кратко био на снази. Школа за малу децу престала је с радом у години у којој је отворена.
-Може ли се то правдати само историјским приликама и ниским нивоом просвећености? – пита се – загледан у хрпу новина и књига на свом радном столу.
Узе чист бели папир, примаче мастионицу, дубоко се замисли, па крете да пише свој службени извештај о посети првом забавишту у Паланци.
Перо оставља траг:
„Настава је извршена тачно по наставном план и програму. Деца су здрава, весела, врло лепог изгледа, чиста и веома уљудна…“
Одложи на тренутак перо и приђе прозору. Калдрмисаном улицом одјекују коњска копита. У Крошњама липа, ројеви пчела. Сети се девојчице с кикицама и забавиљиног гласа о лептиру. Враћа се за сто и наставља извештај:
„…Одговарају правилно. И дух и тело се код деце хармонично развијају. Наставница је стручна забавиља. У вршењу своје наставничке дужности, она је тачна, савесна и веома марљива. Рад јој је правилан, дечје знање поуздано. Ред и чистоћа у школи нађени су примерни. Стога је оцењујем оценом ОДЛИЧАН. Испод извештаја траг о времену: 9. јун 1927.