Сто година Октобарске револуције: ТЕКОВИНЕ „ЈУРИША НА НЕБО“
Настојећи да примерено обележи стогодишњицу Октобарске револуције, редакција додатка Политике «Култура, уметност, наука», прве суботе новембра, овом великом догађају посветила је насловну страну. Међутим, уместо да идеју Црвеног октобра сучи са нашим временом, историчар Предраг Ј. Марковић понудио је, под насловом «Квантни скок историје», само бледи, необавезни, паушални коментар. Наглашавајући најпре, сасвим оправдано, посебан историјски значај Октобарске револуције, Марковић изненада закључује како су њене главне тековине – «задирање у најдубље друштвене структуре као што су родни односи и породица», и «утицај на разбне авангардне покрете у светској уметности». «Точак историје» је, према Марковићу, «поништио» друге теоковине, као што су «колективна својина над средсвима за производњу», односно социјалистичко друштвено уређење.
Другим речима, Марковић одваја успостављање родне равноправности, реконструкцију породичних односа и несумњив утицај на уметност из укупног превратничког потенцијала Црвеног октобра, сужавајући тако сам појам револуције на партикуларне реформе. Уколико су револуције планетарни догађаји, у којима се успоставља радиклано другачија производња живота, онда измењени односи у појединим подручијима, као што су она о којима говори Марковић, представљају резултат те посвемашне промене. Родна равноправност и укидање патријахалних односа у породици, сексулано ослобађање (најпре наговештено у текстовима другарице Колонтај), у том су смислу омогућени управо револуционарном праксом, која претпоставља оно што Марковић назива успостављањем «колективне својине над средствима за производњу». Само у револоуционарном «преврату» ово ре-дефинисање односа, међу половима, унутар породице и у уметности има утемељење. Слобода, као самоуспостављење, као грађење властиотог света, претпоставља најпре ослобађање из оног каузалитета друштвених односа (односа експлоатације који су одређовали и родне односе и уметничку продукцију) које је наметао капитализам.
На изнети закључак могло би нам се наивно супротставити, констатацијиом да су родна равноправост и авангардна уметност присутне и у либерлано-демократском свету. Међутим, слобода избора коју «омогућује» либерална демократија увек је само «парцијална» слобода, дакле слобода која је одређена неким испостављеним стањем ствари, она је досуђена, допуштена, а не произведена слобода; реч је слободи која је само рапсодија, а не принцип, слободи која никоме «не смета», остављајући нетакнутом основну друштвену матрицу, којом доминирају капиталистички односи експлоатације, сада у новом, неолибералном руху.
Види то врло добро и Марковић, па зато у првом делу текста револуцију одређује као «квантни скок», после кога не важе затечени друштвени односи. Утолико остаје нејасно зашто у другом делу текста прихвата поменуту рапсодичну слободу, одричући се социјалистичких идеја, тим пре што на тај начин отворено противречи самом себи. Јер, шта је него контрареволуција – одустати од праксе као самопроизводње, и прихватити једну друштвену парадигму као несумњиву вредност, зато што је, ето, «поразила» социјализам у планетарним размерама. У том смислу, не може се говорити о тековинама Црвеног октобра, него управо о техникама увођења јереси у систем, искорака у ток, преврата у вечни мир «краја историје».
Толико тога се наметало као потенцијаани садржај текста. Однос револуције и партије, социјализма и државе, слободе и друштвене каузалности. Чинећи избор да у тексту не буде ватрен, него само млак, да не повреди ни лиоберале, ни комунисте, да не одговори на питање «да ли су револуције «добре» или «лоше» – Марковић, заправо, потврђује да се у контексту владајућег друштвеног-економског светоназора не може бити радикалан. А то значи да је, иако на злу гласу, нама данашњима преко потребан неки нови «јуриш на небо», нови Црвени октобар.
Владимир Ђурђевић