У Градском позоришту одржано такмичење „Беседе у Зоранову част“

Пред препуном салом Градског позоришта десеторо младих такмичара, из Смедерева, Великог Градишта и Смедеревске Паланке беседило је „у Зоранову част“, на првој регионалној смотри у беседништву која је одржана у нашем граду.

Петочлани жири, у саставу – Бранислав Лечић, глумац (председник жирија), Маја Виденовић (потпредседница ДС), Јелена Механџић (чланица Извршног одбора ДС), Биљана Петровић Михајловић и Марија Поповић (професори српског језика и књижевности) – после дугог заседања за победника је прогласио Игора Мишуровића, студента књижевности из Великог Градишта. Под насловом „Ово је земља за све наше људе“, Мишуровић је наглашено критички говорио о проблемима у савременој Србији. Револуцинарни patos и критика постојећег, садржај свих беседа – посебно су дошли до изражаја у другопласираној беседи Кристине Дидановић, студента из Смедеревске Паланке, и  беседи Невене Тодоровић из Смедерева, која је освојила трећу награду.

Образлажући одлуке жирија, Бранислав Лечић је честитао свим учесницима, и напоменуо како је веома значајно то што су се одважили да говоре јавно, пред бројним аудиторијумом, артикулишући незадовољство светом који нас окружује и спремност да допринесу његовом мењању.

Победник Игор Мишуровић пласирао се за полуфиналну смотру која ће бити одржана у Београду, а најбољи беседници наступиће, затим, на финалном такмичењу.

Тема овогодишњег, десетог по реду, такмичења „Беседе у Зоранову част“ је синтагма Зорана Ђинђића „Живот је оно што од њега направимо, и Србија је оно што од ње направимо“.

 РЕЧИ КАО МАТЕРИЈАЛНА СИЛА

(другопласирана беседа Кристине Дидановић из Смедеревске Паланке)

Постоји уверење да је живот задат, да је све унапред одређено. Многи, на жалост, и даље тако мисле. Уверење да мало шта од нас зависи, по мом је мишљењу најобичнији интелектуални конформизам. Они који сматрају да се само треба уклопити у неке већ постављене друштвене оквире, да треба радити како се ради, мислилити како се мисли, говорити како се говори, живот проводе у дубку, одабравши да доживотно остану незрели, друштвено и политички малолетни.

Настојање да се не помиримо са судбином, да се храбро одупремо не само природним, него и друштвеним ограничењима, да искорачимо из тих задатих оквира – подразумева извесну храброст. Пред нама су непрестано природне и друштвене границе.

Шта у том смислу значи констатација да је живот оно што од њега направимо? То значи да је свако од нас одговоран за оно што јесте. Да бисмо остварили своје снове, да бисмо се изборили за одређени друштвени статус, међутим – морамо да живимо у друштву које гарантује слободу личне иницијативе, у коме је могуће властитим напорима досегнути постављене циљеве. Дакле, да би од живота направили оно што желимо, морамо да живимо у слободном друштву. Борба за сопствени живот је увек друштвена борба, која се одиграва у нашем времену, сада и овде. Другим речима, да би наш властити живот, уз сва природна ограничења, био у нашим рукама, морамо да земљу у којој живимо учинимо истински слободном. Да би живот био оно што од њега направимо, морамо прво да од Србије направимо друштво у коме је тако нешто могуће.

Како можемо да се индивидуално развијамо, ако нам је, на пример недоступно високо образовање; уколико су школарине превисоке, а оно што се добија за узврат, на настави и вежбама, недовољно да бисмо заиста нешто научили? И шта значи сав труд који улажемо, ако после завршених студија или одбрањеног доктората и даље преживљавамо радећи у локалној бакалници? Како да градимо сопствени свет, када смо поваздан заокупљени пуким преживљавањем?

Питање о нашем животу, зато је питање о Србији.

А како променити Србију, како од ње направити место које ће свакоме од нас омогућити да реализује властите потенцијале?

Борба за наш живот је борба за слободу. Нема индивидуалне, личне слободе, ако она није истовремено универзална, општа слобода. Борећи се за слободно друштво, ми се истовремено боримо и за сопствени живот.

На први поглед, ова борба делује као немогућа мисија. Куда год погледамо видимо сиромаштво и неправду. Свуда су поремећене друштвене вредности. Важним областима друштвеног живота руководе они са купљеним дипломама; учене људе, на телевизији, надглашавају демагози; од сваке истине јача је парола дана, пласирана у неком таблоиду. Како се борити за слободу, када власт, која не може да се ослони на силу аргумената, све чешће посеже за аргументом силе?

На први поглед, налазимо се пред јасном поделом: на једној су присила и одсуство разума, пароле и претње. На другој су рационално оправдани ставови. На једној страни је пука материјална сила, интриге, уцене, замене теза, лажи и клевете. На другој су аргументи, речи. А шта могу речи у судару са материјалном силом?

Уверени смо да ова битка није унапред изгубљена, зато што и речи постају материјална сила, онда када захвате масе. Против лажи треба се борити истином, против обмана – аргументима. И зато је важно деловати на сваком кораку. Разговарати, убеђивати, говорити слободно и јасно. Прихватати јаче аргументе, а инсистирати на истини.

Да бисмо све ово учинили, морамо најпре да научимо да се боримо аргументима, морамо да престанемо да се обмањујемо. Према томе, да би од Србије направили оно што желимо, морамо да тако уредимо и сопствени живот. Борба за друштвену слободу тако је остварење индивидуалне; инсистирање на индивидуалној слободи, истовремено је изградња слободе за све. И управо зато: живот је оно што од њега направимо! И Србија је оно што од ње направимо!