Људи и њихови дани: КЕРАМИЧАР С ДАРОМ УМЕТНИКА

-Љубинко Јанковић је напустио Француску и близу Микуље саградио своју „париску кућу“

 

Рано је отишао из родитељског дома. У родном селу Паљуви код Уба завршио је четири разреда основне школе. Родитељи: отац  Рајко  и мајка Милева бавили су се земљорадњом. Њега су у Београд повели дечачки снови – да изучи занат и постане свој човек. У „Југокерамици“, фирми која је у периоду између два рата радила и за Двор, стекао је знање које ћу му бити одскочна даска и помоћи, не само да буде добар мајстор, већ да формира и своју фирму. Био је уметник керамичарског заната што је потврдио радећи годинама у Француској.

Зове се Љубинко Јанковић и живи у Смедеревској Паланци. Недалеко од Микуље, највеће градске шуме у Доњој Јасеници, саградио је свој дом среће. У њему је живео са супругом и синовима. Кућа је зидана по његовим замислима и надзором. Грађена је према „мустри“ из Париза по свим правилима и прописима. А водио је рачуна о сваком детаљу при том поштујући струку и науку. Од почетка је знао шта хоће и мислио је о свему, па и томе да тако буде саграђена да јој ни земљортес од девет степени не може ништа.

С Љубинком разговарамо у кући грађеној и уређиваној по његовој мери. Седимо за ниским столом с погледом на салон с камином. У пећи пуцкета ватра и употпуњује идилу зимског дана. Много тога у овом пребивалишту је његових руку дело. Све керамичке плочице у купатилима и другим одаја лично је сложио. Већ на први поглед приметно је богато мајсторско искуство, али и смисао за лепо.

Кад прича о себи труди се да не изостави ни један важан детаљ из свог живота и радне биографије. Говори тако као да исписује књигу свог живота, који је био пун изазова и нимало лак. Не пропушта да каже и по нешто о својим војничким данима. Три године је служио у морнарици. Као војник газио је стројеви корак на првомајској паради, пред Титом и другим високим југословенским званичницима тог времена. У морнарици, где је стигао до статуса првог кормилара, се разболео. „Зарадио“ је азијску амебу.

Из војске се вратио са жељом да постане речни морнар. Решио је да продужи школу и домогне се положаја команданта брода. Отишао је у ресорно министарство и поднео молбу. Карактеристике које је донео из Ратне морнарице Југословенске армије биле су више од препоруке. Јако се обрадовао кад су рекли да је примљен на  брод. Али радост је била краткотрајна. Кад је излазио из министарства, позвали су га да се врати. „Јанковићу, дај нам књижицу“ – затражила је службеница. „Коју?“ – упитао је. „Партијску друже, та нам треба“. У трену је увидео да од брода нема ништа. Узео је фасциклу са документима и разочаран изашао из министарства.

Док је ходао београдском улицом, сетио се речи заменика команданта војног брода, који га је  убеђивао да уђе у Партију. Није хтео. „Кајаћеш се једнога  дана што ниси члан Партије“ – упозорио  га је  старешина из морнарице.

У „Југокерамици“ је радио све до 1962. године кад је расформирана, а њена делатност дислоцирана у Краљево. У  Београду је отворио керамичарску радњу. Посао је цветао. Радило се и добро зарађивало. Поштовао је свој занат и ценио муштерије. Онда се десило нешто на шта није рачунао. Поверовао је познанику, неком Жући, и од њега купио већу количину плочица. И сад се каје што је ушао у посао с њим. Несмотреност, боље рећи необавештеност, га је прилично коштала. Био је принуђен да напусти Београд и оде у Париз.

Седамдесет дана је провео у француској престони, без посла и средстава за живот. Сретао је наше људе, жалио се и повремено добијао шансу да ради. Обављао је велики и тежак посао за мале паре. Са сићом је тешко живео, није било пара да плати стан. И док су дани текли нагледао се свега, понајвише аљкаво извођених керамичких радова од стране приучених. Исправљао је пропусте других. Трудио се да се наметне као керамичар од искуства. И успевао је, али пара није било, бар не толико да има за хлеб и стан.

Једног дана ушао је у ресторан једног Југословена. У џепу није имао паре ни за кафу. Пришао је шанку и замолио газду да мало одмори ноге. Чим је добио одобрење, сео је за први слободан сто. Посматрао је „земљаке“ како пристижу и наручују пиће. Ресторан се пунио. У једном тренутку само  за столом за којим је он седео биле су слободне три столице. „Да ли је слободно?“ – учтиво су упитали гости који су управо ушли у ресторан. „Изволте, седите“ – одговорио је и оборио поглед. Придошлицама је испричао шта је и како је, казавши и то да упорно тражи посао.

Имао је среће. Већ следећег дана чекао га посао и, неизвесност. А кад је помислио да му је срећа окренула леђа, посао је кренуо. Керамички радови које је мајсторски изводио, препоручивали су га новим послодавцима и будили наду. Из дана у дан ишло је све боље. Муци и немаштини се ближио крај. Основао је своју фирму. Више није зависио од свакојаких послодаваца. Бизнис је процветао.

Почетком деведесетих година прошлог века први пут је, од кад је из Београда кренуо у гастарбајтерску неизвесност, дошао у Србију. Био је гост жениних рођака. С једним од њих нашао се на периферији града, недалеко од Микуље. Предео му се толико свидео да је изразио жељу да купи плац. И купио је. Саградио је „париску кућу“, засадио воћњак, подигао помоћни објекат, о свом трошку асфалтирао улицу…

Живот је текао, онакав какав је одавно прижељкивао. Уживао је у плодовима свога труда. Радећи на окућници присећао се својих младих дана. Шамар који је добио од свог мајстора у Београду, опаметио га за сва времена. И сад кад о томе прича, не таји да је заслужио казну. Наиме, по истеку радног времена, није очистио место где је радио. Рачунао је да ће то урадити следећег јутра, пре него што мајстор дође на посао. Десило се, наиме, да се успавао, па је мајстор на посао стигао пре и изненадио га.

-У Београду сам тренирао фудбал и бавио се атлетиком, а у морнарици сам био првак на сто метара –  прича. – Возио сам и бициклистичке трке. Био сам члан „Авале“. Волео сам фолклор и неко време играо у Културно-уметничком друштву „Филип Кљајић“. У Београду сам упознао неког Милета Ђокића, који је одлично певао песме са Косова и Метохије. Он ме је довео у КУД „Лола“, где су скоро сви чланови били са школом, неки  и студенти… Сви до једног, за разлику од мене, били су  лепо обучени. Где си ме ово довео? – упитао сам Ђокића. „У Културно-уметничко друштво, хајде да те види кореограф како играш“- „гурао“ ме и храбрио.  И играо сам шопске, врањанске, буњевачке игре…, али ме било срамота, сви лепо обучени и дотерани,  а ја… Вратио сам се, ипак, у КУД „Филип Кљајић“. Ишао сам и у „Абрашевић“. Желео сам да свирам хармонику, или гитару. И тако све до војске.

Ни данас овај осамдесетогодишњак не може без свирке и песме. Придружио се културној групи пензионера са којом редовно наступа. То му даје снагу и подсећа на младост. Ништа му није тешко: ни рад у воћњаку, ни ангажовање у културно-уметничкој трупи пензионера. Труди се да му ни једна забава не промакне, баш  као и „Лисичијаде“ у којима, као стари ловац, обавезно учествује.

Разговор завршавамо разгледањем његове куће.

-У овој соби спавам и прво што ујутру видим кад отворим очи, јесу обриси Микуље – вели Љубинко.

Испраћа нас до капије.

-Довиђења и хвала на посети – каже на растанку.

Драгољуб Јанојлић