Занимљив округли сто у Народном музеју: „ТО ЈЕ НАМА НАША БОРБА ДАЛА – ОСЛОБОЂЕЊЕ И ПОМИРЕЊЕ“
Под називом „То је нама наша борба дала – ослобођење и помирење“, у Народном музеју у Паланци одржан је округли сто, на коме су своје ставове сучелили браниоци историјске улоге Југословенске војске у отаџбини, и приврженици тековина Народно-ослободилачке војске.
Одлично осмишљено вече било је сегментирано на неколико тема, у које су многобројну публику али и учеснике округлог стола, уводили зналачки одабрани филмски инсерти, о капитулацији Немачке, ослобођењу Паланке, потом о Титу и другој Југославији, и на крају о одвојеним прославама Дана победе над фашизмом, Западник савезника и Руса.
Историчар Александар Николић објаснио је порекло фашизма, а филозофски писац, Владимир Ђурђевић, говорећи о појму ослобођења, указао је на разлику између интерпретације историје и реституције, односно ревизије историјских догађаја.
Ђурђевић је најпре истакао да историјски догађај подразумева визију, односно очекивање, које производи само збивање. Нема историје без интерпретације, која се увек односи на визију, на идеју, која је, захваљујући одлуци, произвела неки историјски догађај. Према Ђурђевићу, историјски ревизионизам има другачију структуру. Уместо структуре „Победник пише историју“, ревизионизам има начело „Историју пише победник“. Разлика је у томе што се у ревизионизму историја узима као пуки удес, као дешавање, а интерпретација, самим тим, нема више разлога да указује на идеје које стоје у основи неке одлуке, која је визију претоворила у догађај. На основу тога Ђурђевић је објаснио разлику између историографије, која партизанима признаје улогу искључивог борца против окупатора, и реституције Равногорског покрета, чије основне намере нису биле да се бори против окупатора, него првенствено против комуниста.
Насупрот томе, Немања Девић, докторанд историје на Филозофском факултету у Београду, говорио је тамном лицу ослобођења, о бројним стрељањима и прогону припадника Равногорског покрета, односно Југословенске војске у отаџбини, у периоду од 1944., па све до послератних година. Такође, Девић је указао на намеру Драже Михаиловића да се бори против окупатора, о томе да постоје подаци о непосредним акцијама четника у борби са окупатором, као и о послератном глорификовању победника, а ниподаштавању побеђених. Девић се осврнуо и на рехабилитацију Драже Михаиловића, указујући на далекосажан значај ове одлуке. Такође, Девић је говорио и о самом социјалистичком систему, који је после победе над фашизмом заснован у нашој земљи. Према Девићу, тај систем је нудио одређене материјалне погодности, али је зато, политиком једноумља, био кочница духовном развоју српства. Из тих разлога, негујући приватну инцијативу и гушећи предузетништво, тај је систем био осуђен на пропаст, и он је историјски поражен.
Александар Николић је допунио Девићеве ставове, истичући да је партизански устанак у нашој земљи уследио тек после напада на Совјетски Савез, и да је борба за ослобођење од фашизма за партизане поредстављала и прилику да дођу на власт.
У другом сегменмту, расправа се располамсала око питања о улози четника у ослобађању земље. Док је Ђурђевић, на једној страни, наводио документа британске тајне службе и делове из Черчилових мемоара, који указују на директну колаборацију четника са окупатором, па чак и са усташама за време операција на Сутјесци и Неретви, Девић и Николић су указивали на историјске околности које су у многоме одредиле деловање Југословенске војске у отаџбини, истичући да постоје подаци и о сарадњи партизана са Немцима и усташама.
Иако су учесници у расправи били међусобно толерантни, и на завидном академском нивоу, сегмент о комунизму пратио је на моменте инцидентно реаговање публике на Ђурђевићеве ставове, којима је он бранио социјалистички поредак друге Југославије. Историчари, Девић и Николић, насупрот Ђуђевићу, истицали су предности монархије, и истицали мањкавости комунистичке идеологије.
Посебан допринос разговору пружио је Иван Николић, теолог и историчар уметности, који је истицао да је братоубилачки сукоб у Србији имао последице за будућност српског народа. Такође, Николић се осврнуо и на култ личности Јосипа Броза Тита, као и на тоталитарне особености његове владавине. Николић је о свему говорио са свештеничким миром, а утицао је на стишавање на моменте бучне публике, која је негодовала после сваког Ђурђевићевог укључивања у разговор.
Последњи део округлог стола донео је извесно сагласје међу учесницима, јер су сви указали на опасност од нове фашизације Европе, и империјализма, који нашу земљу приморава на марионетске потезе.
У раду оркуглог стола учествовали су и Миодраг Мода Лазић, председник Општинске организације СУБНОР-а, који је имао углавном неутралан став о сукобу партизана и четника, истичући, ипак, значај партизанске борбе, и Слободан Ескић, председник Општинског одбора Покрета социјалиста Смедеревске Паланке, који се трудио да се превише не експонира као левичар, па је углавном избегавао да изнесе неки јасан и недвосмислени став.
Округли сто значачки је модерирао млади директор Народног музеја, Стеван Мартиновић, а избор одличних филмских секвенци које су усмеравале разговор, дело је Петра Декића.
Разговор је завршен у лепој академској атмосфери, а учесници су обећали да ће се радо одазвати на неки будући позив, похваливши истовремено идеју да се овакво сучељавање организује.