БЛИСТАО И НА ДАСКАМА КОЈЕ ЖИВОТ ЗНАЧЕ
Први пут смо разговарали кад је дошао у „Гошу“ да тражи посао. Знао сам да је син мог бившег директора у Радио-новинској организацији „Јасеница“ , професора Јована Ристића и да је дипломирао на Филолошком факултету у Београду. Раније сам га гледао у неким представама Градског позоришта и у сећању носио веома лепе утиске о улогама које је тумачио. Био је ненадмашни Здравко у представи „Ђидо“, а памтим га и као изузетног рецитатора. Дивио сам се његовом глумачком умећу. Стихове је говорио гласом који је пленио публику и све нас који смо волели да га чујемо.
Наш сусрет у канцеларији за госте „Гоше“ није трајао дуго. Већ после његових првих реченица и јасних одговора на моја питања, уверио сам се да ће он, професор Ненад Ј. Ристић бити добро кадровско освежење петнаестодневног листа и других гласила у склопу Центра за информације. Укратко сам га упознао с кадровском политиком и начином пријема кандидата за новинаре и рекао да већ сутра може доћи на посао, па нек проба, ако му се свиди, може у радни однос. За препоруке од неких утицајних људи из града да буде примљен за новинара, није било потребе.
Њега је за тај посао препоручивао висок степен образовања, али и то да се у граду већ био афирмисао као добар глумац. И једно и друго уклапали су се у веома амбициозне планове Центра за информације „Гоша“, поготово што је „плава књига“ развоја информативне делатности, поред осталог, предвиђала и увођење једног захтевног медија, каква је телевизија. Он је, закључио сам из кратког разговора, поседовао све квалитете да том циљу пружи пуни допринос.
Испратио сам га до главног улаза у управну зграду, пружио му руку и рекао: видимо се сутра. И било је тако. У редакцију је дошао међу првима. О рамену је носио официрску торбицу у којој је била бележница и писаћи прибор. Договорили смо тему за следећи број фабричког листа и он је одмах кренуо на први новинарски задатак. Кад ми је предао текст, пожелео сам му успех у послу који је био резервисан за амбициозне и дисциплиноване писце.
О томе како је доживео први новинарски задатак, у једном пригодном тексту написао је ово:
„Дао ми је први радни задатак – писање текста о годишњици погибије борца НОР-а. На изглед ништа лакше, али… Ишчитавам податке, гледам фотографију, бели папир у писаћој машини. Речи и слова отимају се и беже из реченица, а сат откуцава, минути пролазе. Почео сам да схватам зашто је време новинарству највећи противник. Технички уредник чека на мој текст да `затвори` страну и пошаље рукописе у штампу. У штампарији машине ћуте, словослагачи чекају, нервозни. А Драган, главни и одговорни уредник – смирен, или се то мени чинило? Прође нечујно понекад крај мог стола, овлаш погледа бели папир у писаћој машини… и тако преноси техничком уреднику, али и ја да чујем: `Ево, сада ће Рики, завршава…` Ма какви… Далеко је то тада било од завршетка, пре је наговештавало почетак одлуке, да се ипак батали тај занат, како ми Драган рече, на време. Није то за мене. Још и та писаћа машина. Издајнички ћути, и оглашава свима у редакцији моју невештост у куцању. Није баш да нисам умео, али се прсти сада запетљали, мисао заглибила, па ни макац. Е, тај проклети временски теснац. Крајичком ока видим Драгољуба у другом делу Редакције како само `везе` по новом тексту и припрема за објављивање нову тему…“
Чудно му је изгледао његов први текст у листу. Пригодно штиво, али на видном месту у новинама пласиран, као да се некако раскрупњао, уз фотографију дошао још маркантнији. Људи га с пажњом читали.
И опет његово сећање, овога пута како је реаговао главни и одговорни уредник кад је нови број листа стигао у Редакцију:
„Колега Ристићу, ред је да се залије први текст, предводио је хорску честитку Редакције, те и залисмо како то доликује…“
Он је већ на старту испољавао знаке да ће бити добар новинар. Показивао је интересовање за све радње које је подразумела новинарска професија. Лично сам био веома задовољан што у новинарском тиму имам некога ко се интересује за све активности у настајању новине. Није био обавезан, али је са великим занимањем пратио прелом листа и процес његовог штампања. Временом се укључивао и у друге фабричке медије, какав је био радијски програм Студија „Гоша“. Имао је лепу боју гласа. Њиме је, поред новинарског, давао и одличан спикерски тон.
Припадао је оном делу новинарског тима који није журио кући. Од првог дана схватио је све специфичности посла у који је улазио и коме се сасвим предавао. Учио је брзо и показивао интересовање за наредне потезе у снажењу информативне делатности, која је прерастала у сложену и перспективну целину у Индустрији опреме и возила „Гоша“, која је у то време крупним кораком ишла ка врху српске машиноградње.
Његов новинарски век почео је 1980. године. Као посленик у фабричком новинарству, започео је сарадњу с „Танјугом“ и „Привредним прегледом“, а био је заступљен и у програму Радио Београда. Временом је ступио у сараднички однос са Редакцијом на српском језику Радио Новог Сада. Јављао се у информативној емисији „У Републици“ и емисији о екологији „Под стакленим звоном“. У дневној штампи објављивао је кратке приче и писао за часопис Музеја позоришне уметности Србије „Театрон“.
Имао је значајан удео у оснивању Студија „Гоша“, чији програм је у етар ишао преко таласа Радио „Јасенице“. „Гошин“ радијски програм био је веома слушан. „Челични вез хала“ – назив је емисије о занимљивим људима, који су писали историју Паланке и „Јасенице АД“. Пред Ненадовим микрофоном нашла се и Дара Швајсерска, прва жена заваривач у фабрици. Говорила је искрено: „После ослобођења ниси могао да причаш свашта ко данас, одма дође Озна, па у апс…“ Његов гост у емисији био је и Панта Сотир, углађени господин у Одељењу авионских свећица пре Другог светског рата: „Дођем из фабрике, дотерам се, утегнем оделце, намиришем, па у град, у кафане, а било их уууу… много, баш много.“
Ненад је временом добро испекао занат. Сећам се да једном приликом нисам могао одмах да нађем одговарајући наслов за колегин текст о комбајну за убирање воћа, који је тада био изложен на Новосадском сајму, где је добио медаљу. На сјајну идеју како треба да гласи наслов, дошао је Ненад. Рекао је: „Комбајн убро медаљу“. Тај, Рики ни један други. Пружио сам му руку и искрено захвалио на помоћи.
Он је по истеку мог другог мандата, преузео дужност главног и одговорног уредника „Гошиних“ гласила. Новој улози у фабричкој информативи није се нарочито обрадовао. Покушавао сам да му објасним због чега више нећу бити на тако одговорном месту. Подсетио сам га најпре да сам увек говорио како вечити уредници праве лоше новине. А он је тада већ био добро савладао новинарски занат и показао да је сасвим дорастао функцији која му се нуди.
С мојим предлогом да настави тамо где сам ја као главни и одговорни уредник стао, сасвим се сагласио и тадашњи председник Колегијално-пословног органа „Гоше“, дипл. грађевински инжењер Тихослав Тошић. У разговору који смо водили о значајној кадровској промени у Центру за информације, посебно је ценио то што сам за главног и одговорног уредника препоручио Паланчанина, који је уз то поседовао и људске и новинарске квалитете.
Мене је после „Гоше“ чекало радно место у НИП „Политика“ са радним обавезама у „Експресу“. На Ненадово инсистирање остао сам још неко време у фабрици, где сам водио Службу за односе с јавношћу, али сам писао и текстове за фабричке новине. Истовремено сам помагао да проради Телевизија „Гоша“, чије оснивање је било предвиђено у средњорочном програму развоја информативне делатности у Сложеној организацији удруженог рада. Он је томе дао велики допринос. Посебно се постарао да нови медиј проради у складу са свим законским прописима.
Тако је постао оснивач Телевизије „Гоша“, тада друге локалне телевизије у Југославији, после оне у Копру. Емитовање експерименталног програма ишло је из импровизованог студија у Титовој Спомен радионици. У то време Ненад је надзирао формирање ТВ студија у згради некадашње Заштитне радионице под чијим кровом су биле редакцијске просторије Центра за информације и Музеј „Гоша II“. У етар су свакога дана ишле слике, не само из рада фабрике и са међународних шаховских турнира у организацији „Гоше“, већ и околине.
Његов каснији прелазак у ТВ Ју инфо канал у Београду био је природан корак у новинарској каријери. Разговарали смо о томе, нарочито о програмској оријентацији медија у повоју, а био сам сасвим сигуран да ће заблистати на телевизијском небу Србије. На његов предлог јављао сам се у јутарњем програму с подручја које сам покривао као стални дописник „Политике Експрес“. Гледаност је расла и он ми је у једном тренутку понудио место шефа деска. Да нисам био у радном односу у Кући „Политика“, можда бих то и прихватио мада ми је сасвим одговарао рад у писаном медију.
Ненад је сјајно обављао послове главног и одговорног уредника Информативног програма поменуте телевизије. Посебан печат њеном програму дао је ауторском емисијом „Документи“ у којој су гостовали људи од угледа, а као уредник програма за културу, и у онима које су емитоване под насловом „Сцена“ и „Став“.
Као ТВ лице брзо је био запажен у медијском простору Србије. Из неколико телевизијских кућа стигле су примамљиве понуде. Прихватио је, међутим, ону која је дошла из РТС-а, где му је поверено уређивање информативних емисија, међу којима је круна била централна информативно-политичка Дневник у 19.30. Читаву деценију уређивао је и био коментатор преноса значајних догађаја у земљи и свету. Преносио је, уз остало, и свечано откривање споменика Николи Тесли крај Нијагариних водопада, а поводом 150 година од рођења тог великог српског и светског научника.
За њега се може рећи да је био специјалиста за телевизијске преносе многих догађаја, као што је била сахрана блаженопочившег патријарха српског Павла, али и увођења у трон врховног поглавара СПЦ, његове светости патријарха српског Иринеја. Први пренос тог догађаја је реализовао из Саборног храма у Београду, а потом октобра 2010. године и из Пећке патријаршије. Три године доцније преносио је свечаност из Ниша поводом обележавања 1700 година од доношења Миланског едикта.
Преносио је и прославе значајних историјских датума као што су два века Првог и Другог српског устанка, стогодишњица Кумановске битке и сто година од искрцавања српске војске на Крфу у Првом светском рату. У директном ТВ преносу извештавао је са сахране бившег председника СРЈ и хашког сужња Слободана Милошевића у Пожаревцу. Његов глас чуо се и са Опленца маја 2013. године са преноса и сахране земних остатака краља Петра Другог Карађорђевића, краљице Марије, кнегиње Олге и кнежевића Николе, а маја 2016. и кнеза Александра Павловог у крипти цркве Свети Ђорђе.
Читаву деценију преносио је Светосавске свечаности и промоцију најмлађих официра Војске Србије испред Дома народне скупштине, али и многе војне параде у Београду каква је била она „Корак по корак победника 2014“ којој је присуствовао и председник Русије Владимир Путин. Уз то водио је и политичко-информативне емисије током предизборних активности за локалне, парламентарне и председничке изборе у којима су представљани страначки програми и кандидати.
Блистао је на месту одговорног уредника Редакције Дописништва РТС-а заједно са својим сарадницима из 22 телевизијска дописништва у Србији, који су свакодневно доносили прилоге из живота тзв. „малих средина“, а програм Јавног медијског сервиса боји и информацијама из културе, доследан да и таквим уређивачким радом, подсети на забележену мисао да све лепе ствари, као реке долазе из провинције.
Аутор је две запажене књиге из театрологије: „Џумбусана у Централу“ и „Разбибрига у бараци бр. 8“ у којима је донео потпуно нова сазнања о позоришном животу у окупираној Србији током Другог светског рата. Књигом „Џумбусана у Централу – позоришни живот у Паланци (Смед.) 1941 – 1944“ пружио је, како су оценили театролози, запажен допринос расветљавању позоришног живота за време окупације. Зато је и рад на магистарској тези „Позоришни живот у Заводу за принудно васпитавање омладине у Паланци (Смед.) 1942 – 1944“ сагледао као потребу казивања пуне истине о овој уметничкој делатности у особеној установи Недићеве Србије, која је требало да младе људе (пре)васпитава у духу „Нове Србије“.
О томе како је и зашто започео рад на магистарском раду, који је касније објавио и као књигу, оставио је овај запис:
„Са зебњом и неким дотада непознатим страхом отварам фасциклу. Прелиставам сакупљени материјал за магистарску тезу, дане проводим по архивима и библиотекама, уредно сложене податке, записе који упућују куда и како треба да обелоданим снове наших очева кад су били дечаци, њихово упињање да се не прекине нит која их веже за наду, сам живот и у тим, логорским условима. Налазим далеку, једва ухватљиву везу са њима (бар: цела Србија је данас логор, а ја у њему!) Неку видљиву слутњу, мучнину, тегобу у сваком случају (на моменат је идентификујем као некакав недефинисани преступ, кривицу што то чиним) одбацујем љутито.“
Аутор поговора Петар Марјановић је у дужем раду истакао како нема сумње да је корисно што се Ненад Ј. Ристић определио да проучи делатност Драмске секције у Заводу за принудно васпитавање омладине у Смедеревској Паланци за време Другог светског рата – установи чији је задатак био да духовним и телесним радом преваспитава младиће и девојке (од 14 до 25 година) који су били под утицајем левичарских идеја. У пркос утиску да је реч о позоришно нерепрезентативном узорку, мислим да су резултати истраживања до којих је дошао ваљан прилог проучавању театарског живота у Србији за време ратних година, тим пре што је реч о установи какве, у то време, у поробљеној Европи није било. При том уважавам и околност да је био пред сложеним задатком због деликатности разјашњења дилеме: да ли је Завод у Смедеревској Паланци био казамат за младе левичаре или прибежиште које је, смишљеном културном политиком, требало да спасе млади нараштај Србије од погрома?
У основи ове Ненадове књиге је магистарски рад одбрањен на Факултету драмских уметности у Београду 1999. године. Када се ова његова књига размотри у целини, јасно је да је она употпунила сазнања о позоришном животу у унутрашњости Србије за време Другог светског рата, о чему се мало зна. Он је успео да, на скромном узорку једне аматерске позоришне дружине која је радила у особеним условима, докаже да је позориште увек, па и у временима смутним, духовна потреба људи, место где је људско биће подстакнуто да мисли и да се суочи са истином света и са самим собом.
Пет година раније објавио је књигу „Џумбусана у Централу – позоришни живот у Паланци (Смед.) 1941 – 1944“. У њој је обелоданио како је и сам много година касније почео да глуми у Градском позоришту:
„Све је, некако, започео за тим столом. У ствари, много раније. Још онда кад ме је отац, као осмогодишњака, упутио у тајне глумачке занесености рецитујући ми Хамлета. Нисам много разумео, али сам осећао да у мелодији тих стихова живи један другачији свет, далек и тајанствен. Покушавао сам, кришом, да издекламујем `Праћке и стреле судбе обесне`, испружене руке, подбочен и полузатворених очију, уносећи у глас патетику дечјег опонашања света игара старијих. Позориште је тада уграбило део моје личности.“
У поговору својој првој књизи, написао је и ово:
„Тим почецима моје привржености позоришној уметности присећао сам се и те вечери. За столом, који смо, с првим пролећним данима, износили на тротоар испред Галерије модерне уметности, водио се разговор о нашем, Паланачком позоришту. Омиљеној теми на пар квадратних метара плочника, који смо, деловима нечијег расходованог инвентара, временом, већина нас поштовалаца негдашњих дугих седења и различитих распри у Позоришном клубу, судбинском месту дружења паланачког врцавог духа – сада омеђили овде пред Галеријом…“
Његову монографију „Џумбусана у Централу – позоришни живот у Паланци (Смед.) 1941 – 1944“ , како у рецензији наводи Милутин Мишић, карактерише неколико посебности. Она говори о једној позоришно посебно посвећеној средини у којој приврженост позоришном изразу, било да је реч о актерима или гледаоцима, има дугу и успешну традицију… Посебну арому овој монографији даје стил којим је писана. И сам аутор је својеврстан учесник у каснијим позоришним односно скорашњим театарским збивањима у Смедеревској Паланци па из његових редова одише та заљубљеност у позоришно подвизништво и уместо хроничарски хладног, аналитичарски сувог казивања, читаоцу нуди једно не само узбудљиво него и динамичније штиво.
Ненад је као члан аматерског позоришта у Смедеревској Паланци остварио низ улога: Арман (Коломба), Валтер (Тартиф), Ник (Ко се боји Вирџиније Вулф), Милих (Завера), Здравко (Ђидо)… Рођен је 1955. године у Београду. Основну школу и Гимназију је завршио у Паланци. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду – група југословенске и опште књижевности. Магистрирао је на Факултету драмских уметности у Београду. Професионално се бавио новинарством – најпре у Центру за информације Индустрије опреме и возила „Гоша“, затим у ТВ Ју инфо каналу и РТС-у.
Мр Ненад Ј. Ристић се окитио многим наградама и признањима. Добитник је „Златне значке“ Културно-просветне заједнице Србије, „Зеленог беочуга“ Културно-просветне заједнице Београда, Награде за допринос унапређењу информисања у Србији „Миша Анастасијевић“, двоструког признања за продукцију на Међународном фестивалу телевизијских минијатура „Grand prix“, а заједно са Дописништвом РТС и Светосавске награде за 2011. годину.