Имали смо људе: АКАДЕМИК ВОЈИСЛАВ ЂУРИЋ, ЧОВЕК ВЕЛИКИХ ЗНАЊА И НЕОБИЧНЕ СУГЕСТИВНОСТИ
Академик Војислав М. Ђурић (Мало Крчмаре, 1912 – Београд, 2006.) био је истакнути научни радник у области историје књижевности. Оснивач је Центра за историју књижевности и естетику, који је касније прерастао у Институт за теорију и историју књижевности. На његову иницијативу сачињен је Зборник књижевно-научних радова о Иви Андрићу и Мирославу Крлежи. Истакао се и као секретар Одељења литературе и језика САНУ, а дао је видан допринос и оснивању Међународног одбора за народне умотворине.
Говорећи о професору Војиславу Ђурићу на научном скупу у Рачи Крагујевачкој, Драгољуб Недељковић је истакао је да он на београдском Универзитету, пленећи својим шармом и благотворним зрачењем, „деловао као пролеће после дуге зиме.“ Изнео је и то да је у лепом сећању носио свог учитеља Десимира Јовановића, учесника Првог светског рата кога су Немци стрељали октобра 1941. године у Крагујевцу. Тај просветар и ратник је најзаслужнији што га је отац дао да се школује, прво у крагујевачкој гимназији, а потом и на Филозофском факултету у Београду где су му предавали истакнути професори 14. студијске групе: Павле Поповић, Веселин Чајкановић, Миодраг Ибровац, Милан Будимир…
У животу су га пратили и неки врло драматични догађаји. У јесен 1941. године, идући из Београда у Крагујевац, доживео је хапшење. Неко време је био заточен и тешко малтретиран у младеновачком среском начелству под оптужбом да је свог ђака наговарао да иде у партизане. Успео је, међутим, да се извуче и избегне стрељање у Крагујевцу. После завршетка Другог светског рата обављао је веома значајне дужности. Поред осталог, био је заменик министра просвете и потпредседник Обласног одбора Јединственог Народноослободилачког фронта Шумадије.
Радио је као професор у Петој женској и Шестој мушкој гимназији у Београду и у Женској учитељској школи у Крагујевцу. На Филозофском факултету 1939. године стекао је титулу доктора наука, бриљантно одбранивши тезу „Тужбалица у светској књижевности.“ Ментор му је био професор, филолог и етнолог Веселин Чајкановић. Деценију касније изабран је за професора историје књижевности на истом факултету, а убрзо је потписао и своју прву књигу под насловом „Књижевност Истока“. Она је настала након његових бриљантних предавања о пореклу поезије и изворима њеног развитка.
Усмено народно стваралаштво трајно је било у центру његове научне пажње. Као историчар књижевности, Ђурић је скоро до краја живота вредно проучавао стваралаштво народа коме је припадао, а истицао се и као предавач студентима Новинарско – дипломатске школе која је касније прерасла у Факултет политичких наука.
Захваљујући професору Ђурићу, семинар за светску књижевност је 1954. године прерастао у посебну студијску групу за општу књижевност са теоријом књижевности. Тиме је, после две и по деценије од пензионисања професора Богдана Поповића, обновљена стара београдска катедра, која је словила за једну од првих компаративних у свету. На њој ће једини предметни наставник управо бити овај Шумадинац, који је томе приступио са видним ентузијазмом и правим педагошким даром.
На новооснованој Катедри за општу књижевност Библија је имала значајно место. Била је то нека врста духовне револуције или бар културног обогаћења и отпор идеолошкој искључивости. Програм светске или опште књижевности није био оптерећен идеолошко-политичким предрасудама или ускогрудостима. У њему је био присутан дух слободе, што је историјска заслуга Војислава Ђурића.
Драгољуб Недељковић је на научном скупу Центра за митолошке студије Србије истакао и то да је Војислав Ђурић од самог почетка одбацивао нормативну теорију књижевности, особито ону потчињену совјетским стаљинистичким, ждановским и соцреалистичким догмама, а определио се за историју књижевних теорија. Нешто слично је, у исти мах, утемељио на Западу Рене Валек, својом историјом критике или критицизма. И док је Валек своју историју књижевних теорија започињао епохом хуманизма и ренесансе, Војислав Ђурић се спуштао знатно дубље, повезујући теоријску мисао Европе не само са изворима древне Грчке и Рима него и са још дубљим и даљим аналогијама за којима је трагао у књижевностима древног Истока. Војислав Ђурић је стварао школу која је обогатила књижевно – теоријска сазнања, а тиме и књижевну културу. Радећи на томе, ангажовао је многе сараднике. У томе је и било богатство катедре коју је основао.
У својој делатности, професор Ђурић је испољавао сразмерно ретку свест о месту националне просвете и културе, о потребама и могућностима, о релативном значају појава и о родослову приоритета. Он је – како је то лепо уочавао Владета Јанковић – располагао необичном покретачком енергијом, срећном споју са упорношћу неопходном да се започета предузећа доведу до краја. Ако је имао неки методолошки принцип у образовању, он се сводио на безусловну строгост у фази његове примене. Ширина културе у споју са ширином погледа на свет, обележила је и његове наследнике на Катедри.
Поред Филолошког факултета, видан траг је оставио и у Институту за теорију и историју књижевности, у Српској академији наука и уметности и у Српској књижевној задрузи. Као научник и организатор научног рада, био је и веома присутан у књижевном животу Србије и Југославије. Покретач је првих специјалистичких библиотека за књижевну мисао, а као аутор „Његошеве поетике“, да јој је снажан подстицај.
Радни резултати кандидовали су га за високо академско звање. Године 1961, на предлог двојице академика Милана Бидимира и Велибора Глигорића, примљен је за дописног члана САНУ. Велибор Глигорић и Драгољуб Павловић кандидовали су га четири године касније и за редовног члана. У раздобљу од 1961. до 1965. године, Ђурић је објавио 29 научних радова, у просеку седам годишње. Кад је постао академик био је редовни професор опште књижевности Филолошког факултета у Београду.
Предлог су потписали Милан Будимир и Велибор Глигорић, а у њему се каже да се др Војислав Ђурић истакао као научни радник у области историје наше и европске уметничке и традиционалне књижевности. На оба ова поља књижевно – историјских студија и у оба правца дао је преко 40 радова, који се одликују критичким и самосталним расуђивањем удруженим са солидним познавањем предмета и добро аргументованим мерилом. Нарочито су запажене његове исцрпне студије о народној књижевности, особито епици, њеном постанку и естетској вредности, затим о поезији Алексе Шантића у вези са народном лириком, те о Војиславу Илићу и о Милану Ракићу са новим интерпретацијама на основу поређења са савременом светском књижевношћу.
Војислав Ђурић бавио се и књижевно – теоријским научним радом, проблемима естетике и критике. То се лепо види из његових студија о Лесингову Лаокону, Аристотеловој катарзи и о Тагориној поетици и естетици. Његова студија о животу и раду Доситеја Обрадовића темељно је и свестрано осветлила личност и дело овог класика. У тој студији, као и у другим, дошли су до израза његова широка и разноврсна ерудиција, студиозан научни рад и савремени научни метод. Велика је његова улога у организацији научно – истраживачког рада. Дуго је управљао и Институтом за теорију и историју књижевности. Као секретар Одељења литературе и језика САНУ, био је и један од редактора Вуковог Зборника, покретач акције да се оснује Међуакадемијски одбор за народне умотворине, а заслужан је и за запажен рад Одељења млађих књижевно – научних радника.
„Као научник и организатор научног рада академик Ђурић је истовремено био живо присутан у књижевном животу“ – изнео је на научном скупу овом великану у част, одржаном у организацији Центра за Митолошке студије у Рачи Крагујевачкој Иво Тартаља. „У кругу издаваче делатности, поред невидљивог зрачења, кроз разне облике анимирања писаца и преводилаца или, подношења предлога угледним издавачким кућама и удруженим издавачима, Ђурићево упорно залагање оставило је видан траг на пољу плански извођеног стручног издавања кључних докумената књижевне теорије и покретања првих специјализованих библиотека за књижевну мисао. Буђењу интересовања за поетике домаћих писаца – област у којој се историја и теорија књижевности плодно сусрећу – аутор `Његошеве поетике` је дао, речју и примером, први и снажан подстицај.“
Највећи број стручних радова Војислава Ђурића, мимо посебних студија, сакупљен је у три књиге `Говор поезије` и у избору из кола Задругином под насловом `Трагање за духом речи.` У тим књигама радови су махом посвећени класицима српског, хрватског, античког, француског, немачког, индијског песништва, и неким заслужним филозофима, а има и смелих компаратистичких синтеза, далековидих уопштавања која почивају на чврстом уверењу ауторовом да се без познавања страних књижевности национална не може добро разумети.
Владета Јанковић је на поменутом научном скупу нагласио да је академик Војислав Ђурић ушао у историју српске просвећености значајем свог научног дела, али ништа мање и јединственим, може се рећи епохалним, учинком који је остварио као педагог и, поготово, као неговатељ и утемељивач установа. У Ђурићеве заслуге убраја се и извлачење из заборава исполинског дела његовог проскрибованог професора Веселина Чајкановића, чије је главне радове издао у незаобилазном избору „Мит и религија у Срба“, а затим приредио и његова „Сабрана дела“. Био је човек великих знања и необичне сугестивности, учен и непретенциозан, речит и пун духа, обдарен природним ауторитетом и личним шармом, у сваком погледу истински импресиван.
Поетски надахнуто књижевно – историјско дело професора Војислава Ђурића засновано је на епској вертикали потеклој из народног приповедања у оновременој патријархалној задрузи, којег се будући тумач српске и не само српске књижевности и културе радо сећао. Др Миодраг Стојановић говорио је да је он „радознало и стваралачки разуђено препознао народно умовање и научно гранао његове рукавце у више разнородних тематских целина, од античких – грчких и римских студија, преко косовске епопеје и антотологија усменог народног стваралаштва, до поетике Вукове, Његошеве, Ракиће и Војислава Илића.“
Ранко Надовеза у раду насловљеном „Војислав Ђурић: косовска традиција и митологија“ напомиње да је овај универзитетски професор и академик, сагледавајући усмену књижевност, којој припада и Косовски циклус, уочио неколико битних карактеристика. По њему свака епоха је Косовском циклусу додавала своју особеност. Он је анализирао све значајне савремене писце закључујући при том да је свака епоха Косовском циклусу додавала своју особеност. Косовска традиција и косовска митологија, оличена од народних јуначких песама, преко епских и лирских песама, од свих српских песника и писаца 19. и 20. века, представљала ипак српску културну особеност у односу на остале народе. Ђурић је Косовски бој и сву његову каснију традицију и митологију сматрао иманентним делом српске историје.
Јула 2006. године, у дубокој старости, из живота је тихо искорачио овај заслужни научни и културни делатник, један од свакако највећих које је Србија дала половином 20. века.
Драгољуб Јанојлић