Имали смо људе: ЉУБИЦА ИВОШЕВИЋ ДИМИТРОВ, ПРВА СРПСКА ПРОЛЕТЕРСКА ПЕСНИКИЊА
Из братске, суседне земље
Ти прва рано долете –
Узбуђена, жедна сунца –
Власница пролећа.
Овако о Љубици Ивошевић Димитров у песми „Ластавица“ пева бугарски социјални песник Дмитар Пољанов.
Свој песнички исказ, као успомену на прву српску пролетерску песникињу, а након њене преране смрти, завршава овим стиховима:
Спавај, заносна ластавице,
Почивај усред светског маја –
Тамо ће пролеће с ватреним знацима
Над тобом вечно сјати…
Љубица Ивошевић Димитров је рођена 1880. године у Саранову. Мајка Милица и отац Милован имали су и три сина. Њој је било само 12 година кад је дошла у Смедеревску Паланку да учи кројачки занат. Ту се срела с првим облицима класног организовања. Заједно с братом Николом имала је и значајну улогу у оснивању Општег занатлијског радничког друштва 1892. године. Њен први говор у просторијама Друштва за међусобну помоћ у случају болести, изнемоглости и смрти широко је узнемирио учмалу грађанску чаршију.
Рођена је и одрасла у беди и сиромаштву. Према Триши Кацлеровићу, описменила се самоучећи, а сва каснија знања стекла је у животној школи. У раној младости се бацила на самостални рад и стално проширивање сопственог знања. У зрелијим годинама била је једна од најкомплетнијих личности међу револуционарима свога времена. Нарочито је добро савладала марксистичку теорију, била је запажени оратор и предавач, одлично је говорила стране језике, а истицала се и као песник понижених и потлачених.
Читајући са великим интересовањем листове „Социјал-демократ“ и „Радничке новине“, одлучила је да се пресели у Београд. Тај сан јој се остварио 1900. године кад је с картом у једном правцу села у воз, а на железничкој станици у српској престоници чекао средњи брат Живко. Убрзо се запослила у неком модном салону и годину дана доцније постала члан Београдског радничког друштва. Било је то време када су српски социјалисти, након пада краља Милана, упорно радили на оживљавању радничког покрета.
У Београду се лепо снашла. Постала је стални члан хора Београдског радничког друштва, почела да игра у неким позоришним комадима и пише поезију. Већ 1902. године објавила је у „Радничким новинама“ своју прву револуционарно-социјалну песму „Напред“. Те године постала је и члан руководства Савеза шивачких радника, а потом је отпутовала у Беч с намером да усавршава занат. Ту је приступила Југословенском радничком друштву чије активности је на све начине покушавала да угуши аустријска полиција.
Знајући каква јој опасност прети ако буде откривена, одлучила је да напусти Беч. Бродом је стигла у Бугарску и настанила се у граду Русе. Ту је нашла посао у радионици белог рубља и из предострожности се пријавила под именом Невена. Радионица је, на жалост, убрзо отишла у ликвидацију, а она била принуђена да пређе у место Сливен, где се запослила у једној текстилној фабрици и убрзо укључила у Раднички покрет поставши члан бугарске Социјал-демократске партије.
Изложени бездушној експлоатацији, радници те фабрике су ступили у штрајк и она се нашла на челу тих незадовољних људи. У Сливену се први пут срела са Георги Димитровом, који се у том граду нашао као синдикални изасланик. Обустава рада је успела, али је Љубица одлучила да оде у Софију где се запослила у радионици белог рубља чији је власник био Аустријанац. Ту се суочила с тешким условима рада и веома ниском класном свешћу радника. Убрзо је, пошто су је радници заволели, покренула штрајк који је у потпуности, упркос упорности власника да га сломи, веома успео.
Одлуком да у Софији отвори самосталну радњу, повукла је прилично смео потез. Поред тога било јој је битно да је у тој средини могла да јача и своју активност на јачању радничког покрета. Међутим, бринула је кад је сазнала да је у Србији дошло до мимоилажења међу социјалдемократама по неким питањима револуционарног рада. Због тога је децембра 1904. године упутила неколико писама „Раднику“ и његовом главном уреднику у којима је указивала на политичку штетност групе опортуниста која се залагала за сарадњу са буржоаском радикалном демократијом.
Августа 1905. године, учествујући на Социјалистичкој конференцији жена Бугарске, започела је политичку сарадњу са партијским функционером те земље Георги Димитровом. Наредне године удаје се за њега и од тада се обоје посвећују радничком и комунистичком покрету. Љубица марљиво и упорно проучава марксистичку литературу, преводи чланке с руског језика и свом супругу држи лекције из немачког. Истовремено пише песме и објављује их у српској радничкој штампи.
Први балкански рат озбиљно ју је потресао и забринуо обоје. И она и Георги неуморно раде на сакупљању помоћи за Србе на окупираној територији. А кад је букнуо Први светски рат, Љубица се огласила овим речима: „Зар је потребан овај рат кад је бугарски народ могао братски да живи са својим комшијама?“ Њен супруг Георги Димитров с групом посланика социјалиста оштро је осудио увођење Бугарске у рат.
Љубица је била делегат бугарске социјалистичке и синдикалне партије на Конгресу Социјалистичке партије Југославије. Пред одлазак у Вуковар посетила је Сараново и Крагујевац, где се срела с групом студената марксиста. На конгресу се заложила за већу у плодотворнију сарадњу Комунистичке партије Бугарске и Југославије. Враћајући се из Вуковара, ухапшена је у Београду и задржана неко време у затвору одакле се писмом јавила супругу Георги Димитрову, а да му стигне у руке побринула се партијска организација из Пирота.
Ни по изласку из затвора није мировала. У родном селу се укључила у предизборну кампању. Захваљујући њеној активности листа Комунистичке организације у Саранову добила је највећи број гласова на изборима 1920. године. Боравак у завичају и Србији искористила је да напише и објави већи број песама у књижевним листовима тог доба.
Три године касније, после неуспелог збацивања бугарске власти, Георги Димитров је с групом истомишљеника, емигрирао у Југославију. Њима су уточиште пружили комунисти нишког и пиротског краја. Димитров и Коларов успевају да из избеглиштва упуте поруку бугарском народу, а потом преко Београда стигну у Беч.
Пут и револуционарно деловање одвели су Љубицу и њеног супруга 1925. године у Москву. Ту се Димитров укључио у рад Извршног комитета Комунистичке интернационале, а Љубица постаје члан Совјетске комунистичке партије и члан Савеза совјетских писаца. Већ јануара 1919. године, по задатку партије, отпутовали су у Берлин. Обоје су у џепу имали швајцарски пасош. Ту су се суочили с тешким животом, а Љубица и са болешћу коју је понела из Бугарске. Њено здравствено стање се погоршало до те мере да је 1931. године морала назад у Совјетски савез да се лечи.
Две године касније доживела је тешки ударац кад Димитрова хапсе и под оптужбом да је учестовао у паљењу Рајхстага, изводе пред фашистички суд. То је прелило чашу жучи и она већ тешко болесна умире 27. маја 1933. године. Љубичина прерана смрт тешко је погодила Георги Димитрова с којим је четврт века пролазила трновит пут пролетерског револуционара с вером у дело социјализма.
Кад је сазнао тужну вест, јула 1933. године обратио се писмом сестри Магдалени. У њему је моли да сабере све Љубичине песме, оне које су штампане у часописима, али и оне које нису публиковане, а да се потом изда њена збирка.
„То ће бити најбоља успомена на нашу незаборавну Љубу и извесна утеха мени за неизмерни губитак, који преживљавам још од времена фаталног обољења пре годину дана“ – писао је сестри Георги Димитров.
За њу ће рећи да је била „пролетерка с високим самообразовањем и културом, даровита пролетерска песникиња, жена – друг у правом смислу те речи“, додајући да је поред његовог активног учешћа у Радничком покрету и Комунистичкој партији, много труда и несвакидашње жртве уложила у његов развој и испуњавање тешких задатака као радничког руководиоца и борца.
Дело Љубице Ивошевић Димитров нераскидиво је повезано са делом овог великог сина бугарског народа и бугарске Комунистичке партије, осведоченог револуционара интернационалисте, искреног друга и пријатеља југословенских народа.
„Иако можда недовољно обележена видним знамењима и симболима, њена личност била је и остаће увек присутна у нашој средини“ – пише у поговору монографије о њој Драган Милојевић и додаје:
„Њене песме, рецитоване на радничким приредбама, већ су прокрчиле пут до антологије радничке поезије, а њена биографија привлачи пажњу историчара, публициста и литерата. Сасвим је сигурно да ни будући аутори историје Комунистичке партије, неће мимоићи њену појаву у југословенском и радничком покрету. У њеној личности сједињују се полетни песник револуционарне и социјалне поезије, аутор чланака о мукотрпном животу радника, састављач директивних писама за организацију радничког покрета и вођења борбених акција, преводилац публицистике и аналитичара светских збивања.“
Прве песме Љубица Ивошевић Димитров настале су у „београдском периоду“ њеног живота и рада. Прву песму под насловом „Нећу дуго чекати“ написала је 8. фебруара 1902. године, а само дан касније настала је и друга под насловом „Напред”. Прво је објавила песму „Напред“, а два месеца касније и другу „Нећу дуго чекати.“
Триша Кацлеровић песму „Напред“ сврстава у борбену поезију, док трећу „Доле вео“ оцењује као успелију. Новим стиховима Љубица се поново јавља после четворогодишње паузе у писању када 1906. у часопису „Живот“ објављује песму „Пред судом“, посвећену сени свог саборца и песника Емила Ребрића, а која је била веома популарна у радничким круговима и често заступљена у програму њихових приредби.
Четири нове песме изнедрила је кад је један рат прошао, а други тек почињао. У песми „Не вређајте ране“ осуђује оне, који због свог профита, гурају народ у ратну кланицу. Пева она и о тешком положају радничке класе. О томе говоре стихови који носе наслов „Видела сам вас“. Последња од ових песама посвећена је штрајку текстилних радника у Лесковцу у којој бодри његове учеснике да истрају у својој борби.
Почетком Првог светског рата престало је излажење радничких листова у Србији. Љубица тада престаје да литерарно ствара. Она ће се новом песмом огласити тек 1919. године, Тада је заправо написала успаванку „Над колевком пролетера“, која је штампана у два листа: „Једнакост“ и „Радничке новине“, Највише песама, чак 15, објавила је годину дана касније. То је на неки начин био и крај њене књижевне активности. Те 1920. године у листу „Будућност“ објавила је 10, у листу „Једнакост“ три и по једну песму у „Црвеној застави“ и „Радничким новинама“.
Неколико месеци касније, прецизније 15. јуна „Једнакост“ јој је објавила песму „Опијај се“, коју је написала још 1914. године, а потписала је и дечју песму „Лептиру“, коју је објавио лист „Будућност“. То гласило штампало је и њене песме „Здраво децо“, „Плебејка сам, да“ и „Моје жеље“. Њено књижевно стваралаштво чине и две кратке приче: „Први снег“ и „Лавице“, које су објављене у бугарској штампи 1920. и 1922. године.
Њену поезију Триша Кацлеровић описује као „фанфару израбљиваној радничкој класи њеног времена“ када није само указивала на тешке друштвене неправде, већ је обесправљене радне масе ватрено позивала у борбу за рушење старог и изградњу новог друштва. Њу је, иначе, упознао 1901. године у београдском Радничком друштву, као омалену и живахну, врло темпераментну, начитану и слободоумну особу већ тада је била запажена у социјалистичкој средини, где се убрзо прочула и као пролетерска песникиња.
Љубица је живела и деловала у иностранству, али никад није заборавила родну Шумадију и Србију. С великим интересовањем је пратила кретања у домовини. У Смедеревској Паланци где је била на занату, негујући успомену на ову револуционарку и песникињу, Радничком универзитету су дали њено име. На прочељу те зграде је био постављен и барељеф с њеним ликом, али га од прошле године више ту нема.