Имали смо људе: ПЕТРОНИЈЕ ПЕРА ТОДОРОВИЋ, ОТАЦ МОДЕРНОГ СРПСКОГ НОВИНАРСТВА
Петроније Пера Тодоровић ( 1852 – 1907), отац модерног српског новинарства, рођен је
на Спасовдан у Водицама. Припадао је покрету Светозара Марковића. Школовао се у Цириху.
Кад се вратио у Србију, сарађивао је у социјалистичким листовима тог времена. Био је уредник
првог социјалистичког часописа, који је под називом „Рад“ излазио у Београду 1874. и 1875.
године. Део новинарског века, после смрти Светозара Марковића, провео је у листу „Ново
ослобођење“ у Крагујевцу, где је 20. августа 1875. изашао први број „Старог ослобођења“,
чија је редакција била у његовој кући.
Године 1876. као добровољац учествовао је у српско-турском рату после којег је емигрирао у Нови Сад, где је издавао часопис „Стража“. Одатле је протеран 1899. године да би време све до пада владе Јована Ристића, боравио у Бечу и Паризу. Кад се вратио у Србију покренуо је „Самоуправу“ и постао један од највећих критичара владе и краља Милана. Због учешћа у Тимочкој буни, пошто је осуђен на смрт па помилован, издржао је десетогодишњу робију.
Кад се разишао са Радикалном странком издавао је листове „Самоуправа“ и
„Радикал“, да би половином 1889. купио „Мале новине“, а годину дана касније и штампарију
коју је назвао „Смиљево.“ Уживао је глас најплоднијег и најбољег српског журналисте.
Новинарство му је било замена и за политику и за књижевност. Клеветан и гоњен од своје
станке, постао је институција. Од његовог пера зазирали су краљеви, министри, партијски
прваци, посланици…
Био је романописац, политичар, аутор полемичких текстова, редактор, графички
уредник, хроничар дневних догађаја, штампар, дистрибутер, зачетник модерног маркетинга…
Иако је написао и вредне књижевне радове, како је својевремено оценио Бранислав Бане
Јовановић, вишегодишњи заменик уредника „Политике“ и „Политике експрес“, стваралачки
опус Пере Тодоровића превасходно је у знаку новинарства. Њиме се бавио од ране младости
до краја живота. Раскошног талента и широке знатижеље, он је у себи спојио одлике које
карактеришу модерну и креативну драматургију уређивања новина. Својим учешћем у
новинарско-штампарском послу у целости, од идеје до њеног обликовања у текст и
пласирања читаоцима, укључујући и њихов емотивни однос као повратну спрегу, наговестио
је и савремени концепт система у креирању и профилисању медија.
У „Огледалу“, подом куповине „Малих новина“, Пера Тодоровић је открио свој циљ:
„Кад сам узео у своје руке моје данашње Мале новине
, ја сам себи ставио у задатак
да их уређујем тако да ће уистину бити новине које ће бар приближно личити на јевропске
листове.“
У „Мале новине“ уложио је велике професионалне амбиције, што се види из детаља да
је у поднаслову заглавља превео њихов назив и на француски и на немачки језик. Те 1889.
године, започео је свој највећи издавачки пројекат који је трајао до Мајског преврата 1903.
„У њему су“ – према Јовановићевој оцени – „изражени блистави новинарски и
књижевни таленти Пере Тодовића, нарочито у фељтонистици и политичком коментару,
оличеном у тзв. личном чланку, у коме није нападао идеје већ њихове носиоце. Као коментатор политичких збивања у Србији, био је бескомпромисан у изношењу истина, утичући тако на стварање критичког јавног мњења.“
Новинарски стил Пере Тодоровића, подразумева својеврсну употребу језика у
различитим фактографским, аналитичким и белетристичким порукама, приступачним
широкој публици, а његов дуализам репортерског и литерарног навео га је да у свом делу
обилато користи дијалог.
Професор Милутин Срећковић у књизи књижевника Миодрага Тодоровића „Пера
Тодоровић – живот и дело“, коју је 1994. године у Библиотеци „Ђурђевданске искре“ објавило
Предузеће „Ђурђевдан 229“ Радослава Бунтића, наводи да је он „у свом бурном животу, осим
што се бавио новинарством, био један од првих наших социјалиста, потом радикал и учесник у
великој Тимочкој буни… Са овог човека чија би сабрана дела достигла и до 30 томова, с
приличним закашњењем почела је да се скида покорица политичке уклетости…“
Занимљив детаљ из његовог живота изнео је и његов потомак и први Паланчанин са
звањем књижевника Миодраг Тодоровић:
„Спасовдан је мог претка Перу вазда спашавао, чак и кад су у питању биле невоље
највеће врсте. Био је, због учешћа у Тимочкој буни, осуђен на смрт, па помилован. На њега је
спреман атентат, али је и од те опасности спашен. Иако је у младости важио за атеисту, због
своје велике љубави према природним наукама, бог га се није одрекао, а особито Спасовдан,
који је њему био вечити заштитник.“
Пера је у српској историографији дуго био заборављен. На његово дело, радећи на
докторској тези, осврнула се и др Латинка Перовић, која је била запослена у Институту за
новију српску историју. И она, као и професор Срећковић, изнела је властито мишљење да је
он био један од најплоднијих српских писаца. Његово жанровски разноврсно књижевно дело
– романи, дневници, мемоари, путописи, књижевна теорија и критика, портрети у
некролозима бројних савременика – испунило би томове. По њеној оцени то дело је било
дуго потиснуто и због тога непознато…
„Личност Пере Тодоровића у тумачењу савременика одредила је његов потоњи живот
и задуго је осудила његово дело на заборав – навела је др Перовић на научном скупу
одржаном у Смедеревској Паланци 2014. године под називом Пера Тодоровић – нови (п)огледи
. На заборав су на свој начин учествовали и тадашњи највиши интелектуални
ауторитети. Јован Скерлић, на пример, прећутао је Дневник једног добровољца.
Смрт Пере
Тодоровића је зауставила лавину бешчашћа његове личности и порицања његовог дела… Оно
што је о њему речено у 25 некролога није могло настати обноћ, пригодом. О њему се, најзад ,
проговорило као о значајној личности, којом се наша историја могла позабавити
, једном од
најдаровитијих људи новог доба, творцу наше журналистике, писцу коме у историји наше
литературе припада видно место, можда видније него што га неки књижевници имају.“
Све то сажео је некролог београдске „Правде“:
„Умро је један редак човек. Пера Тодоровић је био редак по своме таленту, и по својој
издржљивости, по својој судбини. Никад нико с онолико добрих и лепих особина колико их је
имао, није горе прошао у животу, но што је он прошао.“
Кључну улогу у провоцирању интересовања за дело Пере Тодоровића имала је студија
Велизара Нинчића. Та студија је била, како је то уочила филозофкиња Ксенија Атанасијевић, проблесак ослобађања од суда који је изречен, чинило се, заувек. Проучавања су, наиме, ишла
у два смера: откривање књижевног дела и реконструкција живота и идеја.
О проучавању његовог дела, бавио се и Душан М. Иванић са београдског Филолошког
факултета, који је на научном скупу у Смедеревској Паланци изнео да су „његови књижевни
текстови махом остали расути широм периодике, а политичке акције прошле с временом. За
живота је дао облик књиге релативно малом делу својих текстова.
По Иванићем мишљењу, изучавање динамике Тодоровићевих дела, историје облика
приповедања и врста, односа литерарног и документарног – све је то отворено поље… он је
прошао дуг пут од програмског реализма 70-тих година 19. до модернизацијских процеса
почетком 20. века.
Тодоровић је кључна фигура развоја наше периодике. Иванић налази да „историчари
различитих врста периодике и различитих дисциплина и наука пред собом имају једну од
најкреативнијих личности у овој области писане речи.“ Овај учесник научног скупа у
Смедеревској Паланци сматра да „Тодоровића треба гледати у кругу уредника и сарадника
српске периодике као што су Змај, у мањој мери, Лаза Костић, само што је он, у првом реду
остао политичар, односно новинар, а они су у првом реду били књижевници.“
На Тодоровићев учинак у културној историји Србије, пажњу је својевремено скренула
др Латинка Перовић наводећи да су његови преводи са француског, немачког и руског језика
надживели време као што је, на пример, превод Гогољевог „Ревизора.“ Био је издавач и
уредник многих часописа, листова и календара. Међу њима и „Малих новина“, првог дневног
листа у Србији. Писао је уводнике, коментаре, извештаје, путописе, фељтоне… Његове новине
прве су почеле да објављују рекламе и временску прогнозу. Његов новинарски и издавачки
рад још увек чека истраживаче. У новинарском раду Пере Тодоровића има више тематских
целина које још нису ни дотакнуте међу које свакако спада и његова студија о геополитичким
питањима на Балкану.
Проучавањем историјског архива Пере Тодоровића, установљено је да је он неколико
пута био озбиљно оштећен: после Тимочке буне, у Првом светском рату када је срушена
његова кућа у Београду, након Другог светског рата када је одузета сва књижевна
оставштина. Приликом оставинске расправе нестала је и његова библиотека од 1.200 књига и
нетрагом расути многи рукописи. Према једној његовој белешци, у Паризу је купио 54 књиге,
међу њима „Зону Дарк“ Еужена Сиа, „Седам тајних грехова“ и „Француску револуцију“ Ј.
Бернара и „Пруску тајну полицију“ В. Тисоа.
Пера је у тридесет деветој години, на прагу пуне зрелости, осетио потребу да будућим
историчарима остави сведочанство о свом времену. Тако је 1891. године, као власник
штампарије „Смиљево“ и издавач дошао на идеју да прикупи и без икаквих коментара објави
најважнија документа везана за бракоразводну парницу краља Милана и краљице Наталије, с
поднасловом: Изворна грађа за историју краљевског брачног пара. Хтео је заправо да
читаоцима стави на увид документа па да сами закључе ко је крив, а ко – није.
На још један значајан детаљ из његовог живота указао је књижевник који је носио исто
презиме као и он, његов потомак Миодраг. Он се у својој књизи дотакао и морфијума кога је
Пера Тодоровић узимао из здравствених разлога, што је за крај 19. века био необичан корак.
„Болујући од екинококуса, трпео је страховите болове, а у то време медицина је од
лекова за умирење болова имала само морфијум“- објаснио је у својој књизи „Пера Тодоровић
– живот и дело“, Миодраг Тодоровић. „Он га је узимао стално настојећи да се ослободи
његовог кобног загрљаја. О томе сведоче и неки записи из његовог Дневника
у којима
изражава задовољство што је, после пуних десет година успео, како је написао, да се ослободи
тог отрова. То се десило после његове тешке операције у Бечу…“
Занимљив и буран је био живот Пере Тодоровића. За 55 година живота прегрмео је
две буне и један рат, четири године изгнанства, више од 20 хапшења, скоро шест година
провео у казаматима и апсанама, био осуђен на смрт, платио 11 хиљада разних глоба и такси
и живот му често висио о концу… Уређивао је десетак листова и часописа, дружио се с
најбољим песницима свог времена, пропутовао добар део Европе и стигао до Блиског истока.
Успео је да напише најбољу ратну хронику и најбољи историјски роман. Основао је политичку
странку, дружио се с владарима и женио три пута.
Потомак Миодраг Тодоровић, сажимајући његов животни скор, открио је да је
1903.године, о себи написао ово:
„Тридесет је пуних година како сам се помешао у политичке послове наше отаџбине и
како, као јавни радник, држим перо у руци. У том дугом одсеку времена, ја сам много
доживео, много видео и много искусио – долазио сам у додир и везу са хиљадама политичара
и јавних посленика…“
У тренутку кад је свећа његовог живота скорила крају, узвикнуо је:
„Време, буди ми сведок!“
Драгољуб Јанојлић