Имали смо људе: ЖИВКО ПАВЛОВИЋ, ГЕНЕРАЛ СА ТИТУЛОМ АКАДЕМИКА
Живко Павловић (Башин 1871 – Београд 1938.) био је генерал и академик, велики ратни командант и војсковођа. Рођен је у Башину где је завршио основну школу, а гимназију у Крагујевцу. Потом је 1839. године ступио у нижу школу Војне академије као питомац 22 класе. У чин артиљеријског потпоручника произведен је 1892, да би четири године касније ступио у Војну академију. По њеном завршетку, пошто је успешно командовао батеријом, изабран је за приправника генералштабне струке. И ту степеницу је успешно савладао па се 1901. године окитио чином генералштабног капетана.
Био је син српског села. Имао је све особине које красе децу сеоских домаћина. Још као дечак умео је да се загледа у бескрај и да размишља. Често су га затицали како заљубљен посматра природу. Та особина остала му је целог живота и за позив коме се одао била од пресудног значаја.
Као млади високи официр и као државни питомац, послат је у Берлин да усавршава немачки језик и студира војну науку. Боравак у Берлину оставио је на њега дубок утисак, тако да је доцније увек нагињао немачкој војној доктрини. Поред тога, озбиљно је студирао Наполеона и Жоминија а умео је да доведе у склад немачку и француску доктрину. То је нарочито дошло до изражаја кад је као потпуковник 1906. и 1907. године био командант 18 пешадијског пука у Београду. Његове тактичке вежбе и ратне игре у тзв. зимској школи, пратили су многи официри београдског гарнизона.
У току службовања све до Првог светског рата био је на овим дужностима: командант другог батаљона Седамнаестог пешадијског пука, помоћник начелника генералштаба Тимочке дивизијске области ордонанс официр краља Петра и краљевића Ђорђа, командант другог батаљона Седмог пешадијског пука „Краља Петра Првог“, начелник штаба Коњичке дивизије и командант Осамнаестог пешадијског пука „Краљевића Ђорђа.“
Као перспективан официр, који је одлично владао војном науком и њеним вештинама, 1911. године изабран је за професора наследника престола и каснијег краља Ујединитеља Александра Карађорђевића. Војвода Радомир Путник, начелник главног штаба Генералштаба поверио му је висок положај у војсци, поставивши га за начелника оперативног одељења тог штаба. На том положају остао је до рата с Турцима 1912. године. Тада је постао шеф одсека у оперативном одељењу Врховне команде. По завршетку Српско-турског рата, кад се видело да се спор с Бугарима не може решити мирним путем, војвода Путник га је поставио за начелника оперативног одељења Врховне команде. Кад се и тај рат завршио, послат је у Лондон за војног експерта на Балканској конференцији мира.
По повратку из Лондона постављен је за начелника штаба новообразованог Приморског корпуса, који је одређен за опсаду и освајање Скадра 1913. године. Одмах по доласку у Барбалушу војвода Бојовић, као командант и он у улози начелника штаба, израдили су план напада на Скадар. Тим планом је све било предвиђено да је Живко Павловић био сигуран да ће да ће за два сата заузети Скадар. Напад је био одређен за шест сати ујутру, али је око поноћи стигла депеша председника владе Николе Пашића да се обустави планирана операција.
У Српско – бугарском рату, постао је начелник Оперативног одељења Врховне команде. Његову иницијативу за прелаз у контраофанзиву при изненадном нападу Бугара 17. јуна 1913. године, војвода Путник прихватио је као исправну, а резултат је био победа у Брегалничкој бици. По повратку из Српско-бугарског рата, постављен је за начелника Оперативног одељења Главног генералштаба.
У Српско-аустријском рату 1914. и 1915. године био је начелник Оперативног одељења Врховне команде.
Према писању „Правде“, пуковник Павловић је био „миран, хладан и трезвен, тако да је све поверене дужности у војсци обављао на време и врло успешно.“ Од почетка Првог светског рата до краја 1916. године био је помоћник начелника штаба Врховне команде. И то, уз остало, говори колико га је ценио војвода Путник. Изузетна је његова улога у Колубарској бици што потврђују и ове Путникове речи неколицини високих официра који су дошли да му честитају сјајну победу: „Половину честитајте господину Живку.“
У судбоносној 1915. години, пуковник Павловић је носио огроман део терета поред све више болесног војводе Путника. Благодарећи његовој мирноћи, хладном темпераменту, зрелом расуђивању и правилној процени ситуације, српска војска је у онако очајној ситуацији остала светла образа. Нигде ни једна јединица није заробљена нити је претрпела непоправиви пораз. Кад је дошло време да се донесе судбоносна одлука о томе шта да се ради, није мали био утицај пуковника Павловића да се та одлука донесе онако како је донета. Путника са његовим чврстим и непоколебљивим карактером, један смишљен, миран, одлучан Живко Павловић могао је само учврстити у идеји да српску војску повуче на Јадран, избегне опкољавање и одбаци срамну капитулацију.
Кад је реорганизована српска војска на Крфу, Павловић је одређен за команданта Шумадијске дивизије, а 1917. године за војног изасланика у Атини. По завршетку рата 1919. године, пошто је унапређен у чин генерала, постављен је за управника Војне академије, где је после годину дана, постао командант Јадранске дивизијске области, а од 1922. до 1923. године налазио се на дужности помоћника команданта Прве и Треће армијске области. С тог положаја је и пензионисан.
„Политика“ је, пишући о њему, истакла да „велика времена и велике народне средине дају велике војнике.“ Као Живка Павловића, који је нагонски умео да понесе веру у свој народ, знајући да се „прави карактер једног народа“ – како је рекао у приступној академској беседи – „и његова народна душа показује само у највећим искушењима и најтежим кризама његове историје.“ За његов лик и његово дело од огромне је важности што је у Војну академију ушао у гуњу и опанцима, што је Јасеничанин, Шумадинац и далеким пореклом са равна крша старе Рашке. Јасеница је прво поприште Карађорђева устанка. Она је његовог оца, неписмена сељака, учинила заслужним четовођом батаљона у Српско-турском рату за све време његова трајања.
„Политика“ је Живојина Павловића овако описала у броју од 27. априла 1938. године:
„Изникао из овако великога грумена, из овако дубоке народне основе у којој је основни узрок свега великога што се у нас догодило, Живко Павловић се на делу одиста показао и много снажан, и много духован, и много моралан. Његова сељачка спољашност показивала је расну снагу. За рад, за чин, за најсложенију акцију. Његов дух за националну мисију, трезвену и снажну, бескрајно беспогодбену. Онај који осењен нагоном зна шта хоће и који за то уме и може да развије највећу снагу, а као војник да покаже чудесне способности. Велики интелектуалац, при том уједначено издржљив, солидан и дисциплинован дух, без трунке показности и лажности. Чврст као литица, хладан и сталожен као кабинетски научник, полетан као орао кад треба, веран стално себи и логици историје свога народа, он је имао ону посведочену сјајну српску иницијативу и римску смелост, ако му је то заповедало хладно процењивање прилика и задатака судбоносног часа.“
Огромне радне снаге, исправне увек вредности, он је у Врховној команди био и човек од идеја и од извршења. Најсрећнија допуна и помоћник славном Путнику, његов суаутор великих битака и смелих стратегијских потеза. Рођени генералштабац, рођен за војсковођу. Тачно из славне поворке Путник, Мишић, Степановић, Бојовић. Стратег у пуном смислу те речи, који је дубоко знао кога води у рат, зашто и са каквим све погодбама има да рачуна у том најсложенијем човечјем послу. Такав је био у Колубарској бици и на Брегалници, такав је и на Ветернику и Козјаку, где је као заповедник Шумадијске дивизије учинио главне припреме за прелом на Добром Пољу.
Живко Павловић је, како је то на научном скупу у Смедеревској Паланци рекао Божидар Јововић био „најумнији војник свих времена.“ Његово везивање за Војну академију припада времену када се та установа реформисала, уобличавала и усавршавала у погледу законских одредаба и програмских потреба. Нарочито је била одговорна и озбиљна његова служба управитеља непосредно после завршетка Првог светског рата. То је време кад је Војна академија доживела највише промена. Нова држава, неупоредиво већа од Србије, захтевала је више војске и сходно томе више официра. Највећи терет целокупног преуређења и прилагођавања високих војних школа у новој држави поднели су официри Краљевине Србије, који су уједно и били њени први наставници.
У знак признања велике државничке вредности и заслуга за отаџбину, Живко Павловић је 25. октобра 1921. године проглашен за члана Српске краљевске академије наука. Пре њега те титуле се домогао још један генерал, Јован Мишковић. О лику и делу Живојина Павловића, Јован Цвијић је тада казао:
„Новоизабрани академик је рођен усред Шумадије, на граници крагујевачког и смедеревског округа, у селу Башину. И отац и мајка су му били сељаци. Отац је морао имати неких нарочитих врлина, кад је неписмен могао бити четовођа, командовати батаљоном и добити златну и сребрну медаљу за храброст у Српско-турском рату. Сасвим је пуки случај што је један сељак , материјално посрнуо после тог рата, напрегао све силе да своје дете школује. Дао га је у Војну академију која се о својим питомцима сама старала. Исто је тако случај што су у време најбољих официрских година Живка Павловића настали горостасни догађаји у којима је могао показати све своје војничке особености. У знак признања за стечене заслуге у рату, изабран је за почасног члана Академског друштва за међународну историју у Паризу, а потом и за почасног члана Латинске академије наука Француске.
Обраћајући се Живку Павловићу, приликом пријема у Академију, Цвијић је нагласио:
„У данашњој приступној беседи, открили сте нам један нов, филозофски начин гледања на победу у рату. По вашем последњем чланку у `Српском књижевном гласнику` могло се закључити да Ви силно верујете у моћ Врховне команде и услед тога њеним стратегијским потезима дајете огромну важност пред којим све друго бледи. Можда Ви нисте сасвим тако мислили, али је то био утисак Вашег начина разматрања и Ваших закључака. Сада видимо да Ви тако не мислите. Може рад Врховне команде бити првокласна вредност – као што је био рад наше Врховне команде – па опет не дати оне величанствене победе. И зато Ви с правом говорите о моралним и психичким моментима: о психичкој кризи, о душевној узбурканости, о моралној сондажи и о нашем народном карактеру. Ви сте тиме дирнули основни узрок свега славнога што се догодило, и нема сумње да ће се у студијама које се буду бавиле нашим великим ратовима и њиховим великим резултатом, данашњом нашом великом државом, на те узроке обратити највећа пажња.“
Живко Павловић објавио је за живота, велики број оригиналних и преведених чланака, нарочито у „Ратнику“. Његова дела су, како је писала „Политика“, плод свестраног познавања војне науке, великог личног искуства и ретког талента. Вреди поменути ова дела: Битка на Јадру, Даљно (стратегијско) извиђање, Београдска операција, Опсада Скадра и Битка на Колубари. Остала му је недовршена књига о повлачењу 1915. године. Од преведених дела вреди поменути књигу Фон дер Болца „Ратовање и вођење војске.“
„Када се ослободио стега и обавеза које су му наметали војнички задаци, Живко Павловић је подарио војној науци најлепше поклоне, какви се до тада нису могли срести на овим нашим просторима“ – изнео је на научном скупу Божидар Јововић. „ Та снажна појава заиста је грунула у нашу јавност, баш као да је његова научна реч просто извалила сву пригушену енергију дотадашњег ћутања. Мученом злобом, завишћу, понижавањем и другим неправдама што му је наметала околина, у његовим умним творевинама као да се све то вратило натраг онима што су, по његовом мишљењу, присвајали његове заслуге и његову војничку славу…“
Генерал Живко Павловић носио је велики број домаћих и страних одликовања: Бели орао другог степена с мачевима, Карађорђева звезда другог степена с мачевима, две Карађорђеве звезде четвртог степена без мачева, Бели орао петог степена, Свети Сава петог степена, Златна медаља за ревносну службу, Медаља за војничке заслуге, Споменица краља Петра Првог, Споменица за српско-турски рат 1912. године, Албанска споменица и Споменица за рат 1914- 1918. године. Од страног ордења и медаља добио је: два француска Ордена Легије части (командантског и официрског реда), енглеско одликовање Светог Михаила и Ђорђа, два руска одликовања Свете Ане другог степена и Светог Станислава другог степена, Румунску круну другог степена и Румунску звезду трећег степена, три грчка одликовања Ратни крст, Медаљу за војничке заслуге и Ђорђев орден трећег степена, чешки Ратни крст и бугарски Орден за војне заслуге трећег степена.
Овако је последње тренутке живота генерала и академика Живка Павловића описала „Правда“:
„Иако се његово здравље сасвим погоршало, генерал Павловић је био при пуној свести. Своме сину Александру, који је седео поред постеље, казао је: `Ацо, сине, нема ништа од мене`. То је било око подне, а већ у два поподне генерал је променио свет. А само два, три дана раније свом добром пријатељу пуковнику у пензији Ђорђу Јовановићу је изразио жељу да поживи још две, три године да би завршио своје дело Београдска операција 1915.“
У вечност се преселио велики војни командант и војсковођа, још један од малог броја оних који су водили војску у најсудбоноснијим догађајима новије српске историје. Велики војник склопио је очи за навек. Дубоке и мудре очи које су небројано пута сагледавале стазе српске војничке славе и великих ратних победа. У Пантеону народне захвалности, генералу Павловићу припало је лепо и значајно место – место до великих војвода Радомира Путника, Живојина Мишића и Степе Степановића.
Као десна рука војводе Путника на положају помоћника начелника штаба Врховне команде – и на многим другим положајима, важним и одговорним, генерал Живко Павловић сјајно је доказао високе врлине војника, родољуба, војног мислиоца, дубоког и оштроумног стратега. Син села, он је био оличење свих непресушних снага које село, здраво и неистрошено, пружа земљи у часовима кад су велики људи најпотребнији. Он је хтео и умео, наоружан не само својим урођеним даром за војна знања, већ и ретком вредноћом, да развије своје велике одлике. Био је један од најзнаменитијих стручњака за ратовођење забележених у историји Првог светског рата. Један од најелитнијих носилаца врлина српске војске и заслужени члан Српске краљевске академије.
Драгољуб Јанојлић