Преминуо Душан Миловановић (1947-2022.)

Вест да је у уторак, 7. јуна, преминуо Душан Миловановић, историчар уметности и музејски
саветник, растужила је, осим његове породице, читаву српску културну јавност.

Рођен 31. маја 1947. године у Милошевцу, Општина Велика Плана. Основну школу и гимназију завршио у Смедеревској Паланци и дипломирао 1975. године на Филозофском факултету у Београду, на катедри за историју уметности. Радио на Студију Б, а од новембра 1976. године био је стално запослен као музејски саветник у Музеју примењене уметности у Београду, до пензионисања, маја 2014. године. За Хиландарски одбор САНУ, између 1977. и 1998. године, водио Екипу истраживача ризничког материјала у Хиландару и на Светој гори, да би се од прикупљене грађе публиковано преко 40 радова, а 2008/09. реализована монументална изложба под називом Хиландарске ризнице у Музеју примењене уметности, са двотомним каталогом. Одржао је преко две стотине предавања о Хиландару, историји, примењеним уметностима у референтним институцијама у земљи и иностранству. Сарадник је већег броја српских научних, стручних и патриотских институција у Србији, Српским земљама, у Расејању и иностранству. Рецензент многих стручних, научних и литарарних радова.

Одлазак аутентичних личности готово филмских биографија и класичног образовања што су дотицале из сиромашне четврти провинције, а касније велеградских универзитата, светских музеја, па богами и такође несталих кафана, ненадокнадив је губитак како за нашу културну и уметничку сцену, тако и за живот сам по себи. Заиста некада није тешко сву субјективност према човеку сместити у страну и с осмехом на лицу, и вером у вечни живот, загледати се у све оне странице живота које је, у овом случају, Душан Миловановић (1947 – 2022.), историчар уметности и музејски саветник, успео да „напише“. Од самих почетака он се „љуљао“ између своје две велике љубави – телевизије, испрва на Студију Б, и историје уметности – односно Музеја примењене уметности у коме је провео читав свој радни век. Велико искуство што се у оно време стицало на радиу и телевизији, требало је пренети на поље музејског рада, где је Миловановић имао част и привилегију да уз несумњиве бардова наше струке – попут Бојане Радојковић, или Добриле Стојановић и других – започиње своју каријеру. Касније ће радити супротно – велико знање и несумњив ауторитет из обалсти средњевековне уметности, особито оне с предзнаком „сакрална“ и „примењена“, преносиће на мале екране, успевајући да врло брзо постане „јавна личност“, ма како да посао којим се бавио деловао неинтересантно широј јавности. Управо тој публици, која је знала да га зауставља на улици, или прилази у порти Хиландара да се захвали на дивној емисији коју су имали прилике да гледају, остаће познат као помало ренесанса личност што стоји пред задужбином Св. Саве и Св. Симеона на Св. Гори и пред камером самоуверено говори о српској прошлости. Стручној јавности, с друге стране, остаће у сећању његове изложбе, почев од „крстова“, „сатова“, „савремене православне уметности“, „хиландарских ризница“, па све до „орнамената“ – изложбе о срењевековном орнаменту – која је дошла као круна његове каријере, и којом је, још једном, у смирај свог професионалног рада, померио границе на српском „музејском небу“ у начину презентовања културног наслеђа, али и и његове даље примене. У време када је свима препорука да своје вештине управљају према једној теми, или области, Душан је помало тврдоглаво одбијао да посегне за овом „методологијом“, на шта је заправо и имао право, будући да су његова знања, и осећај за уметност, превазилазила разне домете. Тако смо могли да га виђамо и као говорника на изложбама савремене уметности, коју је одлично осећао и разумео, па све до археолошких тема, што су будиле његову пажњу и подстицале његов вишедисциплинарни дух.
Овенчан бројним наградама, од којих овде треба издвојити признање „Михајло Валтровић“ из области музејског прегалаштва, или „Вукову награду“ за допринос култури и уметности наше земље, те аутор студија које и данас представљају незаобилазну литератуту (Ризнице манастира Хиландара, Освежавање меморије), Душан Миловановић постаје својеврсна парадигма личности што је успела да за живота споји неспојиво, и да богатом каријером и ентузијазмом за радом до готово последњег дана постане узор свим млађим колегама, међу којима је и аутор ових редова, поносан што је био део Дулетовог света.

Стеван Мартиновић, историчар уметности