Глумац кога сам волео

Најбрже путују лоше вести. Једна таква пронашла ме је преко пола света.

Умро је Зоран Станошевић Станке, некадашњи колега, саборац, другар из многих седељки и паланачких пустоловина.

Чуо сам, летос у завичају, да је тешко оболео, али није ми се дало да скроз поверујем у то.

Некако је личило на њега да то превазиђе.

Да превари опаку бољку.  

Није успео.

И престижу се сећања.

Стојимо у ћошку, за шанком КМ-а.

Пун пријатеља и чаша је наш сто у ”Рок ину”.

На тераси његове недовршене куће ишчекујемо ”томахавк”.

Хватамо ракове на сланиницу, на Кусадачком.

Заједно смо на неким бинама у преломним временима…

Нека остане записано, Зоран Станошевић био је кошаркаш и тренер у локалном клубу ”Младост”, глумац у Градском аматерском позоришту, страствени пецарош. Двадесетак година радио је у Јавном радио дифузном и новинском предузећу Јасеница. Почео је осамдесетих година прошлог века у омладинској радио емисији, а упоредо се развијао у радијском и писаном новинарству. Почетком двехиљадитих, био је и уредник листа ”Јасеница”. Пар година касније заједно смо основали независни Радио Паланка ФМ који је радио кратко али оштро. По престанку новинарске каријере преселио се у Београд и неко време радио у фирми за изградњу и одржавање приватних базена. Последње радно ангажовање било му је на путничком броду – крузеру.

У својој животној револуцији био је ”члан анархокомунистичке либералне партије”, ако се добро сећам.

За мене, од свега, био је највише глумац. Врхунски.

Не, не мислим само на сцену, на којој је био сјајан. Мислим на живот.

Сигуран сам да ће и тамо, где нема ничега, он створити своје позориште.

И памтићу га тако.

Као глумца кога сам волео.

Дејан Црномарковић