На вест о смрти др Милана Бркића Брке
Неке давне године, када је др Милан Бркић Брка био директор ОБ „Стефан Високи“, зазвонио је телефон у редакцији „Паланачких новина“, а са друге стране жице био је Он.
… у то време, у неколико бројева имали смо критичке текстове о општем стању у паланачкој Болници, о чему су нас обавештавали запослени и пацијенти…
И да, почели смо разговор, мој стари пријатељ још из омладинских, акцијашких дана и ја, као да смо јуче пили кафу у неком од градских кафића, а прошле су године.
Позвао ме је да га посетим на радном месту, да поразговарамо о важној теми, што сам, наравно прихватио и већ после пар сати седели смо у његовом кабинету.
Затим смо прошетали кроз неколико болничких одељења, говорио ми је о проблемима са којима се свакодневно сусреће обављајући посао директора, а потом ми је онако фрајерски, какав је увек био, предложио да се претплати на „Паланачке новине“ да му не би више други доносили да чита критике на свој рад.
Прихватио сам тај предлог, али му и нагласио да се надам да не очекује да ћемо због тога престати да се бавимо темама из Болнице, на шта ми је одговорио да то зна јер се довољно дуго познајемо.
Такав је био Милан Бркић Брка. Директан, искрен, господин доктор, спортиста атлетичар, акцијаш, супруг, отац, пријатељ, понајмање политичар мада га је та проклета активност жестоко привлачила.
Покушавао је деценијама, узалуд као и многи од нас, да поправи то мало парче планете на коме смо се вољом природе сви окупили…
А данас сам, у далеком граду на југоистоку света, добио вест да је преминуо.
Знао сам да је боловао дуго, али сам веровао да ће надвладати болест снагом свог спортског карактера.
Поштену трку, сигуран сам, не би изгубио, али болест га је, изгледа, насамарила у тренутку предаха.
А можда је и он одлучио да је на тај начин победи.
Зато га и сада видим како у спринту јури ка свом циљу.
Видим га у белом мантилу на хуманом задатку.
Видим га у неком свету у који одлазе посебни.
(Дејан Црномарковић)