Na vest o smrti dr Milana Brkića Brke

Neke davne godine, kada je dr Milan Brkić Brka bio direktor OB „Stefan Visoki“, zazvonio je telefon u redakciji „Palanačkih novina“, a sa druge strane žice bio je On.

… u to vreme, u nekoliko brojeva imali smo kritičke tekstove o opštem stanju u palanačkoj Bolnici, o čemu su nas obaveštavali zaposleni i pacijenti…

I da, počeli smo razgovor, moj stari prijatelj još iz omladinskih, akcijaških dana i ja, kao da smo juče pili kafu u nekom od gradskih kafića, a prošle su godine.

Pozvao me je da ga posetim na radnom mestu, da porazgovaramo o važnoj temi, što sam, naravno prihvatio i već posle par sati sedeli smo u njegovom kabinetu.

Zatim smo prošetali kroz nekoliko bolničkih odeljenja, govorio mi je o problemima sa kojima se svakodnevno susreće obavljajući posao direktora, a potom mi je onako frajerski, kakav je uvek bio, predložio da se pretplati na „Palanačke novine“ da mu ne bi više drugi donosili da čita kritike na svoj rad.

Prihvatio sam taj predlog, ali mu i naglasio da se nadam da ne očekuje da ćemo zbog toga prestati da se bavimo temama iz Bolnice, na šta mi je odgovorio da to zna jer se dovoljno dugo poznajemo.

Takav je bio Milan Brkić Brka. Direktan, iskren, gospodin doktor, sportista atletičar, akcijaš, suprug, otac, prijatelj, ponajmanje političar mada ga je ta prokleta aktivnost žestoko privlačila.

Pokušavao je decenijama, uzalud kao i mnogi od nas, da popravi to malo parče planete na kome smo se voljom prirode svi okupili…

A danas sam, u dalekom gradu na jugoistoku sveta, dobio vest da je preminuo.

Znao sam da je bolovao dugo, ali sam verovao da će nadvladati bolest snagom svog sportskog karaktera.

Poštenu trku, siguran sam, ne bi izgubio, ali bolest ga je, izgleda, nasamarila u trenutku predaha.

A možda je i on odlučio da je na taj način pobedi.

Zato ga i sada vidim kako u sprintu juri ka svom cilju.

Vidim ga u belom mantilu na humanom zadatku.

Vidim ga u nekom svetu u koji odlaze posebni.

(Dejan Crnomarković)