Na  vest o smrti Živote Žike Bisenića: ODLAZAK DOBROČINITELJA

Ugasio se  život Živote Žike Bisenića. Umro je u Beču, gde je godinama živeo i radio. U večnost se preselio iznenada i bez vidljivih najava. Na put bez povratka otišao je kao veliki dobročinitelj. Po tome će se najduže i pamtiti.  Radio je i stvarao do sudnjega dana. Planirao je i dok je ležao u postelji jedne bečke bolnice. Verovao je u život, a trošio ga je kao da nije jedan i neponovljiv.

Treba i tu razumeti Životu Žiku Bisenića. Radio je i stvarao da bi živeo u sećanjima svojih potomaka, rođaka i prijatelja. Obnavljao je zapuštene česme, poput one na ulazu u Golobok, u Kraku, oživljavao zaboravljene običaje, bogato darivao crkve i manastire. Kad je reka izbeglica preplavila Srbiju, među prvima je u Smederevsku Palanku dopremio  pomoć. Tu sam ga i upoznao. Zadivila me njegova energija i želja da pomaže ljudima u nevolji.

Prilikom jednog susreta poverio mi je da njegov otac Cula piše knjigu o svojoj familiji, zapravo razlistava njeno rodoslovno stablo. Zamolio me da pročitam rukopis i da pripomognem da se objavi. Prihvatio sam rado, pogotovo kad mi je kazao da su Bisenići dalekim poreklom sa kosmetskih prostora i da je rodbinski vezan za moje rodno mesto – Selevac.

Kad je knjiga izašla, nazvao me i zamolio  da govorim na promociji u Goloboku. Poziv sam sa zadovoljstvom prihvatio. „Kad pođeš, ponesi 20 do 30 tvojih knjiga“ – kazao je i ja sam tako učinio. Pred promociju, koja je bila u prepunoj seoskoj kafani, pred svakog učesnika svečanosti stavio je po primerak knjige.  Onda se vratio i naplatio. „Ovo je tvoje“ – rekao je i na sto ispred mene spustio pare.

Života Žika Bisenić je bio i jedan od inicijatora i organizatora promocije moje knjige „Ožiljci iz žice“ u Beču. Njegovom dobrotom stići ću kasnije i do Svete Gore i najveće naše svetinje – Hilandara. U Uranopolisu, dok smo čekali brod, intervjuisao sam ga i saznao da redovno posećuje srpsku carsku lavru. Tamo je vodio i druge i prednjačio u inicijativama. Redovno je organizovao pomene za monahe  iz našeg kraja.

Kao  novinar bio sam gost na više manifestacija koje je organizovao u Goloboku. Pod zapisom u centru sela govorio sam o Hilandaru, potom sam se još dva puta obratio njegovoj publici: jednom sa pričom  o mitologiji drveća i bilja, a drugi put sam govorio o mitologiji vode.  Za takve prilike birao je govornike i trudio se da sve bude u duhu vere pravoslavne i tradicije. Zato  su u zvaničnom programu mogli nastupiti samo vrhunski interpretatori izvorne, etno pesme kakve su, pored ostalih, bile i sestre Borota, na primer.

U Goloboku je godinama uređivao kutak za odmor i tihovanje. Podvodno zemljište u Kraku pretvorio je u oazu mira. Na njemu je progledalo jezerce. Tu je poslednjih godina provodio prilično vremena, zapošljavao je sebe i nekako uvek bio u samo njemu znanom tempu. Dogovorali smo se da za „Palanačke“ napravim reportažu sa „lica mesta“. U glavi sam već imao i naslov: „U bari žabe, u duši mir“. Ali, uvek bi nas u toj nameri nešto omelo: ili jake kiše, ili njegov iznenadni odlazak u Beč. Tako je planirana  reportaža ostala samo jedna lepo zamišljena ideja.

Života Žika Bisenić je u rodnom Goloboku ispraćen u večni počinak. Znajući ga, verujem da on ni tamo ne miruje. Čovek koji je stalno bio na nogama i u akciji i ne može drugačije. Zato  nek mu je laka zavičajna zemlja.

D. Janojlić

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.