На  вест о смрти Животе Жике Бисенића: ОДЛАЗАК ДОБРОЧИНИТЕЉА

Угасио се  живот Животе Жике Бисенића. Умро је у Бечу, где је годинама живео и радио. У вечност се преселио изненада и без видљивих најава. На пут без повратка отишао је као велики доброчинитељ. По томе ће се најдуже и памтити.  Радио је и стварао до судњега дана. Планирао је и док је лежао у постељи једне бечке болнице. Веровао је у живот, а трошио га је као да није један и непоновљив.

Треба и ту разумети Животу Жику Бисенића. Радио је и стварао да би живео у сећањима својих потомака, рођака и пријатеља. Обнављао је запуштене чесме, попут оне на улазу у Голобок, у Краку, оживљавао заборављене обичаје, богато даривао цркве и манастире. Кад је река избеглица преплавила Србију, међу првима је у Смедеревску Паланку допремио  помоћ. Ту сам га и упознао. Задивила ме његова енергија и жеља да помаже људима у невољи.

Приликом једног сусрета поверио ми је да његов отац Цула пише књигу о својој фамилији, заправо разлистава њено родословно стабло. Замолио ме да прочитам рукопис и да припомогнем да се објави. Прихватио сам радо, поготово кад ми је казао да су Бисенићи далеким пореклом са косметских простора и да је родбински везан за моје родно место – Селевац.

Кад је књига изашла, назвао ме и замолио  да говорим на промоцији у Голобоку. Позив сам са задовољством прихватио. „Кад пођеш, понеси 20 до 30 твојих књига“ – казао је и ја сам тако учинио. Пред промоцију, која је била у препуној сеоској кафани, пред сваког учесника свечаности ставио је по примерак књиге.  Онда се вратио и наплатио. „Ово је твоје“ – рекао је и на сто испред мене спустио паре.

Живота Жика Бисенић је био и један од иницијатора и организатора промоције моје књиге „Ожиљци из жице“ у Бечу. Његовом добротом стићи ћу касније и до Свете Горе и највеће наше светиње – Хиландара. У Уранополису, док смо чекали брод, интервјуисао сам га и сазнао да редовно посећује српску царску лавру. Тамо је водио и друге и предњачио у иницијативама. Редовно је организовао помене за монахе  из нашег краја.

Као  новинар био сам гост на више манифестација које је организовао у Голобоку. Под записом у центру села говорио сам о Хиландару, потом сам се још два пута обратио његовој публици: једном са причом  о митологији дрвећа и биља, а други пут сам говорио о митологији воде.  За такве прилике бирао је говорнике и трудио се да све буде у духу вере православне и традиције. Зато  су у званичном програму могли наступити само врхунски интерпретатори изворне, етно песме какве су, поред осталих, биле и сестре Борота, на пример.

У Голобоку је годинама уређивао кутак за одмор и тиховање. Подводно земљиште у Краку претворио је у оазу мира. На њему је прогледало језерце. Ту је последњих година проводио прилично времена, запошљавао је себе и некако увек био у само њему знаном темпу. Договорали смо се да за „Паланачке“ направим репортажу са „лица места“. У глави сам већ имао и наслов: „У бари жабе, у души мир“. Али, увек би нас у тој намери нешто омело: или јаке кише, или његов изненадни одлазак у Беч. Тако је планирана  репортажа остала само једна лепо замишљена идеја.

Живота Жика Бисенић је у родном Голобоку испраћен у вечни починак. Знајући га, верујем да он ни тамо не мирује. Човек који је стално био на ногама и у акцији и не може другачије. Зато  нек му је лака завичајна земља.

Д. Јанојлић