Збогом Сале, збогом Људино

Живео је прекопута ”Поште” у улици Војводе Мишића, а моја бака Живка тик уз СДК.

Били смо пријатељи, одувек.

Са друге стране, његово двориште граничило се са гимназијским, и дешавало се да кошаркашка лопта често прелети ограду и нестане у густишу. Он и његови увек би нам је радо враћали. У то време, његова кућа, посматрана из дворишта школе, изгледала ми је као дворац у зеленилу.

Ко зна колико смо баскета одиграли.

Као мало, али тада довољно старији, одвео ме је на прву фудбалску утакмицу ”Партизана”. Ишли смо са великим заставама клуба, које нам је сашио шнајдер чика Милан, који је био и председник Клуба навијача, били смо на Карабурми, и било је 2:2.

Много касније, био је једини магистар који је радио у Видео клубу.

Као професор, у Паланачкој гимназији, био је аутентичан и омиљен. Непревазиђен, причају његови ђаци.

Повезало нас је и то што смо обојица били председници УО ЈРДНП ”Јасеница”, он нешто пре мене, па сам имао кога да питам за савет.

Од почетка, био је члан редакције ”Паланачких новина”, са рубриком ”Споменар паланачке Гимназије”. Минулог лета, током мог боравка у завичају, позвао ме да ми поклони књигу са истим насловом, истичући да су ту сабрани текстови који су објављивани у новинама. Договорили смо се, тада, да у ”Паланачким” објављујемо његове афоризме.

Неочекивано, изненада прекинут је живот који је остављао дубок траг у нашој вароши.

Траг, који је и путоказ.

Увек је, и на време, био на правој страни.

И не, нећу плакати.

Наздравићу животу који је вредео.

Збогом, Сале.

Збогом, Пријатељу.

Збогом, Људино.

Дејан Црномарковић