Разговор са мр Драганом Илићем Малагом: ИСТОРИЈА ПАЛАНАЧКЕ ОДБОЈКЕ
–Континуирано бављење одбојком трајало је од 1975. до 1978. Играчи су били искључиво из Паланачке гимназије, јер смо ми у другом и трећем разреду имали одбојку као обавезан садржај у настави физичког васпитања. Покојни професор Милорад Бајовић је оне који су показивали некакав афинитет и таленат, усмеравао да иду код Пере Шиљића, да се укључе у рад одбојкашке секције, која је у ствари била клуб – каже наш саговорник
За разлику од историје фудбала, кошарке, бокса…, многи спортови у нашој општини нису привукли посебну пажњу истраживача и хроничара. У настојању да компензујемо овај недостатак, а на подстицај мр Драгана Илића Малаге, познатог правника и једног од доајена одбојке у Смедеревској Паланци, одлучили смо да, почев од овог броја, објављујемо фотографије и пратеће краће текстове, посвећене историјату овог спорта у нашем граду.
Уз објављивање прве фотографије иде и овај интервју, који најављује својеврсни фото-фељтон на страницама „Паланачких“.
Паланачке: Одбојка је спорт о коме се, на жалост, не говори тако често, као о другим колективним спортовима. Када почиње историја одбојке у нашем граду?
Илић: Према казивању наставника Миће Стојановића, Миће Ћамбе, који је једно време био и одбојкашки тренер, овај спорт у Паланци кренуо је шездесетих година прошлог века, када се играла лига на отвореном. Професор Ћамба је говорио како се он бавио тим спортом, покојни Чале Влајић, и једна група активних официра из паланачког Гарнизона. Након тога, наступило је затишје до почетка седамдесетих година, када овим спортом почиње да се бави Одбојкашки клуб „Будућност“ из Ратара. И ученици Гимназије, играјући одбојку на часу физичког, почињу да играју за подмладак овог клуба, који делује у Ратарима. Пошто су побеђивали тада прву екипу, одлучено је да се Паланка сама такмичи у тадашњој Подунавско-браничевској лиги, и негде од 1975. године то је почело, у оквиру Одбојкашке секције Друштва за телесно васпитање „Партизан“. Групу окупља покојни Петар Шиљић, и од тада креће једно континуирано играње одбојке у лиги.
Паланачке: Када Ти долазиш у овај клуб?
Илић: Ја сам у клуб дошао 1976. године. Те године лига је обухватала два клуба из Београда, био је ту Клуб из Велике Крсне, а одбојкашки клуб су, што је интересантно, имала и сва села из околине Смедерева. То су биле веома добре екипе, одакле је Одбојкашки клуб Смедерево, као ондашњи друголигаш, црпео младе играче. То је трајало све док смо ми похађали Гимназију, када због проблема са финансирањем, престаје клупско бављење одбојком на подручју наше општине. Дакле, континуирано бављење одбојком трајало је од 1975. до 1978. Играчи су били искључиво из паланачке Гимназије, јер смо ми у другом и трећем разреду имали одбојку као обавезан садржај у настави физичког васпитања. Покојни професор Милорад Бајовић је оне који су показивали некакав афинитет и таленат, усмеравао да иду код Пере Шиљића, да се укључе у рад одбојкашке секције, која је уствари била клуб. Тако, поред Шиљића, треба поменути и професора Бајовића, који нас је подстицао да се бавимо освим спортом. Ја сам, на пример, најпре играо кошарку.
Паланачке: Шта се догодило са клубом „Будућност“ из Ратара?
Илић: Све то време, „Будућност“ је играла са нама у лиги. То су били локални дербији, и они су играли са нама све до фузије са Одбојкашким клубом „Гоша“, који је основан 1983. године, у оквиру тадашњег Спортског друштва „Гоша“.
Паланачке: И када долази до обнове одбојке у Паланци?
Илић: Једна обнова се догодила 1980. године, две године након првог прекида, када тадашње, јако Грађевинско предузеће „Јединство“ преузима финансирање. Старо друштво се тако поново окупља, под називом ОК „Јединство“. Играли смо једну сезону. Поново долази до прекида, до 1983. године, где се на органима тадашњег СОУР-а „Гоша“, у једној страшној експанзији спорта и формирања спортског друштва, формира и одбојкашки клуб. Женски одбојкашки клуб је већ био формиран, неколико година пре нас, и оне су играле активно.
Паланачке: И тада се, вероватно, са студија враћају многи некадашњи играчи?
Илић: Ми смо са факултета путовали викендом да играмо утакмице. Неко је тренирао, неко није. Петком је био тренинг. Прве године, те 1983/84. ми смо били први у Зонској лиги, и ишли смо на квалификације у Зајечар за улазак у Јединствену српску лигу. На тим квалификацијама био је ОК „Милиционар“ из Београда, „Хадук Вељко“ Неготин, ОК „Зорка“ Шабац, и ОК „Гоша“. Ми нисмо успели да се квалификујемо. Тада је први био „Милиционар“ из Београда, који је у својој постави, у оно време, имао два играча висине преко два метра, а ми смо важили за веома скочну, али ниску екипу. Данас је нормално да високи играчи буду у постави. Дакле, они су били први, ушли су у Јединствену српску лигу, али су из ње испали одмах следеће године. Били су појачани неким играчима, али им опет није пошло за руком да остану у тој квалитетној лиги. Насупрот томе, градови Смедерево и Топола, имали су јаку одбојкашку традицију, и неки њихови играчи су касније завршили у „Звезди“ и „Партизану“. Топола је интересантна, јер је као мали град изнедрила јуниорску екипу која је била првак тадашње СФРЈ.
Паланачке: У Паланци, за разлику од тога, није нарочито популаризован овај спорт?
Илић: За разлику од фудбала, бокса, кошарке, па и рукомета – одбојка је била тек после њих, и имала је много мању традицију у односу на околне градове.
Паланачке: И шта се догађало после Зајечара?
Илић: Играна је лига и даље. Играчи одлазе у војску, враћају се, један наш играч, Ђорђе Јововић, одлази у „Звезду“, једну сезону, па се враћа у наш клуб. Успева нам да 1987. изборимо улазак у Другу српску лигу, која је тада била изузетно јака. У јакој конкуренцији, ми смо, све негде до 1990. успевали да будемо четврти, или пети. Држали смо неку златну средину, са неким стабилним финансирањем из „Гоше“. Имали смо за путовања, да купимо нешто од опреме, али били смо чисти аматери, и нисмо имали стипендије.
Паланачке: А онда се ствари поново компликују?
Илић: Избијањем рата, 1991, престаје такмичење у тој лиги, јер је више од пола играча мобилисано. И поново настаје једно затишје у одбојци, које траје неких десетак година.
Паланачке: А у новије време?
Илић: После двехиљадите, поново креће прича. Мој старији клупски друг, Ненад Стојановић Трота, окупља једну млађу генерацију дечака, и, уз помоћ тадашње Индустрије грађевинског материјала „Опека“, успева да издејствује финансирање Клуба, и поново почиње да се игра лига. То је већ екипа дечака, који су високи по метар и деведесет, па и виши. Успео је Трота са неким клинцима да одигра и Другу савезну лигу, па смо и по томе ушли у историју, али пошто је екипа била млада, а финансирање постало нестабилно, они нису успели да забележе ни једну победу, али смо остали упамћени по томе што је екипа из једног малог града једну сезону играла, чак, у Другој савезној лиги.
Паланачке:После тога?
Илић: На жалост, мушка одбојка се у Паланци више не игра. Мислим да се и даље игра женска одбојка, да постоји један приватни клуб, и мислим да син Миће Ћамбе, Ђоле, ради са одбојкашицама, али, на жалост, мушка одбојка је стала, и питање је да ли ће се уопште више повратити.
В.Ђ.
СПОРТСКИ СПОМЕНАР
Прва фотографија о одбојци у Паланци
– Прва фотографија је из 1977. године, то је гимназијски период, и на слици смо нас десеторица. На жалост, тројица колега са ове фотографије више нису међу нама: Радослав Ђурић Ђура, Срба Радишић, и Милан Мариновић Хос. А они су доајени одбојке у Паланци. Радо се сећам тог времена, и драго ми је да ће ова фотографија бити прва, јер то је прва фотографија о одбојци у нашем граду – каже Илић.