Комшија

Има томе добрих петнаест, можда и више, година. Купио сам телевизор. Онај танак, за зид.

Била је нека утакмица, кошарка или фудбал, па сам позвао комшију на седељку. Седимо у великој дневној соби од тридесетак квадрата, пијемо неко пиће и кад је било време за почетак утакмице, укључио сам ТВ. У моменту кад се појавила слика комшија подиже руке да заштити очи. Ја, збуњен, не знам о чему се ради. А он у паници, почео да ми објашњава да му је засметао велики екран на неодговарајућој удаљености (око 3,5-4 метра), заболеле га очи. Уследила је и критика да ми не треба толики екран у таквој просторији. Рече и да су лоши ти танки телевизори и ограниченог рока трајања. Гледаш неко време и он одједном престане да ради, а и тај велики екран, много је то лоше за здравље, понављао је.

Био је то, заправо, један од мањих екрана, тричавих 32 инча. Али добро, помислих. Не сећам се да ли смо, уопште, и гледали утакмицу или смо још мало наставили да ћаскамо и разишли се.

Али, није то поинт приче.

Наиме, после пар година комшија је купио баш исти телевизор, од 32 инча, и ставио га у своју малу дневну собу од десетак квадрата. Позвао ме је да части због новитета у кући. Сијао је од среће. Обрадовах се и ја, због његове радости. Због величине просторије телевизор је био тек око два метра удаљен од гледалаца, али нисам га питао да ли му смета близина и величина екрана. Било би то губљење времена и доброг расположења.

Други пут позовем тог истог комшију на дружење и пиће, да почастим када сам реновирао купатило и заменио све од пода до плафона. Баш све, чак и прекидаче за светло, бојлер и грејалицу. Утикач за машину за бријање. Купатило као из бајке, туш кабина, машине за прање и сушење, спуштен плафон са халогеним сијалицама, мали, модеран лавабо, шоља са керамичким казанчетом, плочице…  После пар пића, припишкило се комшији, отишао да обави нужду и погледа купатило, враћа се и ја очекујем утиске, а он незадовољан, скоро бесан, што даска на шољи не стоји у усправном положају, него је морао да је придржава коленом. Морам то хитно да средим, рече ми љутито комшија. Није проговорио ни реч о изгледу реновираног купатила. Поседео још мало и отишао.

Од тада не долази. Више се и не дружимо. Једва ми се и јави на улици.

Увек је, као, загледан на неку другу страну.

(Из необјављене књиге ”Приче из глувог доба”)

FacebookMastodonEmailShare