Прелетачи и спавачи

У Србији политика је одавно изгубила сваки облик доследности, а идеологија постала монета за поткусуривање. Прелетачи и спавачи постали су лице тог изопаченог поретка.

Прелетач у Србији није врста птице, него пословни модел. Статистике показују да су само у једном изборном циклусу стотине локалних функционера, одборника и посланика променили политички курс у правцу власти. Јуче су се заклињали у правду, данас у стабилност. Јуче су говорили о диктатури, данас о „националном јединству“. Јуче су обећавали борбу против корупције, данас распоређују тендере. Увек су ту негде, у околини власти, никад далеко од буџета.

Прелетач не лаже само своје бираче, он понижава саму идеју демократије. Када човек који је добио поверење да буде глас опозиције постане део власти коју је критиковао, руши последњу разлику између онога што је власт и онога што је алтернатива. Прелетач све ради да би „помогао држави“. То је његова најчешћа реченица. Али, у тој држави он види само једну институцију – себе. И само један интерес – свој. Његов преображај није идеолошки, него финансијски. Не мења се уверење, него адреса финансијера. Суштина ове политичке изопачености је што власт више не купује само послушност, већ и прошлост. Ко год је некада био против режима, прелетом постаје „одговорни грађанин који жели да допринесе“.

Од прелетача перфиднији су спавачи – политичари, обично лидери странака, који пред изборе глуме опозицију, сакупљају опозиционе гласове, а када избори прођу, постају део владајуће већине тамо где је потребно. Тај феномен је двоструко опасан јер вара бираче који очекују алтернативу и разара осећај гласача да опозиција може бити чврста, организована и доследна. Спавачи имају задатак да мобилишу оне који више не верују никоме, али још увек верују у промене. Њихово постојање служи као политички вентил, да незадовољство не би постало опасност по власт. И када народ после свих разочарања каже: „Сви су исти“ – спавачи су одрадили свој посао. Заправо, спавачи су произвођачи апатије, а она је највећи савезник сваке власти.

Ако постоји заједничка црта свих прелетача и спавача, онда је то потпуно одсуство стида и морала. У Србији политичка срамота је нестала, а јавна реч изгубила је вредност. Некада је било важно бити на страни правде, поштења и памети, а данас је циљ бити део владајуће већине. Оно што ову појаву чини посебно опасном јесте што се прелетачки менталитет прелио и на друштво. Грађани су научени да је успех бити „мудар“ а не поштен, „сналажљив“ а не принципијелан. Таква политика није само огледало власти, већ и грађана који је као такву прихватају. Јер, прелетачи и спавачи не живе само од политике, већ и од ћутања. Наиме, они и постоје јер их систем не кажњава, а људи им опраштају.

Држава у којој власт функционише на таквим основама, није држава него тржиште карактера.